Podnetom tužbom tražena je zaštita od uznemiravanja prava svojine tužioca na delu parcele .. KO ..., tako što će se tuženom zabraniti da prolazi pešice, poljoprivrednim mašinama i zaprežnim kolima preko označenog dela navedene parcele, kao i da preko tog dela vrši progon stoke. Reč je o tužbi predviđenoj članom 42. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (negatorna tužba).

U podnetoj reviziji nije izloženo pravno pitanje koje je od opšteg interesa ili je u interesu ostvarivanja ravnopravnosti građana, a po oceni Vrhovnog kasacionog suda takvo pitanje u ovom sporu i ne postoji. Uz reviziju nisu priložene pravnosnažne presude donete u istim ili bitno istovetnim činjenično-pravnim sporovima koje bi, zbog drugačijeg presuđenja, ukazivale na potrebu odlučivanja radi ujednačavanja sudske prakse.

S`toga, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nema mesta odlučivanju o posebnoj reviziji tužioca iz razloga koji su u njoj navedeni.

Nema mesta odlučivanju o tužiočevoj posebnoj reviziji ni radi novog tumačenja materijalnog prava. Negatorna tužba isključena je u slučajevima kada je treće lice ovlašćeno da uznemirava vlasnika ili pretpostavljenog vlasnika u mirnom korišćenju stvari, odnosno u svim slučajevima u kojima je vlasnik ili pretpostavljeni vlasnik dužan da trpi tuđe uticaje na svoju stvar. U konkretnom slučaju, nižestepeni sudovi su utvrdili (činjenično stanje ne može biti predmet ispitivanja revizijskog suda prilikom odlučivanja o posebnoj reviziji) da su tuženi i njegovi pravni prethodnici deo tužiočeve parcele u označenim merama i granicama koristili duže od 20 godina za prolaz pešice, poljoprivrednim mašinama i zaprežnim kolima, kao i za progon stoke, iz čega sledi da je pravo stvarne službenosti stečeno održajem (član 54. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa). Pravo stvarne službenosti je pravo vlasnika jedne nepokretnosti (povlasno dobro) da za potrebe te nepokretnosti vrši određene radnje na nepokretnosti drugog vlasnika (poslužno dobro), ili da zahteva od vlasnika poslužnog dobra da se uzdržava od vršenja određenih radnji koje bi inače imao pravo vršiti na svojoj nepokretnosti (član 49. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa). Zato tuženi, vršenjem prava stvarne službenosti - stvarnog prava na tuđoj stvari stečenog održajem, ne vrši neosnovano uznemiravanje tužioca - vlasnika poslužnog dobra.

Tačni su navodi revidenta da se pravo stvarne službenosti ne može steći održajem, ako je vršeno zloupotrebom poverenja vlasnika ili držaoca poslužnog dobra, silom, prevarom ili ako je službenost ustupljena do opoziva (član 54. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa). Međutim, razlozi na kojima tužilac zasniva stav da tuženi nije mogao održajem steći pravo stvarne službenosti - da je na bazi reciprociteta imao pravo službenosti prolaza preko parcele .. u vlasništvu tuženog, koje mu je on onemogućio izgradnjom ograde i podnošenjem tužbe za utvrđenje tog prava, nemaju značaja u ovom sporu. Ovi navodi su suprotni sudskom poravnanju P 4012/10 od 10.07.2012. godine kojim je utvrđeno da tuženi nema pravo službenosti prolaza pešice i na neki drugi način preko parcele .. KO ... i kojim se obavezao da ubuduće neće prolaziti preko dela označene parcele.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Tužiočeva revizija nije dozvoljena ni na osnovu člana 403. stav 3. ZPP. U tužbi podnetoj 28.08.2009. godine, sa zahtevom za utvrđenje da tuženi nema pravo stvarne službenosti na parceli .. KO ..., nije određena vrednost predmeta spora. Tužiocu je na prvom ročištu za glavnu raspravu naloženo da plati taksu za tužbu u iznosu od 1.900,00 dinara. Tužba je preinačena dva puta, prvi put dodavanjem zahteva za ukidanje prava stvarne službenosti i drugi put promenom zahteva - postavljanjem zahteva za zabranu uznemiravanja. U podnescima kojima su ova preinačenja izvršena takođe nije bila određena vrednost predmeta spora.

Odredbom člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 55/14) propisano je da je revizija dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra (u privrednim sporovima 100.000 evra) po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, a koji nisu pravnosnažno rešeni do dana stupanja na snagu tog zakona. S`obzirom da u tužbi nije određena vrednost predmeta spora, ista je utvrđena na osnovu obračunate sudske takse za tužbu koja svojom visinom odgovara taksi za tužbu u sporu čija je vrednost do 10.000,00 dinara. Pošto je tako određena vrednost predmeta spora pobijanog dela očigledno niža od dinarske protivvrednosti od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to tužiočeva revizija nije dozvoljena i zato je primenom člana 413. ZPP odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić