Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...87/18), u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, pa je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i pravni prethodnik tuženog, Opština Vranje, su dana 26.02.2004. godine zaključili Ugovor o regulisanju međusobnih prava i obaveza broj 27, kojim se tužilac obavezao da će obavljati određene kulturne aktivnosti koje su od interesa za lokalnu samoupravu i širu društvenu zajednicu, dok se Opština Vranje obavezala da na ime obavljenih programskih aktivnosti tužiocu obezbedi finansijska sredstva za plate zaposlenih u skladu sa Zakonom, za materijalne troškove i deo programskih aktivnosti. Opština Vranje je ugovorne obaveze izvršavala do 2010. godine, kada je stupio na snagu Zakon o kulturi („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/09) kojim je propisan drugačiji režim finansiranja udruženja, odnosno način raspodele sredstava za finansiranje projekata iz kulture. Zaključkom Gradskog veća tuženika od 05.07.2010. godine utvrđeno je da su po sili zakona bez pravnog dejstva doneti akti i zaključeni ugovori koji su protivni propisima odnosno Zakonu o kulturi i Gradskim propisima donetim na osnovu ovog Zakona i to Pravilniku o organizaciji i manifestaciji programa u oblasti kulture i umetnosti od značaja za grad i Pravilniku o načinu merilima i kriterijumima za izbor projkata iz oblasti kulture koji se finansiraju iz budžeta Grada Vranja („Službeni glasnik Grada Vranja“ broj 17/2010). Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Vranju P 2376/14 od 09.04.2015. godine raskinut je Ugovor o regulisanju međusobnih prava i obaveza br. 27 od 26.02.2004. godine zbog promenjenih okolnosti. Veštačenjem od strane veštaka finansijske struke je utvrđeno da tuženi tužiocu nije uplaćivao finansijska sredstva za plate za period od 16.07.2013. godine do 02.09.2014. godine u ukupnom iznosu od 2.390.118,03 dinara i za ugovorene i provedene kulturne aktivnosti i izdatke za ugovorene materijalne troškove za 2013. i 2014. godinu u ukupnom iznosu od 4.796.121,88 dinara.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca primenom odredbe člana 17. stav 1. i 2. ZOO, zauzimajući pravni stav da je predmetni ugovor raskinut presudom Osnovnog suda u Vranju P 2376/14 od 09.04.2015. godine, ali da se potraživanje tužioca odnosi na vremenski period od 16.07.2013. godine do 02.09.2014. godine kada je ugovor bio na snazi, da Gradsko veće Opštine Vranje nije moglo svojim aktima da ugovor oglašava ništavim, jer je za utvrđenje ništavosti nadležan sud, da je tuženi prestao sa izmirivanjem obaveza prema tužiocu 2010. godine kada je donet novi Zakon o kulturi, a da je tužilac svoje obaveze iz ugovora redovno ispunjavao, pa je tuženi u obavezi prema tužiocu za neisplaćene plate u ukupnom iznosu od 2.390.118,03 dinara i za ugovorene i provedene kulturne aktivnosti i izdataka za ugovorene materijalne troškove za 2013. i 2014. godinu u ukupnom iznosu od 4.796.121,88 dinara.

Odlučujući o žalbi tuženog, drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud na osnovu pravilno utvrđenog činjeničnog stanja pogrešnom primenom materijalnog prava odlučio usvajajući tužbeni zahtev tužioca, zbog čega je pobijanu prvostepenu presudu preinačio i odbio tužbeni zahtev tužioca primenom člana 10. stav 1, člana 11, člana 76. stav 1. i 3. Zakona o kulturi, jer su stupanjem na snagu tog Zakona izmenjeni uslovi finansiranja i načina raspodele sredstava za finansiranje projekata u kulturi u odnosu na ranije važeći Zakon, pa je ispunjenje takve obaveze tuženog postalo nemoguće u smislu člana 354. stav 1. ZOO.

Odredbom člana 10. stav 1. Zakona o kulturi („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/09) propisano je da se sredstva za finansiranje i sufinansiranje kulturnih programa i projekata, kao i umetničkih, stručnih i naučnih istraživanja u pojedinim delatnostima kulturne delatnosti obezbeđuju u budžetu Republike Srbije, budžetu Autonomne pokrajine i budžetu Jedinica lokalne samouprave, a dodeljuje se u skladu sa propisima kojima se uređuje kontrola državne pomoći drugim Zakonima. Članom 11. istog Zakona propisano je da se finansiranje i sufinansiranje kulturnih programa i projekata, kao i umetničkih, odnosno stručnih i naučnih istraživanja u kulturi, vrši na osnovu javnog konkursa, ako ovim Zakonom nije drugačije određeno. Konkurs iz stava 1. ovog člana raspisuje se za svaku narednu budžetsku godinu, najkasnije 30 dana od dana usvajanja budžeta za narednu godinu. Odredbom člana 76. stav 1. tog Zakona propisano je da organ jedinice lokalne samouprave najmanje jednom godišnje raspisuje javne konkurse radi prikupljanja predloga za finansiranje ili sufinansiranje projekata u kulturi, kao i projekata umetničkih, odnosno stručnih i naučnih istraživanja u kulturi, dok je stavom 3. tog člana propisano da se sa izabranim podnosiocima projekata zaključuje ugovor o njihovom finansiranju, odnosno sufinansiranju.

Saglasno citiranim odredbama Zakona o kulturi kojima je određeno da je za finansiranje ili sufinansiranje kulturnih projekata i programa neophodno prethodno raspisati javni konkurs, a da se zatim sa izabranim podnosiocima projekta zaključuje ugovor o njihovom finansiranju, odnosno sufinansiranju, izmenjeni su uslovi za finansiranje i način raspodele sredstava za projekte u kulturi u odnosu na ranije važeći Zakon o delatnostima od opšteg interesa u oblastima kulture („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 39/93, 42/98) na osnovu koga je zaključen ugovor o regulisanju međusobnih prava i obaveza između stranaka, raskinut zbog promenjenih okolnosti pravnosnažnom presudom 2015. godine.

Odredbom člana 354. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da obaveza prestaje kada njeno ispunjenje postane nemoguće usled okolnosti zbog kojih dužnik ne odgovara.

Kako je stupanjem na snagu Zakona o kulturi (12.03.2010. godine) došlo do promene uslova finansiranja i načina raspodele sredstava za finansiranje projekata u kulturi u odnosu na ranije važeći Zakon, to zbog promenjenih okolnosti više nije bilo moguće da se ugovor koji je među strankama zaključen održi na snazi, jer je protivan važećem Zakonu, a samim tim prestala je i obaveza tuženog da tužiocu uplaćuje finansijska sredstva za sporni period, jer je ispunjenje takve obaveze tuženog postalo nemoguće u smislu člana 354. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kako je to pravilno utvrdio drugostepeni sud.

Ovo tim pre što tužilac nije pružio dokaze da je sa tuženim nakon stupanja na snagu Zakona o kulturi (12.03.2010. godine) u smislu člana 76. stav 3. zaključio ugovor o finansiranju odnosno sufinansiranju projekata u kulturi.

Sa iznetih razloga neosnovani su revizijski navodi tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane drugostepenog suda, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud reviziju tuženog odbio kao neosnovanu i odlučio kao u izreci, primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija,

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić