Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, dela kojim je preinačena prvostepena presuda, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da tužiljina revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se posebno ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se, pod uslovima iz člana 407. stav 1. tačka 2. ZPP, taj pravni lek može izjaviti. Nisu osnovani navodi revidenta da je u drugostepenom postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP. Drugostepeni sud nije izmenio utvrđeno činjenično stanje, već je istu činjenicu - da je deo prodajne cene spornog stana, isplaćen iz zajedničkih sredstava tužilje i tuženog BB u iznosu od 4.321,40 evra, delimično nadoknađen vraćenim sredstvima plaćenog poreza na dodatu vrednosti i utrošen za potrebe zajednice života, drugačije cenio prilikom odlučivanja o postojanju i obimu doprinosa tuženog u sticanju predmetnog stana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, brak tužilje i tuženog BB, zaključen 27.04.1985. godine, razveden je pravnosnažnom presudom P2 2628/13 od 29.01.2024. godine. Tužilja kao davalac izdržavanja i njena majka kao primalac izdržavanja zaključile su 18.05.2005. godine ugovor o doživotnom izdržavanju kojim su pravno uredile već postojeći odnos izdržavanja. Primalac izdržavanja je tim ugovorom raspolagala svojim suvlasničkim udelom od ½ idealna dela na kući u Ulici ... broj .. u ... . Tuženi je bio na usluzi tužiljinoj majci samo kada je tužilja, zbog obaveza na poslu, bila sprečena da se brine o njoj i to samo da bi joj doneo namirnice iz prodvnice koje je ona kupila, i po potrebi je vozio kolima do lekara, za šta mu je plaćen utrošak goriva. Kuća u ... prodata je tokom 2007. godine po ceni od 42.000 evra. Svoj deo ostvarene cene u iznosu od 21.000 evra majka tužilje je dala svojoj ćerki, a od tetke (majčine sestre) tužilja je zbog svog angažovanja oko prodaje kuće dobila još 500 evra. Odnos stranaka i tužiljine majke se nije promenio nakon prodaje predmeta ugovora o doživonom izdržavanju. One su nastavile da se zajedno o njoj brinu sve do njene smrti, tokom 2013. godine. Tužilja je ugovorom o kupoprodaji od 10.10.2008. godine kupila stan u izgradnji u Ulici ... broj .. u Novom Sadu, po ugovorenoj ceni sa uračunatim porezom na dodatu vrednost od 26.083,00 evra, i istog dana isplatila je deo cene u iznosu od 20.250 evra. Aneksom ugovora od 23.12.2008. godine određena je konačna površina kupljenog stana i njegova cena smanjena na 25.821,40 evra. Prodajna cena stana isplaćena je novcem koji je tužilja dobila od majke, a ostatak cene u iznosu od 4.528,40 evra isplaćen je iz zajedničkih sredstava stranaka. Poreska uprava je, na tužiljin zahtev, rešenjem od 16.04.2009. godine odobrila refundaciju plaćenog poreza na dodatu vrednost u iznosu od 156.337,00 dinara i taj iznos je vraćen u „kućni budžet“ stranaka, i utrošen za zajedničke potrebe. Tužilja je u katastru nepokretnosti upisana kao vlasnica predmetnog stana, koji je od predaje u posed izdavan u zakup, a naplaćena zakupnina korišćena za potrebe zajednice života stranaka. Obe stranke su tokom trajanja braka bile zaposlene, a tužilja je radila i poslove van radnog mesta (spremala po kućama).

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je cena spornog stana delom isplaćena iz novčanih sredstava koje je tužilja dobila na poklon od svoje majke nakon prodaje kuće u iznosu od 21.000 evra, kao izraz zahvalnosti jer je jedina od troje dece prihvatila da se brine o njoj, a deo u iznosu od 4.321,40 evra iz zajedničkih sredstava stranaka koji je nadoknađen novcem ostvarenim na ime povraćaja plaćenog poreza na dodatu vrednost. Iz tih razloga, primenom članova 170, 171. stav 1, 177, 178. i 180. stav 1. Porodičnog zakona, prvostepeni sud je odbio prvi i drugi (eventualni) protivtužbeni zahtev nalazeći da osnov sticanja novčanog iznosa od 21.000 evra nije ugovor o doživotnom izdržavanju, koji je prestao prodajom suvlasničkog udela primaoca izdržavanja na predmetu tog ugovora, već poklon koji je učinjen isključivo tužilji a ne i tuženom, dok je deo cene spornog stana koji je isplaćen iz zajedničkih sredstava vraćen iz povraćaja poreza na dodatu vrednost i naplatom zakupnine.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je odlučeno o prvom (stvarnopravnom) zahtevu tuženog. Po stanovištu tog suda, sporni stan nije kupljen samo od novčanih sredstava koja čine posebnu imovinu tužilje, već i od novčanih sredstava koju čine zajedničku imovinu stranaka, u čijem sticanju su one učestvovale podjednako, zbog čega je na osnovu odnosa tih vrednosti utvrđeno pravo susvojine tuženog na stanu sa udelom od 1/10 idealnih delova.

Po oceni Vrhovnog suda, u ovom sporu drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 168. stav 2. Porodičnog zakona propisano je da imovina koju je supružnik stekao u toku trajanja braka deobom zajedničke imovine, odnosno nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava predstavlja njegovu posebnu imovinu. Prema članu 171. stav 1. tog zakona, zajednička imovina supružnika je imovina koju su oni stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku, za koju saglasno članu 180. stav 2. istog zakona važi pretpostavka o njihovim jednakim udelima.

U konkretnom slučaju, sporni stan stečen je u toku zajednice života stranaka u braku, ugovorom o kupoprodaji koji je tužilja zaključila 10.10.2008. godine, izmenjenim u pogledu površine stana i prodajne cene aneksom ugovora od 23.12.2008. godine. Ugovorena cena je delom isplaćena iz posebne imovine tužilje - novčanih sredstava koja je tokom braka dobila na poklon od svoje majke, nakon prodaje njene imovine, a delom iz zajedničkih sredstava stranaka stečenih njihovim radom u toku trajanja bračne zajednice.

Sledstveno izloženom, predmetni stan nije posebna imovina tužilje u smislu člana 168. stav 2. Porodičnog zakona, već predstavlja njihovu zajedničku imovinu iz člana 171. stav 1. tog zakona. Pritom se novčana sredstva koja je tužilja dobila na poklon i uložila u kupovinu stana računaju kao njen doprinos u sticanju, a novčana sredstva koja su iskorišćena za isplatu ostatka cene su njihova zajednička imovina u čijem sticanju su obe stranke učestvovale sa jednakim udelima i tako stečenu imovinu uložili u kupovinu spornog stana. Na osnovu odnosa vrednosti posebne imovine tužilje i vrednosti zajedničke imovine stranaka uloženih u kupovinu stana koji je predmet spora, drugostepeni sud je pravilno izvršio njegovu deobu iz člana 177. Porodičnog zakona i utvrdio suvlasnički udeo tuženog u 1/10 idealnih delova.

Iz navedeni razloga, po oceni revizijskog suda, nisu osnovani navodi revidenta o pogrešnoj primeni materiajlnog prava. Na drugačiji status sporne imovine nema uticaja činjenica da je deo novčanih sredsatva stečenih u braku i utrošenih za kupovinu stana nadoknađen povraćajem plaćenog poreza na dodatu vrednost, odnosno zakupninom od izdavanja stana, budući da su i ta sredstva iskorišćena za potrebe zajednice života stranaka.

Stoga je, na osnovu člnaa 414. stav 1. ZPP, odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković