U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Branislave Apostolović, predsednika veća, Branke Dražić i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici tužioca-protivtuženog AA iz ..., čiji je punomoćnik Milena Vasilić Stojčić, advokat iz ..., protiv tuženog-protivtužioca Preduzeće za promet i usluge „BB“ d.o.o. iz ..., koga zastupa zakonski zastupnik VV, čiji je punomoćnik Aleksandar Grujičić, advokat iz ..., radi isplate i predaje u državinu, odlučujući o reviziji tuženog koja je izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1862/19 od 25.04.2019. godine, u sednici veća koja je održana dana 20.02.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE revizija tuženog-protivtužioca izjavljena protiv dela stava prvog izreke presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1862/19 od 25.04.2019. godine kojim je potvrđen stav prvi i šesti izreke presude Višeg suda u Šapcu P 41/15 od 28.01.2019. godine.

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1862/19 od 25.04.2019. godine u delu stava prvog izreke kojim je preinačen stav treći i četvrti izreke, u pogledu obaveze tužioca-protivtuženog za predaju pokretnih i nepokretnih stvari iz stava trećeg i četvrtog izreke, tako što se POTVRĐUJE presuda Višeg suda u Šapcu P 41/15 od 28.01.2019. godine u stavu trećem i četvrtom izreke kojim je obavezan tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu preda pokretne i nepokretne stvari u roku od 15 dana, po prijemu odluke pod pretnjom prinudnog izvršenja.

ODBIJA SE zahtev tuženog-protivtužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Šapcu P 41/15 od 28.01.2019. godine, stavom prvim izreke obavezan je tuženi-protivtužilac da tužiocu-protivtuženom na ime duga isplati iznos od 5.557.349,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2008. godine pa do isplate, u roku od 15 dana po prijemu presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev preko iznosa dosuđenog stavom prvim izreke a do traženog iznosa od 7.630.229,00 dinara kao i zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na iznose i u periodima označenim u ovom stavu izreke, kao neosnovan. Stavom trećim izreke obavezan je tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu preda u državinu nepokretnosti bliže označene u stavu ovom izreke, u roku od 15 dana po prijemu odluke pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac-protivtuženi da tuženom- protivtužiocu preda u državinu pokretne stvari označene u ovom stavu izreke u roku od 15 dana po prijemu odluke pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom petim izreke, utvrđeno je da je povučena protivtužba tuženog-protivtužioca da se obaveže tužilac-protivtuženi da tuženom preda pokretne stvari bliže označene u ovom stavu izreke. Stavom šestim izreke određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1862/19 od 25.04.2019. godine odbijena je žalba tuženog, dok je žalba tužioca delimično usvojena, pa je presuda Višeg suda u Šapcu P 41/15 od 28.01.2019. godine, u delu kojim je tužilac obavezan na predaju u državinu nepokretnosti i pokretnih stvari (deo stava tri i četiri) preinačena tako što je obavezan tužilac da tuženom nepokretnost iz stava tri i pokretne stvari iz stava četiri izreke prvostepene presude preda istovremeno sa ispunjenjem obaveze tuženog za isplatu tužiocu dosuđenog iznosa od 5.557.349,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom iz stava prvog izreke (umesto u roku od 15 dana) dok je prvostepena presuda u preostalom, a ne preinačenom usvajujućem i odbijajućem delu i delu odluke o troškovima parničnog postupka (stav 1, 2, preostali deo stava 3 i 4, kao i stav 6 izreke) potvrđena, a žalba tužioca u tom delu odbijena. Stavom drugim izreke odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova parničnog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi-protivtužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom i pogrešene primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, na osnovu odredbe člana 408. ZPP („Služeni glanik RS“, broj 72/11...55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog-protivtužioca delimično osnovana.

Od strane nižestepenih sudova nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. i člana 231. ZPP na koju se tuženi- protivtužilac u reviziji poziva, navodeći da drugostepeni sud nije brižljivo i savesno cenio izvedene dokaze i to svaki dokaz posebno, te da je pogrešno primenio pravilo o teretu dokazivanja. Pravilno je, po nalaženju ovog suda, drugostepeni sud brižljivo i savesno cenio izvedene dokaze i to svaki dokaz posebno, saglasno odredbama članova 7, 8. ZPP-a, za svoju odluku dao je jasne i dovoljne razloge koje u svemu prihvata ovaj sud, pravilno primenjujući i odredbu člana 231. ZPP-a u pogledu tereta dokazivanja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac-protivtuženi i tadašnji vlasnik i zakonski zastupnik tuženog-protivtužioca sada, pokojni GG, u toku 2005. godine, pa kada se pojavila mogućnost kupovine preduzeća „DD“ d.o.o. u stečaju, dogovorili su se da se tuženi-protivtužilac pojavi kao kupac ovog preduzeća, a da novac za kupovinu obezbede zajednički. Kako tuženi-protivtužilac nije imao novčanih sredstava za kupovinu ovog preduzeća, novac je obezbeđen pozajmicama od trećih lica, u pretežnom delu od svedoka ĐĐ, koja je novac dala tužiocu- protivtuženom u devizama, a on isti konvertovao u dinare i uplatio na račun tuženog-protivtužioca. Ugovor o kupoprodaji preduzeća „DD“ d.o.o. zaključen je dana 14.11.2005. godine, a overen pred Opštinskim sudom u Krupnju Ov broj .../... od 17.11.2005. godine. Tužilac-protivtuženi je na račun tuženog-protivtužioca uplatio iznos od 1.552.000,00 dinara dana 14.11.2005. godine, iznos od 2.415.249,00 dinara dana 29.11.2005. godine, iznos od 450.000,00 dinara dana 13.12.2005. godine i iznos od 2.802.100,00 dinara 16.12.2005. godine, ukupno iznos od 7.219.349,00 dinara, koji iznosi su knjiženi kod tuženog-protivtužioca kao pozajmica tužioca- protivtuženog. Sada pokojni GG, zakonski zastupnik tuženog-protivtužioca je dao ovlašćenje tužiocu-protivtuženom da može da podiže sredstva sa računa tuženog preduzeća i njegov potpis je deponovan kod banke. U martu 2006. godine tužilac- protivtuženi je uplatio na račun tuženog-protivtužioca, kao pozajmicu iznos od 170.000,00 dinara, radi poslovanja preduzeća tuženog-protivtužioca. Tužilac- protivtuženi je u periodu od februara 2006. godine do maja 2006. godine sa računa tuženog-protivtužioca podigao iznos od 1.832.000,00 dinara koja sredstva su evidentirana u poslovnim knjigama tuženog-protivtužioca kao povraćaj pozajmice.

IZ utvrđenog činjeničnog stanja dalje proizilazi, da su tužilac-protivtuženi i zakonski zastupnik tuženog preduzeća, sada pokojni GG, postigli dogovor da osnuju novo preduzeće pod istim nazivom i da se tužilac-protivtuženi u APR upiše kao suvlasnik na istom sa udelom od 50%. Ugovor o osnivanju privrednog društva je overen 30.11.2006. godine, sada pokojni GG je overio pred Drugim opštinskim sudom dana 04.12.2006. godine izjavu da svoj osnivački udeo u preduzeću „BB“ d.o.o. od 50% ustupa AA, tužiocu-protivtuženom u ovoj parnici, međutim, APR je dana 08.12.2006. godine odbacila zahtev za upis promene podataka privrednog subjekta- preduzeća za promet i usluge „BB“ d.o.o. ... .

U proleće 2007. godine došlo je do sukoba između tužioca-protivtuženog i sada pokojnog GG i prekida poslovne saradnje, pa su oni postigli usmeni Sporazum o podeli pokretne i nepokretne imovine i to tako da tuženom-protivtužiocu pripadne nepokretnost i to prizemna pomoćna zgrada površine 174 m2, prizemna pomoćna zgrada površine 86 m2, upisane kao zgrada br.... i zgrada br. ... na kat. parceli ... KO ..., kao i deo ove parcele u površini od 076,94 h, a ostale nepokretnosti po sporazumu stranaka pripale su tuženom-protivtužiocu. Po ovom sporazumu, zakonski zastupnik tuženog-protivužioca, sada pokojni GG, je bio u obavezi da izvrši povraćaj dela duga svedoku ĐĐ u iznosu od 30.000 evra, a da preostali iznos duga da vrati tužilac. Ovaj sporazum nije izvršeni ni u delu za podelu imovine, ni u delu za isplatu svedoku ĐĐ iznosa koji je tužilac-protivtuženi pozajmio od ovog svedoka i uplatio na račun tuženog-protivtužioca kao pozajmicu. Pozajmljeni iznos novca tužicu- protivtuženom nije vraćen, pa je on dana 26.10.2007. godine poslao opomenu zakonskom zastupniku tuženog-protivtužioca, sada pokojnom GG, da izvrši povraćaj novca najkasnije do 31.12.2007. Posle smrti sada pokojnog GG, koji je premunuo 2011. godine, tužilac-protivtuženi je dana 15.10.2012. godine podneo tužbu Privrednom sudu u Valjevu i postavio tužbeni zahtev da se utvrdi da je vlasnik sa udelom od 50% u preduzeću „BB“ d.o.o. ..., tuženog-protivtužioca u ovoj parnici, koji je pravnosnažno odbijen. Da bi tužilac-protivtuženi vratio dug svedoku ĐĐ, 2010. godine osnovao je novo preuzeće u kome je kao suvlasnik sa udelom od 50% upisana ĐĐ.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo-odredbe članova 557 i 562. Zakona o obligacionim odnosima, kada su zaključili da su parnične stranke zaključile usmeni Ugovor o zajmu, zbog čega je tuženi-protivtužilac u obavezi da iznos od 5.557.349,00 dinara, koji nije vraćen tužiocu-protivtuženom, vrati.

Odredbom člana 557 ZOO propisano je da ugovorom o zajmu obavezuje se zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta. Odredbom člana 362 istog zakona, zajmodavac je dužan vratiti u ugovorenom roku istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta (stav 1). Ako ugovarači nisu odredili rok za vraćanje zajma, niti se on može odrediti iz oklnosti zajma, zajmodavac je dužan vratiti zajam po isteku primerenog roka koji ne može biti kraći od dva meseca računajući od zajmodavčevog traženja da mu zajam vrati (stav 2).

U konkretnom slučaju tužilac-protivtuženi je pozajmio tuženom preduzeću iznos od 7.219.349,00 dinara i iznos od od 170.000,00 dinara, radi poslovanja preduzeća tuženog-protivtužioca, koji je kod tuženog preduzeća proknjižen kao pozajmica, od kog iznosa je tužilac-protivtuženi sa računa tuženog-protivtužioca podigao iznos od 1.832.000,00 dinara koja sredstva su evidentirana u poslovnim knjigama tuženog-protivtužioca kao povraćaj pozajmice, zbog čega je tuženi- protivtužilac u obavezi da vrati iznos od 5.557.349,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2008. godine pa do isplate.

Pravilna je i odluka nižestepenih sudova o kamati, jer je doneta saglasno odredbi članova 362 i 277 Zakona o obligacionim odnosima, obzirom da je po opomeni koju je tužilac-protivtuženi uputio tuženom-protivtužiocu dana 26.10.2007 ovaj je bio u obavezi da dugovani iznos vrati do 31.12.2007. godine.

Neosnovani su navodu u reviziji tuženog-protivtužioca da su ugovornom odnosu bili ne tužilac i tuženi, već tužilac i sada pokojni GG, te da se tužilac sa sada pokojnim GG dogovorio da kupi udeo u preduzeću-tuženom, zbog čega je i podneo tužbu Privrednom sudu u Valjevu u predmetu P br. 696/2012, pa je trebalo imajući u vidu ove činjenice, da tužbu usmeri prema naslednicima pokojnog GG, a ne prema tuženom, koji nije pasivno legitimisan u ovoj parnici.

Naime, novac koji je tužilac-protivtuženi pozajmio lično od svedoka ĐĐ, knjižen je u poslovnim knjigama tuženog-protivtužioca kao pozajmica tužioca- protivtuženog. Taj novac je uplatio tužilac-protivtuženi kao svoju ličnu pozajmicu na račun tuženog-protivtužioca, a ne na lični račun zakonskog zastupnika sada pokojnog GG, zbog čega je tuženi-protivtužilac pasivno legitimisan u ovoj parnici.

Sud je cenio i navode u reviziji da su i prvostepeni i drugostepeni sud u pogledu dospelosti potraživanja, odnosno zahteva koji se odnosi na zakonsku zateznu kamatu, potpuno zanemarili činjenicu da je nakon pozivanja tuženog da tužiocu vrati iznose koji su uplaćeni u vidu beskamatnog zajma, tužilac pred Privrednim sudom u Valjevu pokrenuo postupak radi utvrđenja da je vlasnik udela od 50% u tuženom preduzeću i da je u tom postupku tvrdio da je GG njemu prodao i preneo 50% udela, iz čega proizilazi da nisu zaključili nikakav ugovor o zajmu, već tužilac navedene iznose potražuje na ime sticanja bez osnova, pa je prvostepeni sud trebalo da utvrdi dospelost tog potraživanja i savesnost parničnih stranaka radi isplate kamate, ali je našao da nisu osnovani, obzirom da je tužilac-protivtuženi poslao tuženom preduzeću u oktobru 2007. godine opomenu da pozajmljeni iznos vrati najkasnije do 31.12.2007. godine, a pošto nije, posle smrti tadašnjeg zakonskog zastupnika tuženog- protivtužioca, GG, koji je preminuo 2011 godine, da bi mu tuženi-protivtužilac priznao i vratio pozajmljeni iznos, pokrenuo je postupak radi utvrđenja da je vlasnik udela od 50% u tuženom preduzeću, koji tužbeni zahtev je pravosnažno odbijen, iz čega proizilazi da je na različite načine pokušavao da mu tuženo preduzeće vrati pozajmljeni iznos novca, koji je predmet postavljenog tužbenog zahteva u ovoj parnici.

Takođe, pozivanje u reviziji tuženog-protivtužioca da je u konkretnom slučaju više puta dolazilo do prenova iz člana 348 ZOO, pa imajući u vidu činjenicu da je tužilac sve vreme u državini nepokretnosti tuženog, tužiocu pripada zakonska zatezna kamata od dana podnošenja tužbe, s tim što je tužilac od tada dužan da plati tuženom naknadu za korišćenje njegove imovine.

Odredbom člana 348 stav 1 ZOO obaveza prestaje ako se poverilac i dužnik saglase da postojeću obavezu zamene novom iako nova obaveza ima različit predmet ili različit pravni osnov.

U konkretnom slučaju takav dogovor parničnih stranaka nije postojao, već je, naprotiv tužilac-protivtuženi poslao tuženom preduzeću u oktobru 2007. godine opomenu da pozajmljeni iznos vrati najkasnije do 31.12.2007. godine, što ovaj nije učinio.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je saglasno odredbi člana 414. ZPP-a odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o tužbenom zahtevu u pogledu parcijalnog roka za ispunjenje obaveze tužioca-protivtuženog za predaju stvari iz stava trećeg i četvrtog izreke, prvostepeni sud je obavezao tužioca-protivtuženog da tuženom-protivtužiocu ove stvari vrati u roku od 15 dana, imajući u vidu da se nalaze u državini tužioca- protivtuženog.

Drugostepeni sud je presudu prvostepenog suda u delu stava trećeg i četvrtog izreke preinačio navodeći da je prvostepeni sud pogrešno odredio rok za dobrovoljno izvršenje obaveze tužioca-protivtuženog za predaju nepokretnosti i pokretnih stvari bliže označenih u stavu trećem i četvrtom izreke prvostepene presude, pozivajući se na odredbu člana 122. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Međutim, odredbom člana 122. Zakona o obligacionim odnosima, u dvostranim ugovorima ni jedna strana nije dužna ispuniti svoju obavezu, ako druga strana ne ispuni ili nije spremna da istovremeno ispuni svoju obavezu, izuzev ako je što drugo ugovoreno ili zakonom određeno ili ako što drugo proističe iz prirode posla, ali ako na sudu jedna strana istakne da nije dužna ispuniti svoju obavezu, dok druga strana ne ispuni svoju, sud će joj naložiti da ispuni svoju obavezu kad i druga strana ispuni svoju.

Dakle, pravilo iz člana 122. Zakona o obigacionim odnosima primenjuje se u svim slučajevima kada postoje istovremene, uzajamne obaveze po istom osnovu, uključujući i uzajamnu restituciju iz člana 104. stav 1. navedenog zakona, kao i kod odredaba o sticanju bez osnova (član 210. i 219). U konkretnom slučaju, tužilac traži ispunjenje usmenog ugovora o zajmu, koji je zaključen radi kupovine preduzeća „DD“ d.o.o. u stečaju, a tuženi-protivtužilac traži ispunjenje obaveze iz usmenog sporazuma koji je zaključen između tužioca-protivtuženog i zakonskog zastupnika tuženog-protivtužioca, sada pokojnog GG, koji je postignut u proleće 2007. godine, da izvrše podelu kupljene imovine iz stava drugog i trećeg izreke.

Dakle, u konkretnom slučaju radi se o dva pravna posla i to o obavezi iz usmenog Ugovora o zajmu iz 2006. godine, zaključenog između tužioca-protivtuženog i zakonskog zastupnika tuženog-protivtužioca, radi kupovine preduzeća „DD“ d.o.o. i usmenog Sporazuma o deobi imovine iz maja 2007. godine, iz čega proilazi da se radi o izvršenju dva ugovora, te da se ne radi o jednom dvostrano obavezujućem ugovoru, da bi tuženi-protivtužilac mogao, u smislu odredbe člana 122. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, da istakne prigovor istovremenog ispunjenja.

Sa iznetih razloga ovaj sud je pobijanu presudu apelacionog suda u ovom delu preinačio i potvrdio presudu Višeg suda u Šapcu P 41/15 od 28.01.2019. godine u tom delu.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je saglasno odredbi člana 414. i 416. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Obzirom na delimičan uspeh stranaka u sporu, pravilna je odluka prvostepenog i drugostepenog suda da svaka stranka snosi svoje troškove, saglasno odredbi člana 153. stav 2. ZPP-a, uključujući i troškove po reviziji, obzirom da je tuženi u neznatnom delu (delu koji se odnosi na paricioni rok za izvršenje obaveze) uspeo sa podnetom revizijom.

Predsednik veća-sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić