Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, blagovremeno izjavila reviziju predviđenu članom 404. ZPP (posebna revizija).

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Po oceni Vrhovnog suda, posebna revizija tužene u ovom sporu je dozvoljena radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se posebno ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz stava 2. navedenog člana zbog kojih se, pod uslovima iz člana 407. stav 1. tačka 2. ZPP taj pravni lek može izjaviti, niti se konkretno navodi procesna odredba koju drugostepeni sud nije primenio ili je nepravilno primenio i tako učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. navedenog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pred Privrednim sudom u Beogradu u toku je stečajni postupak Privrednog društva „Industrija kotrljajućih ležajeva“ ad iz Beograda, otvoren rešenjem St 4155/2010 od 22.10.2010. godine. Tužilji je u tom postupku priznato novčano potraživanje iz radnog odnosa, svrstano u treći isplatni red, koje nije naplaćeno u stečajnom postupku. Stečajni dužnik je do 28.12.1999. godine bio privredno društvo sa većinskim društvenim kapitalom, a od tada pa do jula 2005. godine poslovao je sa 41,5% državnog kapitala u vlasništvu Akcijskog fonda Republike Srbije, Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje i Fonda za razvoj. U vreme otvaranja stečaja u označenom privrednom društvu Akcionarski fond AD Beograd je imao 16274 akcije, odnosno 0,55477% kapitala. Pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 1089/2018 od 05.07.2018. godine usvojen je tužiljin prigovor i utvrđeno da joj je u predmetnom stečajnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, i naloženo stečajnom sudiji da u roku od četiri meseca preduzme sve neophodne mere i radnje koje su potrebne da bi se pristupilo unovčenju imovine stečajnog dužnika. Tužilja je podnetom tužbom tražila naknadu imovinske štete prouzrokovane povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom člana 22, 32. i 58. Ustav Republike Srbije, članova 4. i 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i članova 154, 155. i 185. Zakona o obligacionim odnosima, obavezali tuženu da nadoknadi tužilji traženu imovinsku štetu sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe.

Po stanovištu sudova, tužilji je povredom prava na suđenje u razumnom roku u postupku stečaja njenog poslodavca prouzrokovana imovinska šteta u visini novčanog potraživanja iz radnog odnosa, nenaplaćenog u tom postupku, za koji odgovara tužena po pravilu o objektivnoj odgovornosti zato što postoji uzročno-posledična veza između nerazumno dugog trajanja stečajnog postupka i štete. Stav o objektivnoj odgovornosti tužene sudovi su zasnovali na odlukama Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda o odgovornosti države za nenaplaćena potraživanja iz radnog odnosa u stečajnom postupku, nalazeći da stečajni dužnik nije bio nezavisan od države jer su rešenjem Vlade Republike Srbije od 07.02.2002. godine, donetim na osnovu Zakona o merama za otklanjanje i ublažavanje posledica međunarodnih sankcija („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 46/92 i 7/95) i Uredbe o prestanku važenja Uredbe o obaveznoj proizvodnji određenih proizvoda i pružanja usluga („Službeni glasnik Republike Srbije“ broju 25/97 ... 43/09), suspendovani svi organi upravljanja stečajnog dužnika i imenovan odbor koji će obavljati njihove funkcije.

Po stanovištu revizijskog suda, materijalno pravo u ovom sporu nije pravilno primenjeno.

Odredbom člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 40/15) propisana je objektivna odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku. Prema stavu 3. te odredbe, stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Pravo na pravično zadovoljenje, shodno članu 22. stav 1. navedenog zakona, ima stranka čiji je prigovor usvojen, a koja nije podnela žalbu.

Objektivna odgovornost za štetu je odgovornost bez krivice, zasnovana samo na uzročnoj vezi između štetne radnje i štete. I Zakon o obligacionim odnosima obavezuje na naknadu štete samo onog ko „prouzrokuje“ štetu (član 154. stav 1). Uzročna veza se, po prihvaćenom stanovištu u novijoj pravnoj doktrini i sudskoj praksi, ocenjuje po teoriji tzv. adekvatne uzročnosti. Po toj teoriji uzrok štete je samo onaj događaj čijem redovnom dejstvu odgovara konkretna šteta, odnosno koji je po svojoj prirodi adekvatan toj šteti. Uzročnu vezu dokazuju oštećeni, osim ako je šteta nastala u vezi sa opasnom stvari ili opasnom delatnosti, kada postoji zakonska pretpostavka da šteta potiče baš od te stvari, odnosno delatnosti.

Pravilo o objektivnoj odgovornosti, primenjeno na naknadu imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, ne znači da je utvrđenjem povrede prava tužena dužna da nadoknadi tužiocu štetu u smislu člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Potrebno je i utvrditi da li je povreda prava na suđenje u razumnom roku adekvatan uzrok nastale štete. Adekvatna uzročna veza između štete - nenaplaćenog potraživanja u stečajnom postupku i povrede prava na suđenje u razumnom roku u tom postupku, po stanovištu revizijskog suda postoji ako bi se utvrdilo da je stečajni dužnik u vreme kada je pokrenut postupak stečaja imao imovinu koja je bila dovoljna da se tužilja, uz poštovanje redosleda naplate, mogla namiriti da je stečajni sud efikasno postupao i u razumnom roku preduzimao delotvorne radnje u cilju namirenja poverilaca stečajnog dužnika. Te činjenice, saglasno pravilu o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP, dokazuje tužilja koja tvrdi da ima pravo na naknadu imovinske štete i da je uzrok njenog nastanka povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Izuzetak od pravila da je u sporu za naknadu imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku potrebno utvrđivati adekvatnu uzročno-posledičnu vezu postoji kod novčanih potraživanja iz radnog odnosa koja nisu naplaćena u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom. U presudama Evropskog suda za ljudska prava donetim u predmetima protiv Srbije izražen je stav o „direktnoj odgovornosti“ Republike Srbije za nenaplaćena potraživanja od izvršnih i stečajnih dužnika koji zbog obima državnog vlasništva nisu uživali dovoljnu institucionalnu nezavisnost od države. Ovaj stav prihvatio je Ustavni sud u postupcima odlučivanja o ustavnim žalbama zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, kao i redovni sudovi u postupcima za naknadu imovinske štete, a isti je sadržan i u Zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine - dopunom Zaključka od 27.09.2019. godine, uzročno-posledična veza između štete i povrede prava na suđenje u razumnom roku mora se utvrđivati u svim slučajevima kada nenaplaćeno potraživanje u izvršnom ili stečajnom postupku postoji prema fizičkom ili pravnom licu koje nije osnovano na bazi društvenog ili državnog kapitala.

U konkretnom slučaju, stečajni dužnik još od 1999. godine ne posluje sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a tužiljino potraživanje iz radnog odnosa nastalo je u vreme kada je njen poslodavac već bio privatizovan. Tužena država ne odgovara za imovinsku štetu nastalu usled povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku privatizovanog preduzeća, osim ako se ne utvrdi da je nemogućnost naplate potraživanja od stečajnog dužnika posledica odugovlačenja postupka stečaja, odnosno neadekvatnog postpuanja stečajnog suda pri unovčenju imovine stečajnog dužnika i namirenja potraživanja njegovih poverilaca. Te činjenice u ovom sporu nisu dokazane u smislu izloženog stava revizijskog suda o pravilu o teretu dokazivanja. Nižestepeni sudovi su odgovornost tužene za traženu štetu zasnovali na činjenici da je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (što u slučaju privatizovanog preduzeća ne vodi „direktnoj odgovornosti“ države za njegove obaveze) i činjenici da je Vlada Republike Srbije suspendovala tokom 2002. godine sve organe upravljanja stečajnog dužnika i imenovala odbor koji će vršiti njihove funkcije. Ta činjenica, po stanovištu revizijskog suda, nije dovoljna da bi, bez utvrđenja uzročno-posledične veze između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja tužilje u stečajnom postupku, nastala odgovornost tužene u smislu člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku za obaveze stečajnog dužnika koji je obavljao redovnu privrednu delatnost, nastale u vreme kada je on poslovao sa pretežnim ili potpunim privatnim kapitalom. Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Odluka o troškovima postupka, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi sa članovima 153. stav 1. i 154. ZPP. Tužena je uspela u sporu i zato ima pravo na naknadu troškova postupka za sastav dva podneska u iznosu od po 11.250,00 dinara, sastav žalbe u iznosu od 22.500,00 dinara i sastav revizije u iznosu od 27.000,00 dinara.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja

pisarnice Milanka Ranković