Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Zaječaru P2 138/19 od 13.11.2019. godine mal. AA i BB, rođeni ....2012. godine, poverena su majci VV na samostalno vršenje roditeljskog prava. Presudom istog suda P2 365/21 od 06.04.2022. godine izmenjena je odluka u pogledu načina održavanja ličnih odnosa mlt. dece i oca GG, ovde tuženog. Tuženi je 14.10.2022. godine došao po decu i odveo ih u ... kako bi kod njega provela vikend. Po povratku kod majke, mal. BB se požalio majci da ga je otac kada su bili na izletu 16.10.2022. godine prilikom ručka dva puta ošamario zato što je prosuo salatu. Majka je istog dana odvela dete kod lekara i prijavila događaj policiji. Tuženom je izrečena hitna mera – privremena zabrana da kontaktira i prilazi mal. BB u trajanju od 48 sati, rešenjem suda produžena za 30 dana. Posle ovog, VV je 26.12.2022. godine podnela još jednu prijavu protiv tuženog zbog psihičkog nasilja (vikanja na decu), po kojoj je tuženom izrečena hitna mera – privremena zabrana da kontaktira mal tužioce i prilazi mal. BB u trajanju od 48 sati, rešenjem suda produžena na mesec dana. Tužba radi zaštite mal. dece od nasilja u porodici podneta je 29.11.2022. godine. Prema utvrđenom u sprovedenom parničnom postupku, na izletu 16.10.2022. godine tuženi je nakon više upozorenja mal. BB da se ponaša kulturno, reagovao na način da ga je šakom dva puta udario. Takvo postupanje je neprihvatljivo i tuženi je toga evidentno svestan, prihvatajući da svoje ponašanje koriguje i prilagodi dečijoj dobrobiti, do kakvog je zaključka došao i organ starateljstva u datom nalazu i mišljenju. U postupku nije dokazano da je ponašanje tuženog prema mal. AA imalo karakteristiku nasilja u porodici.

Prema nalazu i mišljenju Centra za socijalni rad u Zaječaru od 08.12.2022. godine i dopunskim nalazima i mišljenjima od 13.02.2023. godine i 05.05.2023. godine, maloletni tužioci su deca koja ostvaruju visoka školska postignuća, primerenog vladanja, bez uočenih indikatora koji bi upućivali na agresivno ponašanje oca prema njima, kontakt sa ocem nisu imali od 16.10.2022. godine, ali bi dalji prekid njihovog ličnog odnosa mogao doprineti dodatnom udaljavanju i generalno njihovom otuđenju, što ne bi bilo u interesu dece, te je stoga nakon obavljenog razgovora sa roditeljima realizovano viđanje oca sa decom koje je proteklo bez ikakvih problema. Po mišljenju organa starateljstva, tražena mera zaštite od nasilja u porodici u ovom trenutku je suviše restriktivna i ne bi bilo svrsishodno njeno izricanje. Ocenjeno je da postoji prostor za savetodavni rad, pre svega u interesu maloletne dece i da je tuženi motivisan da prilagodi organizaciju vremena koje deca provode kod njega u skladu sa njihovim potrebama, interesovanjima i željama.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da se u ponašanju tuženog prema maloletnim tužiocima nisu stekla obeležja porodičnog nasilja u smislu člana 197. stav 1. Porodičnog zakona i odbio kao neosnovan zahtev za izricanje mere porodičnopravne zaštite od nasilja u porodici. Pri tom, sud je pošao od stanovišta da ponašanje tuženog svakako zavređuje reagovanje nadležnih organa i činjenice da je reakcija usledila odmah po prijavi nasilja od strane zakonske zastupnice dece i tuženom izrečena hitna mera, pored čega je cenio da tuženi ni pre ni posle ovog događaja nije iskazivao model ponašanja koji bi se u smatrao nasiljem u odnosu na decu i zaključio da je opisano ponašanje tuženog bilo situacionog karaktera, da predstavlja incidentni događaj, a da realno nema opasnosti od ugrožavanja integriteta i spokojstva maloletnih tužilaca, ni uslova za izricanje mere zaštite od nasilja u porodici iz člana 198. Porodičnog zakona.

Odlučujući o žalbi tužilaca drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, tako što je tuženom odredio meru zaštite od nasilja u porodici – zabrana daljeg uznemiravanja mal. tužilaca. Po nalaženju tog suda, ponašanje tuženog od 16.10.2022. godine odstupa od standarda normalnog ophođenja i komuniciranjima sa maloletnom decom. Iako je reč o izolovanom događaju, a ne o ustaljenom obrascu ponašanja tuženog, u konkretnom slučaju opravdano je izreći meru zaštite koja odgovara stepenu i učestalosti ispoljenog nasilja, jer za sankcionisanje nasilja u porodici je dovoljno da postoji određeno ponašanje koje ispunjava uslove propisane članom 197. PZ, pri čemu učestalost takvog ponašanja nije od značaja za kvalifikaciju.

Osnovano se revizijom tuženog ukazuje da drugostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i tuženom odredio meru zaštite od nasilja u porodici.

Članom 6. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, broj 18/05...6/15), propisano je da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta. Članom 10. ovog zakona, propisano je da je zabranjeno nasilje u porodici i da svako ima, u skladu sa zakonom, pravo na zaštitu od nasilja u porodici. Članom 197. istog zakona, propisano je da se nasiljem u porodici smatra ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice (stav 1). Nasiljem u porodici, u smislu stava 1. ovog člana smatra se naročito: nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede, izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenja telesne povrede članu porodice ili njemu bliskom licu, prisiljavanje na seksualni odnos, navođenje na seksualni odnos ili seksualni odnos sa licem koje nije navršilo 14. godinu života ili nemoćnim licem, ograničavanje slobode kretanja ili komuniciranja sa trećim licem, vređanje, kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje (stav 2). Članom 198. Porodičnog zakona, propisano je da protiv člana porodice koje vrši nasilje sud može odrediti jednu ili više mera zaštite od nasilja u porodici, kojom se privremeno zabranjuje ili ograničava održavanje ličnih odnosa sa drugim članom porodice (stav 1).

Svrha zaštitnih porodično-pravnih mera je ta da se njihovom primenom spreči ponovno izvršenje nasilja u porodici, da se obezbedi zaštita fizičkog i psihičkog integriteta, zdravlja i lične bezbednosti člana porodice. Kako tuženi pre navedenog događaja, a ni nakon njega nije ispoljavao model ponašanja sa karakteristikama nasilja u porodici u smislu člana 197. PZ , to je njegovo ponašanje na izletu bilo situacionog karaktera, te kako je tuženi pokazao visok stepen odgovornosti i zainteresovanosti da sa mal. tužiocima provodi vreme u skladu sa njihovim potrebama i željama, na šta oni pristaju, to jasno ukazuje da ne postoji opasnost od ugrožavanja njihovog integriteta, duševnog zdravlja ili spokojstva, zbog čega nema uslova da se odredi mera zaštite primenom člana 198. Porodičnog zakona.

Zbog navedenog, po oceni Vrhovnog suda, pogrešan je zaključak drugostepenog suda da je tuženom morala biti izrečena mera zaštite, naročito kod činjenice da prema pribavljenom mišljenju Centra za socijalni rad u smislu člana 286. PZ, procena aktuelne situacije to ne opravdava. U konkretnoj pravnoj stvari nije bilo osnova za sumnju u procenu i dato mišljenje kako organa starateljstva, tako i zaključka prvostepenog suda u pogledu uslova za određivanje mere zaštite od nasilja u porodici. Ovo zbog toga što je od strane prvostepenog suda brižljivo ispitano da li da se radi o postupanju takvom da se može smatrati ugrožavanjem, drskim, bezobzirnim i zlonamernim ponašanjem tuženog prema mal. tužiocima. Organ starateljstva je obavio detaljne razgovore i konsultacije sa tuženim, mal. tužiocima i njihovom zakonskom zastupnicom, te u radu sa decom, osim ispoljenog nezadovoljstva u pogledu sadržaja aktivnosti koji imaju dok borave kod oca, nije konstatovao strah, niti protivljenje daljem viđanju sa njim. Kako su mal. tužioci pokazali želju da sa ocem provode vreme na način koji je u skladu sa njihovim željama i interesovanjima, što je i sprovedeno u periodu nakon kritičnog događaja, te kako na ponašanje tuženog pre toga nije bilo primedbi od strane dece, to se ne može govoriti o nedozvoljenom modelu ponašanja tuženog zbog kojeg postoji potreba određivanja mere zaštite. Sve navedeno ukazuje da kod tuženog ne postoji sklonost ka nasilju, niti iskazana upornost da vreme koje provodi sa decom bude opredeljeno njegovim izborom aktivnosti, već naprotiv, tuženi je motivisan da razvija roditeljske kompetencije, prihvata savete organa starateljstva i iskazuje želju da se prilagodi interesovanjima dece.

Svrha izricanja mere zaštite od nasilja u porodici jeste da se preventivnim delovanjem otklone okolnosti koje pogoduju ili podstiču nasilje, koje u konkretnom ne postoje, naročito kod činjenice da je tuženi odmah po ukazivanju na problem u odnosu prema deci, pokazao visok stepen odgovornosti u savetodavnom radu sa organom starateljstva. Prilikom odlučivanja o određivanju mera zaštite od nasilja, mora se voditi računa i o tome da njeni efekti ne budu kontraproduktivni u uspostavljanju harmoničnih porodičnih odnosa, jer određene zabrane u ponašanju mogu dovesti do distanciranja i demotivisanosti na njihovoj reintegraciji. Zbog toga se mora voditi računa o vidu, stepenu i učestalosti ispoljenog ponašanja. Reakcija tuženog povodom navedenog događaja jeste bila neprimerena i pokazatelj je potrebe rada na njegovoj komunikaciji sa mal. tužiocima, ali kako je tuženi bio pogođen hitnom merom zabrane kontaktiranja sa decom, imajući u vidu da nakon toga nije bilo problema u odnosima parničnih stranaka, kao i da je tuženi ispoljio visok stepen saradnje sa organom starateljstva u korigovanju svog ponašanja, to po oceni ovog suda nije opravdano jer nije u interesu mal. tužilaca izricanje mere zaštite u smislu člana 6, 197. i 198. PZ.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 1. usvojio reviziju tuženog i odlučio kao u izreci.

O troškovima postupka je odlučeno primenom člana 207. Porodičnog zakona i člana 165. stav 2. ZPP. O naknadi troškova postupka u vezi sa porodičnim odnosima sud odlučuje po slobodnoj oceni, vodeći računa o razlozima pravičnosti. Ishod spora nije uslovljavajući za odluku o troškovima postupka u parnicama ove vrste. Po principu pravičnosti, imajući u vidu razlog pokretanja ovog postupka, ocenjeno je da nema mesta dosudi naknade troškova postupka.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić