Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2720/19 od 03.03.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dao odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom posutpku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, protiv tužioca vođen je najpre predkrivični, a potom krivični postupak od decembra 2007. godine, zbog krivičnog dela zlouopotreba položaja odgovornog lica u produženom trajanju iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ u vezi člana 61. KZ i krivičnog dela falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 3. u vezi stava 1. i 2. KZ. Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Požarevcu K 34/14 od 15.12.2015. godine tužilac je oslobođen od optužbe da je izvršio navedena krivična dela. Tužiocu je rešenjem Višeg suda u Požarevcu određen pritvor počev od 27.12.2007. godine, a zatim isti produžavan sve do 04.06.2008. godine, kada je odlukom istog suda pritvor ukinut.

Tužilac je pre pokretanja krivičnog postupka bio zaposlen u preduzeću „BB“ ..., a u vreme kada je protiv tužioca bio pokrenut krivični postupak, tužilac je radio na radnom mestu IT menadžera, na kome je pre toga radio ... godina. Istog dana, kada je tužiocu uručeno rešenje o određivanju pritvora, uručeno mu je i rešenje o suspenziji sa posla. Dok se tužilac nalazio u pritvoru na njegovom radnom mestu zaposlen je novi IT menadžer. Nakon izlaska iz pritvora poslodavac je tužioca rasporedio na rad u ..., radi obavljanja poslova dispečera, što je znatno niže radno mesto od IT menadžera i sa manjom zaradom. Na poslovima dispečara tužilac je radio do 2013. godine, kada je raspoređen na radno mesto rukovodioca kontrole, sa zaradom koja je bila duplo veća od one koju je primao kao dispečer, ali je još uvek bila manja od zarade IT menadžera. Kada se 12.05.2016. godine pravnosnažno završio krivični postupak, tužilac više nije mogao da radi na radnom mestu IT menadžera, jer je propustio neophodno usavršavanje, zbog čega je ostao na radnom mestu rukovodioca kontrole. Tužilac nije bio zadovoljan raspoređivanjem na niža radna mesta i samim tim sa nižom zaradom, ali je prihvatio ponudu poslodavca, kako bi zaštitio svoju egzistenciju i egzistenciju svoje porodice, s obzirom da su mu se u to vreme deca nalazila na školovanju, a novi posao nije mogao da traži, s obzirom da ne bi mogao da pribavi uverenje o neosuđivanosti zbog krivičnog postupka. U cilju utvrđivanja visine izgubljene zarade izveden je dokaz veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili zahtev tužioca za naknadu materijalne štete, primenom člana 584. Zakonika o krivičnom postupku i člana 172. i 277. Zakona o obligacionim odnosima, jer su zaključili da je tužena odgovorna za materijalnu štetu u visini zarade koju bi tužilac ostvario da nije bio neosnovano lišen slobode, imajući u vidu koje poslove je tužilac obavljao pre pokretanja krivičnog postupka i određivanja pritvora, kao i da je tužilac odmah po određivanju pritvora suspendovan – udaljen sa rada, da je na njegovo radno mesto postavljeno drugo lice, da je tužilac nakon povratka na posao raspoređen na poslove koji su manje plaćeni, odnosno da postoji uzročno posledična veza između određivanja pritvora i vođenja krivičnog postupka i štete koja je nastupila za tužioca.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužene ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo odlučujući o zahtevu tuioca za naknadu materijlane štete.

Zakonik o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 55/14), koji se primenjivao u vreme kada je tužilac pravnosnžano oslobođen od odgovornosti da je počinio krivično delo koje mu je stavljeno na teret, članom 583. propisao je da u postupcima za ostvarivanje prava na naknadu štete i drugih prava lica neosnovano lišenih slobode ili neosnovano osuđenih primenjivaće se odredbe člana 584. do 599. tog zakonika, a ukoliko u tim odredbama nije nešto posebno propisano, shodno će se primenjivati ostale odredbe tog zakonika. Isti zakonik članom 584. propisuje da se neosnovano lišenje slobode smatra lice ako je bilo lišeno slobode, a nije došlo do pokretanja postupka ili je pravnosnažnim rešenjem postupak obustavljen ili optužba odbijena ili je postupak pravnosnažno okončan odbijajućom ili oslobađajućom presudom.

Tužilac potražuje naknadu materijalne štete u visini razlike između zarade koju bi ostvario da nije bio neosnovano lišen slobode i zarade koju je ostvario nakon puštanja iz pritvora i povratka na rad, s obzirom da ga je poslodavac nakon pritvora i povratka na rad rasporedio na druga manje plaćena radna mesta.

Članom 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prozrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, a za zasnivanje odgovornosti pravnog lica u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima potrebno je da je njegov organ postupao nezakonito (postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanje da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni) ili da je postupao nepravilno (postupanje protivno uobičajenom i propisanom načinu obavljanja delatnosti koje nije u skladu sa opštim normama u vršenju službe) i da se takvo postupanje prema nastaloj šteti odnosi kao uzrok prema posledici (uzročno- posledična veza).

Tužilac je bio u pritvoru od 27.12.2007. godine do 04.06.2008. godine i pravnosnažnom presudom oslobođen je od optužbe, u kom slučaju se tužilac smatra licem koje je neosnovano lišeno slobode. Međutim, sama činjenica da je tužilac bio neosnovano lišen slobode ne znači da tužilac ima pravo na naknadu tražene materijalne štete, jer da bi tužilac imao pravo na naknadu te štete potrebno je da dokaže da je neosnovano lišenje slobode prouzrokovano nepravilim ili nezakonitim radom organa tužene, što tužilac nije dokazao. Stoga, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, s obzirom da tužilac nije dokazao da postoji nezakonit i nepravilan rad organa tužene prilikom određivanja pritvora, tužilac nema pravo na naknadu tražene materijalne štete.

Osim toga, najčešći i najznačajniji oblik materijalne štete koji može nastati usled neosnovanog lišenja slobode ili neosnovane osude jeste izgubljena ili umanjena zarada, kao vid izmakle koristi. Određivanje pritvora prema zaposlenom licu ne predstavlja osnov za prestanak radnog odnosa ili za raspoređivanje na drugo radno mesto zbog procesne mere kakav je pritvor, jer kod ove mere važi prezumcija nevinosti sve dok se ne dokaže suprotno, a pritvor je po samom zakonu razlog za udaljenje sa rada u smislu člana 166. Zakona o radu, zbog toga se određivanje pritvora ne može koristiti kao razlog za prestanak radnog odnosa ili radi premeštaja na drugo radno mesto. S obzirom da je tužilac nakon izlaska iz pritvora raspoređen na drugo radno mesto, manje plaćeno, to je tužilac imao mogućnost da pokrene radni spor protiv poslodavca, koju mogućnost tužilac nije iskoristio, a tužilac u ovom postupku nije dokazao da se radilo o nezakonitom i nepravilnom radu organa tužene prilikom određivanja pritvora, sa kojih razloga nema pravo na naknadu tražene materijalne štete.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Odluku o troškovima postupka Vrhovni kasacioni sud doneo je na na osnovu člana 165. stav 2. ZPP i odlučio o svim troškovima postupka na osnovu člana 153. stav 1, 154. i 163. ZPP, imajući u vidu da je tužilac uspeo po tužbi za naknadu nematerijalne štete, sa kojih razloga je obavezao tuženu da tužiocu naknadi troškove postupka u ukupnom iznosu od 120.375,00 dinara, a koji troškovi se odnose na sastav tužbe i jednog podneska u iznosu od po 11.250,00 dinara, za pristup na šest održanih ročišta u iznosu od po 12.750,00 dinara, za pristup na tri neodržana ročišta u iznosu od po 7.125,00 dinara, za taksu na tužbu i odluku u iznosu od po 56.300,00 dinara, što sve ukupno iznosi 176.675,00 dinara.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić