Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4612/23 od 20.09.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tužene i potvrđena je presuda Višeg suda u Beogradu 764/21 od 29.06.2023. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je u potvrđujućem delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje u reviziji na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz tačke 12. iste odrebe je bez uticaja, jer se ne radi o revizijskom razlogu.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je lišen slobode 06.08.2017. godine, nakon čega mu je određeno zadržavanje u trajanju od 48 sati. Rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu od 08.08.2017. godine, tužiocu je određen pritvor na osnovu člana 211. stav 1. tačka 2) ZKP. Pritvor je ukinut rešenjem Višeg suda u Beogradu od 30.10.2018. godine, a tužiocu je izrečena mera zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor. Ova mera je ukinuta rešenjem istog suda od 11.01.2019. godine. Presudom Višeg suda u Beogradu K 546/17 od 20.06.2019. godine, prema tužiocu je odbijena optužba da je dana 06.08.2017. godine izvršio krivično delo neovlašćeno stavljanje u promet opojnih droga u pomaganju iz člana 246. stav 1. u vezi sa članom 35. KZ. Tužilac je rođen 1978. godine. U vreme lišavanja slobode i određivanja pritvora bio je oženjen, otac dva maloletna deteta, sina od 15 meseci i ćerke koja je pohađala drugi razred osnovne škole. Tužilac je lišen slobode ispred tržnog centra u Rakovici, a nakon toga su pripadnici MUP-a izvršili pretres njegovog stana, čemu su prisustvovale njegova majka i deca. Tužioca u pritvoru niko nije obilazio, nije dobijao pakete, jer ga je tadašnja supruga napustila, a majka je bila zauzeta čuvanjem dece. Tužilac je bio u kolektivnoj sobi sa osam pritvorenika, koji su ga ponižavali i maltretirali. Imao je zdravstveni problem kada mu se zapušio znojni kanal, ali nije odveden kod lekara. Vest o pritvaranju tužioca bila je objavljena u medijima, ali bez objavljivanja zapisa njegovog lika, samo uz označavanje njegovih inicijala i godina starosti. Dok se tužilac nalazio u pritvoru o deci se starala njegova majka koja je tada pozajmila iznos od 5.000 evra od tužiočevih prijatelja kako bi obezbedila sredstva za njihovo izdržavanje plaćanje računa. Pozajmica nije vraćena. Po izlasku iz pritvora, tužilac radi kao vulkanizer, trguje kolima, otvorio je firmu u Crnoj Gori i zarađuje „na crno“ oko 700 evra mesečno. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka neuropsihijatra, prilikom lišavanja slobode i u prvim danima boravka u pritvoru tužilac je trpeo strah visokog intenziteta u trajanju od 2 dana, kada se osećao ugroženim i pitao se šta je skrivio. Strah srednjeg intenziteta trpeo je 2 meseca, zbog ugroženosti njegovog telesnog i psihičkog integriteta, a strah niskog intenziteta za sve vreme trajanja pritvora. Kod tužioca nema znakova psihičkog poremećaja, a pretrpljeni strah nije ostavio trajne posledice na njegov psihički integritet pa nije došlo do umanjenja životne aktivnosti.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da su tužiocu, kao licu koje je lišeno slobode povodom krivičnog postupka koji je okončan donošenjem pravnosnažne presude kojom je optužba prema njemu odbijena, u smislu člana 584. stav 1. tačka 1) ZKP, povređeni ugled, čast, sloboda i prava ličnosti, da je za štetu koju je tužilac pretrpeo usled neosnovanog lišenja slobode odgovorna tužena, te da tužiocu na ime pravične naknade za pretrpljenu štetu zbog povrede ovih dobara, u smislu odredbe člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, pripada iznos od 3.661.000,00 dinara, dok je u pobijanom delu zahtev tužioca za isplatu iznosa od još 3.267.000,00 dinara neosnovan. Takođe su zaključili da je tužena u obavezi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete po osnovu pretrpljenog straha isplati iznos od 300.000,00 dinara, dok je pobijanim delom, za iznos od još 4.313.000,00 dinara zahtev odbijen, a u celosti je odbijen zahtev za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti u iznosu od 10.000.000,00 dinara, budući da je iz nalaza i mišljenja veštaka utvrđeno da ovaj vid štete kod tužioca nije nastupio.

Odredbom člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da će za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah sud, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu. Prema stavu 2. istog člana, prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Po oceni Vrhovnog suda, visina naknade nematerijalne štete utvrđena je pravilnom ocenom svih okolnosti konkretnog slučaja, pa je pravilna odluka nižestepenih sudova u pobijanom delu, kojim je delimično odbijen tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenih iznosa.

Naime, tužiocu je određen pritvor u krivičnom postupku čije se vođenje pokazalo neosnovanim. Iznenadno lišenje slobode, loši uslovi u kojima je tužilac boravio za to vreme, njegova životna dob ( u tom trenutku tužilac je bio star 39 godina), razdvojenost od porodice, vreme trajanja pritvora od 523 dana, te vrsta krivičnog dela koje je tužiocu stavljeno na teret, poremetili su mir i psihičku ravnotežu tužioca i povredili njegovu čast, ugled i dostojanstvo, što je uzrokovalo intenzivne duševne bolove. Međutim, nasuprot revizijskim navodima, dosuđeni iznosi srazmerni su značaju i obimu povređenog dobra, pa bi dosuđivanje naknade u većem iznosu pogodovalo težnjama koje nisu spojive sa svrhom pravične naknade. Dosuđivanje naknade za pretrpljeni strah u višem iznosu od dosuđenog, takođe ne bi bilo u skladu sa svrhom pravične naknade, jer dosuđeni iznos odgovara intenzitetu i dužini trajanja pretpljenog straha.

Tužilac tužbom potražuje i naknadu materijalne štete u vidu izgubljene zarade tvrdeći da je pre pritvaranja ostvarivao zaradu povremenim radom kod više poslodavaca, u proseku u visini od 1.000 evra mesečno, što ukupno iznosi 22.000 evra, u periodu u kom je bio lišen slobode. Takođe potražuje iznos od 63.000 evra u dinarskoj protivvrednosti na ime izmakle koristi za period trajanja krivičnog postupka – od momenta lišenja slobode do donošenja presude, a ovaj zahtev zasniva na tvrdnji da je sa poslodavcem „BRV NAUTICA“ d.o.o. iz Tivta, Republika Crna Gora, pre pritvaranja, 01.08.2017. godine, zaključio ugovor o radu radi obavljanja poslova mehaničara na jahti „Princes Eida“ počev od 01.09.2017. godine kojim je predviđeno da njegova plata iznosi 36.000 evra godišnje, uz isplatu 13. plate na kraju ugovorne godine, a koji ugovor je raskinut 11.09.2017. godine jer tužilac nije mogao da stupi na posao.

Nižestepeni sudovi su primenom odredbe člana 7. i člana 231. stav 2. u vezi sa članom 228. ZPP, zaključili da tužilac nije dokazao da se pre pritvaranja bavio poslovima i ostvarivao zaradu u visini koju tužbom potražuje, a u vezi sa izmaklom koristi po ugovoru od 01.08.2017. godine, nije potvrđena verodostojnost tog ugovora, jer ugovor ne poseduje delovodni broj navodnog poslodavca, a inače ne postoji izvesnost da bi zarada predviđena tim ugovorom bila ostvarena da nije bilo pritvaranja, budući da tužilac nije obavio probni rad od 3 meseca, kako je ugovorom predviđeno.

Tužilac potražuje i 5.000 evra na ime pozajmice koju je uzela njegova majka radi izdržavanja njegove dece za vreme dok je bio neosnovano pritvoren, a nižestepeni sudovi su odbili taj zahtev sa obrazloženjem da tužilac nije pružio dokaze o svojoj aktivnoj legitimaciji, odnosno nije dokazano da je on zajmoprimac.

Po oceni Vrhovnog suda, nasuprot revizijskim navodima, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo iz člana 155. i 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, i odlučili odbijanjem tužbenog zahteva. Za odluku o tužbenom zahtevu u ovom delu dati su dovoljni i jasni razlozi, koje u svemu prihvata i ovaj sud. U reviziji se ponavljaju navodi koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presuda, a drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude pravilno ocenio sve relevantne žalbene navode. U preostalom delu revizija osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i stavlja primede na ocenu dokaza iz člana 8. ZPP, zbog čega se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 2. ZPP.

Iz iznetih razloga odlučeno je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković