U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelice Bojanić Kerkez, predsednika veća, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Tatjana Sudžum, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Vuk Drljević, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 921/22 od 12.04.2023. godine, u sednici održanoj 13.03.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 921/22 od 12.04.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 2993/19 od 07.06.2021. godine, ispravljenom rešenjem tog suda P 2993/19 od 09.05.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan prigovor stvarne nadležnosti Višeg suda u Beogradu za postupanje u predmetu P 2993/19. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati 54.500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa kamatom koju Evropska centralna banka utvrđuje za valutu evro počev od 01.01.2010. godine do 25.12.2012. godine, a od 26.12.2012. godine do isplate kamatu u skladu sa Zakonom o zateznoj kamati. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu isplati preko dosuđenog iznosa dodatni iznos od 23.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa kamatom koju Evropska centralna banka utvrđuje za valutu evro počev od 01.01.2010. godine do 25.12.2012. godine, a od 26.12.2012. godine do isplate u skladu sa Zakonom o zateznoj kamati. Stavom četvrtim izreke, odbijen je predlog tužioca za određivanje privremene mere zabrane tuženom da otuđi, optereti ili na drugi način raspolaže stanom broj 5, površine 50 m2, koji se nalazi u stambenoj zgradi u ulici ... broj .. u Beogradu, na katastarskoj parceli .. KO ..., kao neosnovan. Stavom petim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu nadoknadi parnične troškove od 757.650,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 921/22 od 12.04.2023. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je ispravljena prvostepena presuda u stavu prvom izreke i delu stava drugog izreke, kojim je tuženi obavezan da tužiocu isplati 54.100 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, te u tom delu žalba tuženog odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava drugog izreke, tako što je tuženi obavezan da tužiocu na iznos od 54.100 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate isplati zakonsku zateznu kamatu koju Evropska centralna banka utvrđuje za valutu evro počev od 01.01.2010. godine do 25.12.2012. godine, a od 26.12.2012. godine do isplate kamatu u skladu sa Zakonom o zateznoj kamati u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, dok je tužbeni zahtev za isplatu 400 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, sa navedenom zakonskom zateznom kamatom, odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u petom stavu izreke prvostepene presude, tako što je tuženi obavezan da tužiocu nadoknadi parnične troškove od 688.191,06 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a povrede postupka učinjene od strane prvostepenog suda na koje se revizijom ukazuje, ne predstavljaju revizijski razlog po članu 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac, kao kupac i tuženi kao prodavac, zaključili su 31.12.2009. godine kupoprodajni ugovor čiji je predmet stan broj 5 na adresi ... ulica broj .. u Beogradu, po sistemu „ključ u ruke“, za kupoprodajnu cenu od 77.500 evra. Potpisi na ugovoru nisu overeni pred sudom. Stan se nalazi u višestambenoj zgradi čiji su suinvestitori bili supruga tuženog i još dva fizička lica, na čije ime je ishodovana upotrebna dozvola izvedenih radova na izgradnji objekta 08.02.2008. godine. Prema zaključenom ugovoru o zajedničkoj gradnji, suinvestitori su predvideli da 30% izgrađene zgrade pripadne investitorima VV i GG, a 70% izgrađene zgrade investitoru DD, supruzi tuženog. Tužilac je na ime kupoprodajne cene isplatio iznose od 34.000 evra, 17.100 evra i 3.000 evra. U stan se nakon zaključenja kupoprodajnog ugovora uselio sin tužioca. U toku ovog spora sin tužioca se iz stana iselio 24.03.2011. godine.

Sa polazištem na ovako utvrđene činjenice, prvostepeni sud nalazi osnovanim tužbeni zahtev za isplatu 54.500 evra, na ime vraćanja isplaćenog po osnovu kupoprodajne cene, sa zakonskom zateznom kamatom od predaje novca. Odluku zasniva na odredbama člana 4. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“ br. 42/98 i 111/2009), važećeg u vreme zaključenja ugovora o kupoprodaji, te članova 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud prihvata kao pravilno stanovište o obavezi tuženog da vrati primljeni iznos, korigujući zbir isplaćenih iznosa na 54.100 evra. Po stanovištu drugostepenog suda, pošto je ugovor zaključen u pisanoj formi i u pretežnom delu izvršen, po odredbama člana 4. Zakona o prometu nepokretnosti na koji se poziva i prvostepeni sud, nastupili su uslovi za njegovu konvalidaciju. Pošto je tužilac tuženom vratio posed stana, a ugovor nije realizovan u celosti, po stanovištu drugostepenog suda osnovanost tužbenog zahteva za vraćanje isplaćenog po osnovu kupoprodajne cene sledi iz odredbi članova 132. stavovi 2. i 5. i člana 395. Zakona o obligacionim odnosima.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno je pobijanom presudom tuženi obavezan na vraćanje iznosa od ukupno 54.100 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, primljenog po osnovu kupoprodajnog ugovora zaključenog 31.12.2009. godine. Mađutim, pravni osnov obaveze tuženog ne leži u pravilima o raskidu punovažnog ugovora kakvog je stanovišta drugostepeni sud, već u pravilima o sticanju bez osnova, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud.

Odredbom člana 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“ br. 6/80 ... „Službeni glasnik RS“ 115/05) propisano je da vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže, u granicama određenim zakonom.

Prema članu 4. stav 1. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“ br. 42/98 i 111/09) koji se primenjivao u vreme zaključenja kupoprodajnog ugovora, ugovor o prometu nepokretnosti se zaključuje u pisanoj formi, a potpisi ugovarača se overavaju od strane suda. Stavom 3. propisano je da sud može da prizna dejstvo ugovora o prometu koji nije zaključen u navedenoj formi, pod uslovom da je pisani ugovor ispunjen u pretežnom delu, da nije povređeno pravo preče kupovine i da nije povređen prinudni propis.

Odredbom člana 90. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“ 29/78 ...“Službeni list SCG“ br. 1/2003 – Ustavna povelja) koja je važila u vreme zaključenja kupoprodajnog ugovora, bilo je propisano da forma propisana zakonom za neki ugovor ili koji drugi pravni posao važi i za punomoćje za zaključenje tog ugovora, odnosno za preduzimanje tog posla.

Tuženi po činjeničnom utvrđenju nije bio vlasnik stana koji je bio predmet kupoprodajnog ugovora zaključenog 31.12.2009. godine, već su suvlasnici zgrade u kojoj se stan nalazi bile njegova supruga i još dva fizička lica.

Po činjeničnom utvrđenju tuženi nije imao ni pisano punomoćje overeno kod suda, kojim ga suvlasnici ovlašćuju da kupoprodajnim ugovorom raspolaže svojinom na stanu i za davanje bezuslovne dozvole da se kupac u javnoj evidenciji nepokretnosti upiše kao vlasnik stana br.5, na adresi ulica ... u Beogradu.

Dakle, pošto tuženi nije imao pravo da raspolaže svojinom na stanu koji je označen kao predmet kupoprodaje, nisu ispunjeni materijalnopravni uslovi za konvalidaciju ugovora od 31.12.2009. godine, u smislu odredbe člana 4. stava 3. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“ br. 42/98 i 111/2009).

Prema tome, u situaciji kada među strankama nije zaključen punovažan kupoprodajni ugovor, niti se ugovor može konvalidirati jer je raspolaganje svojinom izvršeno od strane neovlašćenog lica, pravni osnov po kome je tužilac tuženom predao iznos od 54.100 evra nije se ostvario, pa osnov obaveze tuženog da vrati primljeno, sa zakonskom zateznom kamatom od prijema novca sledi iz odredbi članova 210, 214. i 395. Zakona o obligacionim odnosima, kako je to pravilno našao prvostepeni sud.

Iz iznetih razloga, osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić