Označena prvostepena presuda je presudom Višeg suda u Beogradu Gžrr1 114/22 od 14.09.2023. godine potvrđena u stavovima drugom i trećem izreke, a žalbe parničnih stranaka odbijene (stav prvi izreke) i preinačena po žalbi tužene u stavu četvrtom izreke, tako što je tužena obavezana da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka od 39.000,00 dinara (stav drugi izreke) i odbijeni zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka (stav treći izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je, zbog pogrešne primene materijalnog prava, blagovremeno izjavila reviziju sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj (posebna revizija), primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Posebna revizija je, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23 – u daljem tekstu: ZPP) izuzetno pravno sredstvo koje se, zbog pogrešne primene materijalnog prava, može izjaviti protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom. O dozvoljenosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud, ceneći potrebu odlučivanja o tom pravnom sredstvu zbog razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Po oceni Vrhovnog suda, navodi tužene kojima se osporava visina štete opravdavaju odlučivanje o izjavljenoj reviziji, s obzirom na pravno shvatanje koje je ovaj sud izrazio u svojim odlukama povodom sprovođenja izvršenja na osnovu izvršne isprave donete primenom neustavnog propisa, zbog čega je odlučeno kao u prvom stavu izreke, na osnovu člana 404. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužene delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod „Jugobanke“ a.d. Beograd, nad kojom je rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St 22/02 (sadašnji broj St 59/10) od 03.01.2002. godine otvoren postupak stečaja, u kome je tužiocu utvrđeno potraživanje od 42.721,88 dinara (14.422,88 dinara glavni dug, a 27.899 dinara obračunata kamata) od čega mu je ostalo neisplaćeno još 36.677,42 dinara. Povreda tužiočevog prava na suđenje u razumnom roku u označenom postupku utvrđena je rešenjem Privrednog suda u Beogradu broj 5 R4 St. 1220/21 od 10.05.2021. godine. Jugobanka je poslovala kapitalom u većinskom vlasništvu države i društvenih i državnih preduzeća do početka sanacije (05.07.2001. godine), kada su njene dotadašnje akcije proglašene ništavim i izdate nove, koje je sve kupila savezna Agencija za osiguranje depozita i sanaciju banaka, te je kao osnivač Jugobanke a.d. Beograd upisana ta agencija od 05.07.2001. godine, a od 05.07.2005. godine njena pravna sledbenica - Agencija za osiguranje depozita.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i 172. Zakona o obligacionim odnosima zaključili da je tužena odgovorna za imovinsku štetu prouzrokovanu tužiocu povredom prava na suđenje u razumnom roku.

Pravilan je stav nižestepenih sudova. Tužena odgovara za štetu jer tužilac bez svoje krivice nije naplatio novčano potraživanje iz radnog odnosa kod stečajnog dužnika, koje mu je priznato u stečajnom postupku, a pravnosnažnim rešenjem utvrđeno je da mu je u tom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Ovo stoga što su ingerencije upravljanja i rukovođenja Jugobankom a.d. bile pod kontrolom njenih akcionara - društvenih i državnih preduzeća do 5.07.2001. godine, kada su prešle u nadležnost pravnog lica čije organe imenuje Republika Srbija i čija se sredstva za poslovanje obezbeđuju, između ostalog, iz budžeta Republike Srbije, zbog čega ta banka nije bila institucionalno nezavisna od tužene države.

Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda, koju prihvataju i redovni sudovi, tužena država odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom protiv stečajnog dužnika sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, odnosno stečajnog dužnika koji ne uživa dovoljnu institucionalnu i operativnu nezavisnost od države, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Na osnovu izloženog, a pošto su po oceni Vrhovnog suda bez značaja navodi revidenta da nije utvrđena uzročno-posledična veza između nenaplaćenog potraživanja tužioca u stečajnom postupku i povrede prava na suđenje u razumnom roku, odlučeno je kao u drugom stavu izreke, primenom člana 416. ZPP.

Međutim, u pogledu visine dosuđene naknade tužena osnovano osporava pravilnost drugostepene presude.

Zaključkom stečajnog suda tužiocu je priznato novčano potraživanje koje se sastoji od glavnog duga sa obračunatom zateznom kamatom koja je pripisana glavnom dugu. U vreme donošenja tog zaključka primenjivala se odredba člana 3. stav 1. Zakona o visini stope zatezne kamate („Službeni list SRJ“, broj 9/01) kojom je bilo propisano da se obračun zatezne kamate vrši primenom komforne metode. Međutim, tu odredbu je Ustavni sud, u delu koji glasi: „primenom komforne metode“, oglasio nesaglasnom Ustavu odlukom Uz 82/2009 od 12.07.2012. godine („Službeni glasnik RS“, broj 73 od 27.07.2012. godine), pri čemu nije odredio način otklanjanja posledica nastalih njenom primenom. Izvršenje pravnosnažnih pojedinačnih akata donetih na osnovu propisa koji se više ne mogu primenjivati ne može se ni dozvoliti ni sprovesti, a ako je izvršenje započeto obustaviće se, kako je to propisano članom 60. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu.

Sledstveno izloženom, tužilac osnovano potražuje naknadu imovinske štete u visini glavnog duga od 14.422,88 dinara. Međutim, u preostalom delu, za preostali iznos obračunate i glavnom dugu pripisane zatezne kamate od 21.854,54 dinara, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo, na šta se osnovano ukazuje izjavljenom revizijom.

Odredbe o zateznoj kamati su imperativne prirode, što znači da se kod prinudne naplate po službenoj dužnosti primenjuje kamatna stopa propisana zakonom za ceo period u kojem se kamata obračunava. U situaciji kada je glavnici pripisana zatezna kamata za koju nije utvrđeno da li je obračunata po metodi koja je proglašena neustavnom, nužno je po službenoj dužnosti izvršiti razgraničenje i izračunati kamatu metodom prostog interesnog računa. Nižestepeni sudovi u ovom slučaju nisu vodili računa o tome kojom je metodom obračuna iznos zatezne kamate i propustili su da od stečajnog suda po službenoj dužnosti zatraže izveštaj o tome i eventualno, da zatraže njeno preračunavanje metodom prostog interesnog računa.

Iz tog razloga, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu trećem izreke, tako što su ukinute presude nižestepenih sudova za deo novčanog potraživanja tužioca od 21.854,54 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 06.10.2021. godine, i u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će upotpuniti činjenično stanje tako što će od stečajnog suda zatražiti izveštaj o metodu koji je primenjen prilikom obračuna zatezne kamate na tužiočevo potraživanje, a ako je taj obračun izvršen primenom komforne metode, zatražiće i njen preračun primenom proporcionalne metode (prost interesni račun).

Delimično ukidanje nižestepenih presuda imalo je za posledicu i ukidanje odluke o troškovima postupka, kao sporednog potraživanja koje zavisi od odluke o glavnoj stvari.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković