Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ..., BB iz ... i VV iz ..., čiji je zajednički punomoćnik dr Marija Joksović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva unutrašnjih poslova, koju zastupa Državno pravobranilaštvo Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2387/21 od 08.09.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 30.08.2023. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 2387/21 od 08.09.2021. godine i presuda Višeg suda u Beogradu P 1302/20 od 24.12.2020. godine i predmet VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 1302/20 od 24.12.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim je tražno da se obaveže tužena da tužilji VV po osnovu materijalne štete nastale na građevinskom objektu i stvarima u objektu, isplati iznos od 31.657.873,33 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.09.2018. godine pa do isplate; tužilji BB po osnovu tražene štete iznos od 31.657.873,33 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.09.2018. godine pa do isplate, tužiocu AA po osnovu materijalne štete na građevinskom objektu i stvarima u objektu iznos od 31.657.873,33 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.09.2018. godine pa do isplate, a po osnovu materijalne štete za izgubljenu zaradu tužiocu AA iznos od 31.890.323,53 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27.10.2020. godine pa do isplate. Stavom drugim izreke, obavezani su tužioci da tuženoj na ime troškova parničnog postupka solidarno isplate iznos od 1.389.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2387/21 od 08.09.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 1302/20 od 24.12.2020. godine. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su izjavili preko punomoćnika blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao drugostepenu presudu na osnovu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 18/20) i ocenio da je revizija tužilaca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u ugostiteljskom objektu „GG“ u ..., u ulici ... broj .., koja je bila vlasništvo sada pok. DD (čiji su oglašeni zakonski naslednici ovde tužioci), a u kom objektu je ugostiteljsku delatnost na osnovu ugovora o zakupu sa sada pok. DD, obavljao njegov sin, ovde tužilac AA, u noći između 03. i 04.05.2001. godine izbio je požar kojom prilikom je taj objekat do temelja izgoreo. Požar je prouzrokovao pripadnik specijalne jedinice MUP-a Republike Srbije ĐĐ protiv koga je pokrenut i krivični postupak pred Opštinskim sudom u Kuli, a u vezi sa predmetnim događajem. Kritičnom prilikom ĐĐ nije bio na dužnosti, već je u objektu boravio van svog radnog vremena, kao privatno lice i iz privatnih razloga i bio je u alkoholisanom stanju. Nosio je pištolj marke „Bereta F 92“ kao svoje lično naoružanje, koje nije zadužio kao komandant jedinice JSO. Do požara je došlo tako što je ĐĐ u alkoholisanom stanju pucao u TV aparat koji je bio okačen između kružnog šanka na kome su se pojavile varnice, a ubrzo zatim je došlo do eksplozija flaša sa pićem i počeo je požar koji se brzo širio, jer je u unutrašnjosti lokala bilo dosta drveta. Kako je izjavio kada je saslušan kao svedok, pucao je iz pištolja marke „Bereta F92“ koje je bilo njegovo lično naoružanje, a što je u skladu sa nalazom veštaka koji je prvostepenom sudu dostavljen uz dopis IV K br. 317/08 od 23.12.2008. godine, Četvrtog opštinskog suda u Beogradu iz koga proizilazi da su oštećenja registrovana na dostavljenim predmetnima nastala najverovatnije pod dejstvom pištoljskog metka kalibra 9h19 mm, a koji kalibar koristi i pištolj marke „Bereta F92“, dok sa druge strane tokom postupka nisu pruženi drugačiji dokazi.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da prilikom štetnog događaja ĐĐ nije bio na službenoj dužnosti, da nije postupao u svojstvu službenog lica, da je u predmetnom objektu bio prisutan iz privatnih, a ne službenih razloga, da je pucao iz ličnog, a ne službenog pištolja marke „Bereta F92“, zbog čega radnje koje je preduzeo nisu niukakvoj vezi sa radnjama kada bi država bila odgovorna za rad svog organa ili zaposlenog, jer se ne radi o radnjama koje su vršene u okviru službe kod tužene, a da tužena takvo njegovo ponašanje nije tolerisala, već je protiv istog pokrenula krivični postupak, zbog čega nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 172, 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je prihvatio pravni stav i date razloge prvostepenog suda, ocenjujući da je pravilan zaključak da tužena nije pasivno legitimisana da tužiocima naknadi štetu, jer nije vlasnik opasne stvari kojom je izazvan požar i da zato ne može biti odgovorna za ponašanje svojih službenika van radnog vremena, u ovom slučaju ĐĐ, za koga nije utvrđeno da je prilikom kritičnog događaja pucao iz službenog pištolja, vlasništva tužene.

Osnovano se u reviziji tužilaca ističe da su nižestepene presude zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi nisu na siguran i pouzdan način utvrdili ispunjenost uslova za primenu odredaba člana 170. stav 1, 171. stav 1, 172, 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Iz navedene odredbe proizilazi da pravno lice odgovara za obaveze po osnovu naknade štete prouzrokovane radnjama lica kao organa, jer ti organi nastupaju u pravnom prometu kao pravno lice, a ne kao njegovi radnici ili zastupnici – čim neko nastupa u funkciji organa, on je deo pravnog lica, a ne lice van njega.

Nije sporno da je štetu u konkretnom slučaju uzrokovao ĐĐ koji je tada bio komandant JSO sa sedištem u Kuli pri Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije. Na tu dužnost postavljen je od strane nadležnih organa tužene, na koji način je tužena stvorila vezu sa njim, pa samim tim postavlja se i pitanje postojanja objektivne odgovornosti tužene koja na tako odgovornu dužnost treba da postavi lice sa velikim stepenom odgovornosti i profesionalizma, jer je u pitanju obavljanje opasne delatnosti od strane JSO u smislu odredbe člana 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima (odredbom člana 173. ZOO propisano je da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete; odredbom člana 174. ZOO propisano je da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njome bavi). Pretpostavke odgovornosti za drugog su nezakonitost, uzročna veza, šteta i odgovornost, a u provedenom postpuku nije na siguran način utvrđena objektivna odgovornost tužene.

Nižestepeni sudovi su na osnovu iskaza vinovnika štetnog događaja utvrdili da je isti kritičnom prilikom pucao iz ličnog naoružanja – pištolja marke „Bereta F 92“ prihvatajući njegov iskaz. Međutim, u spisima predmeta postoji izveštaj Policijske stanice „Novi Beograd“ i Policijske stanice „Savski venac“ da ĐĐ u legalnom posedu od 1993. godine ima jedino pištolj marke „Crvena Zastava“ M99 kalibra 9 mm para, a isti je prilikom ponovnog saslušanja odbio da se izjasni koju vrstu oružja je imao kao lično naoružanje, a koje službeno. Po iskazu svedoka EE, pištolj marke „Bereta F 92“ u vreme štetnog događaja nalazio se u arsenalu JSO, čiji je ĐĐ bio komandant, a dužili su ga viši oficiri, šefovi borbenih grupa i pomoćnici, pa je ostalo neutvrđeno da li je komandant te jedinice bio zadužen pištoljem marke „Bereta F92“ u vreme štetnog događaja, ili je koristio taj pištolj bez formalnog zaduženja. Nižestepeni sudovi pogrešno zaključuju da je na tužiocima teret dokazivanja činjenice kojim pištoljem je vinovnik štete bio zadužen, jer je na tuženoj teret dokazivanja činjenice da je to lice bilo službeno zaduženo drugom markom pištolja, a ne onom iz kojeg su ispaljeni hici. Zbog navedenog ostalo je neutvrđeno iz kog pištolja je kritičnom prilikom pucano iz službenog ili ličnog naoružanja zaposlenog, pri čemu je i u opisu krivičnog dela koje je povodom tog događaja bilo stavljeno na teret vinovniku štetnog događaja uneto da je pucano iz pištolja neutvrđene marke.

Međutim, odgovornost države u ovom sporu može biti zasnovana ne samo po osnovu odgovornosti pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ (član 172. ZOO) i po osnovu odgovornosti za štetu od opasne stvari i opasne delatnosti (član 173. i 174. ZOO), već i po osnovu odgovornosti za štetu koju zaposleni na radu ili u vezi sa radom prouzrokuje trećem licu, osim ako dokaže da je zaposleni u datim okolnostima postupao kako je trebalo (propisano članom 170. stav 1. ZOO koja odredba se primenjuje na osnovu člana 171. stav 1. ZOO).

Na takvu vezu tužene i vinovnika štete ukazao je Vrhovni kasacioni sud u rešenju Rev 730/2016 od 09.03.2017. godine donetom u ovoj parnici, u kome je iskazan stav da za ocenu odgovornosti tužene nije presudno da li je pucano iz ličnog ili službenog naoružanja i da li je to učinjeno u radno vreme ili tokom privatne posete, već je bitno da je tužena formirala tu jedinicu i tolerisala ponašanje njenih pripadnik i komandanta koji su se i po isteku radnog vremena kretali naoružani službenim i ličnim naoružanjem, odnosno na način kao da su na stalnom dežurstvu, što se pravdalo prirodom njihovog posla, tako da trećim licima, pa ni tužiocima, nije moglo biti poznato da li su kritičnom prilikom bili na službenom zadatku ili ne.

Sudovi se pozivaju i na deo iskaza saslušanog svedoka ĐĐ da su svi pripadnici njegove jedinice, pa i on, bili uvek na „pasivnom dežurstvu“ nakon isteka radnog vremena (7,30 – 16 časova) zbog prirode posla te službe, ali na te okolnosti nije utvrđeno da li je ĐĐ u vreme izvršenja štetne radnje bio na „pasivnom dežurstvu“ ili ne i od kakvog bi uticaja takvo utvrđenje bilo na osnov odgovornosti tužene, s ozbirom na pravne posledice „pasivnog dežurstva“, a ostalo je neutvrđeno i da li je ĐĐ zbog ovog događaja suspendovan ili ne od strane poslodavca, jer je utvrđenje navedenih činjenica od uticaja za pravilnu primenu materijalnog prava iz člana 170. stav 1. u vezi člana 171. stav 1. ZOO.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati u vidu napred navedeno, pa će, ukoliko oceni da su ispunjeni uslovi za primenu člana 170. stav 1, 171. stav 1, 172, 173. i 174. ZOO utvrditi i oceniti bitne činjenice za primenu odredbe člana 185. i 189. ZOO.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka jer ista zavisi od konačnog ishoda parnice.

Sa iznetih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci rešenja, primenom odredbe člana 416. stav 2. Zakona parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija,

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić