Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužioci su podneli odgovor na reviziju. Troškove nisu tražili.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23; u daljem tekstu: ZPP) i utvrdio da je revizija tužene neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka, propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, brak tužioca i tužene, tokom kojeg su su rođeni maloletni tužioci, razveden je presudom P2 139/19 od 04.11.2019. godine kojom je samostalno vršenje roditeljskog prava povereno ocu i uređen način održavanja ličnih odnosa majke sa decom. Nakon toga je tužena pokrenula postupak za izmenu odluke o načinu viđanja dece, ali je taj tužbeni zahtev odbijen. Maloletna tužilja (rođena ...2010) je dete sa posebnim potrebama (lakše je intelektualno ograničena, čega nije svesna), socijalno-emotivno funkcioniše bez unutrašnjih inhibicija i ispoljenih pritisaka, sa njom se ostvaruje komunikacija, topla je i srdačna. Iz osnovne škole koju je redovno pohađala do polovine trećeg razreda, prešla je u specijalnu osnovnu školu „...“ u ..., a sada pohađa srednju specijalnu školu „...“ u ..., smer pripremač hrane, gde se dobro uklopila, u koju odlazi i vraća se organizovanim prevozom sa decom koja pohađaju istu školu. Njen intelektualni i motorni razvoj je ispod proseka za taj uzrast i usmerena je na svoje roditelje. U odnosu na oca je opuštena, sigurna, srdačna i topla (obraća mu se, traži sugestije, podršku), na šta otac adekvatno i strpljivo reaguje, dok se sa majkom takav odnos ne uočava. Maloletni tužilac (rođen ...2013) se razvija u skladu sa svojim uzrastom, intelektualno funkcioniše na nivou nižeg proseka, ali je samostalan u većini aktivnosti. Pohađa V razred osnovne škole i trenira vaterpolo. Vezan je za sestru i brižan i pažljiv je prema njoj, ne ispoljava znake emocionalne patnje ili straha prema roditeljima, ali je više usmeren na oca. Nijedno od dece prema ocu nema nezadovoljstva, dogovaraju se sa njim i uvek nalaze rešenje, ne osećaju tenziju ili napetost. Otac sa decom ostvaruje dobar kontakt, srdačan je, zadovoljava njihove osnovne potrebe i u brizi oko dece ima pomoć i podršku svojih roditelja. Majka je uporna da ono što je smislila i ostvari, usmerena je na decu, sa kojom neprestano inicira kontakat, uz izveštačen i neprirodan odnos prema deci, kojima ne predstavlja autoritet. Deca ne reaguju verbalno na njene emotivne izlive, ali se u takvim prilikama uočava njihova potreba da budu fizički distancirani od nje. Otac ne sprečava viđanje dece sa majkom, prema kojoj je distanciran da ne bi produbljivao probleme, ali od nje očekuje da poštuje postignute dogovore, što ona ne čini. Kod njega se uočava emotivna iscrpljenost od svakodnevnih poziva i ponašanja tužene, koje on ne prijavljuje organu starateljstva ili policiji sve dok ne oseti da je preterano.

Sa tuženom se ostvaruje verbalna komunikacija, koja se teže vodi i usmerava. Ona ima precenjene ideje o sebi i sopstvenoj važnosti, poremećenu procenu realnosti, smatra da sin boluje od smrtonosne bolesti što otac zanemaruje, nema jasna pravila vaspitanja, niti uvid u svoje ponašanje. Ne prepoznaje dečje potrebe na adekvatan način i nije u mogućnosti da na njih pravilno odgovori, tako da donosi odluke koje nisu u skladu sa dečjim potrebama, sposobnostima i interesovanjima, čime remeti njihov način života. Verbalizuje da je spremna da unapredi svoj odnos sa decom, ali ne uvažava bilo čije savete i predloge.

Deca su uznemirena i zastrašena majčinim ponašanjem, njenim svakodnevnim i brojnim telefonskim pozivima (sin se često ni ne javi, dok ćerka odgovara kratko), dolascima pred kuću, dozivanjem, zvonjenjem, vikom, lupanjem po automobilu, pretnjama (između ostalog, ćerki je pretila da neće ići u srednju školu u ..., a sina sačekuje posle škole, prati ga i doziva). Prema nalazu i stručnom mišljenju organa starateljstva i sudskog veštaka psihologa, mere zaštite od nasilja u porodici su potrebne u konkretnom slučaju, s tim da za vreme njihovog trajanja, radi viđanja sa majkom, decu treba da preuzimaju od oca i njemu ga i vraćaju baba i deda po majci.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo - odredbe članova 197. i 198. Porodičnog zakona, kada su zaključili da je tužena prema tužiocima vršila nasilje u porodici u dužem vremenskom periodu i odredili navedene mere zaštite.

Ponašanje tužene prema tužiocima u konkretnom slučaju odstupa od standarda uobičajenog ophođenja članova porodice, remeti duševni mir i spokojstvo tužilaca, zbog čega oni osećaju uznemirenost i strah i ima sve elemente nasilja u porodici (psihičkog karaktera). Izrečene mere odgovaraju stepenu ispoljenog nasilja, predupređuju dalje uznemiravanje i pogodne su da obezbede mir i spokojstvo tužiocima kao žrtvama nasilja.

Navodi na kojima je revizija zasnovana ne dovode u sumnju pravilnost primene materijalnog prava. Revizijskim navodima pretežno se osporava činjenično stanje, posredno ili neposredno, koje po mišljenju tužena nije pravilno niti potpuno utvrđeno u sprovedenom postupku, ali ti navodi nisu osnovani iz razloga koje je drugostepeni sud naveo pa nema potrebe da se ponavljaju.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković