U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena kod PP „BB“ A.D. iz ..., koje joj nije platilo otpremninu prilikom odlaska u penziju, zbog čega je vodila spor u kojem je 31.01.2008. godine Opštinski sud u Somboru doneo presudu P1 385/07 obavezavši PP „BB“ da tužilji isplati iznos od 105.581,35 dinara na ime otpremnine, sa zakonskom zateznom kamatom od 23.01.2008. godine do isplate, i da joj naknadi troškove postupka u iznosu od 47.223,24 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Presuda je postala pravnosnažna 14.10.2008. godine, a izvršna 01.11.2008. godine. Tužilja je, kao izvršni poverilac, pokrenula izvršni postupak pred istim sudom vođen pod I 942/07, u kojem je izvršitelj dana 10.04.2008. godine sačinio zapisnik o popisu i proceni pokretnih stvari izvršnog dužnika i to traktora ... ..., registarske oznake ... ..., procenjene vrednosti 466.014,01 dinara. Traktor je u tom momentu bio u redovnom voznom i radnom stanju, sa svim pripadajućim delovima. Rešenjem Privrednog suda u Somboru ST 40/2010 od 17.06.2010. godine, otvoren je stečajni postupak nad PP „BB“, a postupak stečaja je zaključen pošto je utvrđeno da ne postoji pravni interes poverilaca i stečajnog dužnika za sprovođenje stečajnog postupka. Rešenjem Osnovnog suda u Somboru I 3729/10 od 17.12.2010. godine utvrđeno je da na mesto izvršnog dužnika, umesto ranijeg izvršnog dužnika PP „BB“ stupa Republika Srbija. U ovom predmetu sudski izvršitelj je dana 27.02.2012. godine sačinio zapisnik o javnom nadmetanju koje je ostalo bez uspeha i tom prilikom je konstatovao da je predmetni traktor u neispravnom i neupotrebljivom stanju, uz pobrojane delove koji nedostaju. Druga javna prodaja zakazana je i održana 19.03.2012. godine takođe bez uspeha. Zaključkom suda od 08.06.2012. godine tužilji je, kao izvršnom poveriocu, dodeljena pokretna stvar izvršnog dužnika – navedeni traktor, koji je zaključkom od 08.03.2013. godine predat tužilji. Zaključkom suda od 28.10.2013. godine utvrđeno je da deobnu masu predstavlja novčani iznos od 139.804,20 dinara, te da se novčano potraživanje izvršnog poverioca namiruje u ovom iznosu, a da preostalo nenamireno novčano potraživanje poverioca na ime glavnog duga iznosi 105.581,35 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 09.03.2013. godine do isplate, a na ime zakonske zatezne kamate 81.887,43 dinara. Izvršni poverilac – ovde tužilja je obavezana da u roku od 5 dana predloži dalji tok postupka u odnosu na preostali nenamireni deo potraživanja. Rešenjem I 3729/10 od 24.01.2014. godine izvršni postupak protiv izvršnog dužnika Republike Srbije je obustavljen, a to rešenje postalo je pravnosnažno 07.02.2014. godine. Tužilja je predlagala nastavak ovog postupka, ali je njen predlog odbačen rešenjem od 28.08.2014. godine. Rešenjem Višeg suda u Somboru R4 I 7/15 od 10.03.2015. godine odbačen je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Somboru pod I 3729/10. Dana 23.01.2012. godine Republika Srbija i Grad Sombor su zaključili ugovor kojim su konstatovali da je Republika Srbija vanknjižni vlasnik i korisnik pobrojanih nepokretnosti i svih pokretnih stvari označenih u popisnim listovima Odeljenja za komunalne delatnosti Grada Sombora od 09.08.2011. godine, te su one poverene na čuvanje, privremeno korišćenje Gradu Somboru, koji ih je 11.03.2013. godine ugovorom poverio na čuvanje, privremeno korišćenje i upravljanje privednom društvu „VV“ d.o.o. ..., nad kojim je 19.04.2009. godine pokretnut postupak za prinudnu likvidaciju. Dana 22.03.2019. godine predmetni traktor se nalazio na posedu Privrednog društva „VV“ d.o.o. „BB“, na natkrivenom prostoru koji nije adekvatno obezbeđen od ulaska stranih lica, a vrednost predmetnog traktora na dan 25.03.2019. godine je bila 60.000,00 dinara, a na dan 23.01.2012. godine, pod pretpostavkom da je bio kompletan, da mu je stanje odgovaralo godinama starosti i da se koristio u intenzivnim uslovima eksploatacije, bila je 480.000,00 dinara. Tužilja se u 2016. godini obraćala Gradskoj upravi Grada Sombora sa zahtevom za predaju predmetnog traktora, upućena je da se obrati Republičkoj direkciji za imovinu Republike Srbije, što je i učinila, ali Direkcija nije odgovorila na tužiljin zahtev.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev tužilje osnovan primenom člana 20. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, smatrajući da je donošenjem zaključka o dodeli i predaji predmetnog traktora tužilji kao izvršnom poveriocu, tužilja po samom zakonu odlukom državog organa, postala vlasnik ove pokretne stvari, zbog čega je tužena dužna da preda traktor u državinu. Odluku o dosuđenju naknade štete – razlici u vrednosti traktora na dan veštačenja i vrednosti koju je imao kada je tužena traktor poverila na čuvanje Gradu Somboru (23.01.2012. godine), sud bazira na odredbama Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o izvršenju i obezbeđenju, smatrajući da je Republika Srbija postupila protivpravno, kada je, bez naloga suda, predala popisanu stvar trećem licu, te je zato odgovorna za njeno oštećenje i umanjenje vrednosti.

Međutim, drugostepeni sud je drugačijeg stanovišta, a što kao pravilno prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Odredbom člana 102. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“ broj 31/11... 139/14), bilo je propisano da će sud ili izvršitelj, ako se stvar nije mogla prodati na drugom ročištu za javno nadmetanje ili neposrednom pogodbom u roku koji je odredio, na predlog izvršnog poverioca, dodeliti stvar izvršnom poveriocu. U tom slučaju, smatra se da je izvršni poverilac namiren u visini koja odgovara iznosu od 30 % od procenjene vrednosti stvari.

Članom 131. istog Zakona, bilo je propisano da nakon polaganja cene u slučaju prodaje nepokretnosti javnim nadmetanjem, odnosno po polaganju cene u slučaju prodaje neposrednom pogodbom, sud, odnosno izvrštitelj donosi zaključak da se nepokretost preda kupcu i da se u javnu knjigu upise pravo svojine u njegovu korist (stav 1.). Zaključak o predaji nepokretnosti dostavlja se svim licima kojima se dostavlja i zaključak o prodaji, kao i poreskoj upravi (stav 2.). Protiv ovog zaključka može se podneti zahtev za otklanjanje nepravilnosti o kome odlučuje sud rešenjem, u skladu sa članom 74. ovog zakona (stav 3.). Prigovor protiv rešenja iz stava 3. ovog člana ne odlaže izvršenje (stav 4.). Rešenje o osnovanosti zahteva iz stava 3. ovog člana ne utiče na izvršenu prodaju, već samo može biti osnov za naknadu štete (stav 4.).

Odredbom člana 132. istog Zakona bilo je propisano da je izvršni dužnik dužan da nepokretnost preda kupcu odmah nakon dostavljanja zaključka o predaji nepokretnosti, ako zakonom ili sporazumom sa kupcem nije drugačije određeno.

Članom 133. istog Zakona bilo je propisano da će sud, odnosno izvršitelj posle donošenja zaključka o predaji nepokretnosti naložiti izvršnom dužniku da nepokretnost isprazni i preda kupcu (stav 1.). Sud, odnosno izvršitelj će pristupiti sprovođenju iseljenja, po pravilima ovog zakona i izvršenju radi ispražnjenja i predaje nepokretnosti (stav 2.).

Ove odredbe se, shodno članu 103. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, shodno primenjuju i u pogledu izvršenja na pokretnim stvarima radi namirenja novčanog potraživanja, dok se prema članu 123. istog Zakona, na prodajnu cenu i postupak prodaje nepokretnosti shodno primenjuju odredbe člana 97. i 102. ovog zakona.

Odredbom člana 150. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“ broj 104/09 i 83/14), bilo je propisano da je organizacija koja sprovodi postupak prinudne naplate u obavezi da jednom mesečno, i to poslednjeg dana u mesecu, sa presekom stanja na taj dan, svim sudovima nadležnim za sprovođenje stečajnog postupka dostavi obaveštenje o pravnim licima sa njihove teritorije koja su obustavila sva plaćanja u neprekidnom trajanju od najmanje godinu dana. Obaveze iz stava 1. ovog člana ne odnose se na pravna lica koja su u postupku restrukturiranja u skladu sa propisima kojima se uređuje postupak privatizacije. Obaveštenje iz stava 1. ovog člana, organizacija koja sprovodi postupak prinudne naplate objavljuje u jednom visokotiražnom dnevnom listu koji se distribuira na celoj teritoriji Republike Srbije i na svojoj internet strani. Po prijemu obaveštenja iz stava 1. ovog člana, stečajni sudija po službenoj dužnosti donosi rešenje o pokretanju prethodnog stečajnog postupka u kome se utvrđuje i postojanje pravnog interesa poverilaca za sprovođenje stečajnog postupka. Prema članu 151.stečajni sudija će rešenjem o pokretanju prethodnog postupka odrediti visinu predujma iz člana 59. stav 1. ovog zakona i rok od 60 dana od dana objavljivanja rešenja u kom poverioci ili stečajni dužnik mogu tražiti sprovođenje stečajnog postupka i položiti predujam. Rešenje iz člana 150. stav 4. ovog zakona objavljuje se na oglasnoj tabli suda i protiv njega nije dozvoljena žalba.

Članom 152. istog Zakona, propisano je da ako u roku iz člana 151. stav 1. ovog Zakona bude uplaćen predujam, stečajni sudija bez odlaganja zakazuje ročište radi raspravljanja o postojanju stečajnog razloga za otvaranje stečajnog postupka. U slučaju iz stava 1. ovog člana, na dalji tok postupka primenjuju se odredbe ovog zakona o otvaranju i sprovođenju stečajnog postupka. Ako predujam ne bude uplaćen u roku iz člana 151. stav 1. ovog Zakona, smatraće se da ne postoji pravni interes porilaca i stečajnog dužnika za sprovođenje stečajnog postupka.

Članom 153. istog Zakona, propisano je da u slučaju iz člana 152. tav 3. ovog zakona stečajni sudija donosi rešenje kojim: otvara stečajni postupak nad dužnikom; utvrđuje ispunjenost stečajnog razloga trajne nesposobnosti plaćanja; utvrđuje da ne postoji interes poverilaca i stečajnog dužnika za sprovođenje stečajnog postupka; zaključuje stečajni postupak. Rešenje iz stava 1. ovog člana objavljuje se na oglasnoj tabli suda i dostavlja registru privrednih subjekata. Na rešenje iz stava 1. ovog člana žalbu mogu izjaviti stečajni dužnik i poverilac u roku od 30 dana od dana objavljivanja rešenja na oglasnoj tabli suda.

Članom 154. istog Zakona propisano je da se rešenje iz člana 153. stav 1. ovog zakona po pravnosnažnosti dostavlja nadležnom organu koji vodi registar privrednih subjekata, odnosno drugi odgovarajući registar i predstavlja osnov za brisanje iz tog registra. Imovina stečajnog dužnika prelazi u svojinu Republike Srbije, čime se ne dira i ranije stečena prava obezbeđenja i prioritetno namirenje poverilaca na predmetnoj imovini. Republika Srbija ne odgovara za obaveze stečajnog dužnika, Republika Srbija može stupiti umesto stečajnog dužnika u parnicu koja se vodi po njegovoj tužbi za naplatu potraživanja ili predaju stvari. Imovinom iz stava 2. ovog člana uprava se i raspolaže u skladu sa zakonom kojim se uređuje upravljanje i raspolaganje sredstvima u svojini Republike Srbije. U slučaju da zainteresovano lice podnese predlog iz člana 149. stav 1. ovog zakona u pogledu imovine dužnika nad kojim je postupak stečaja zaključen u skladu sa članom 153. ovog zakona, stečajni sudija će takav predlog odbaciti usled nepostojanja pravnog interesa.

Navedene odredbe Zakona o stečaju (čl. 150. – 154.) proglašene su neustavnim odlukom Ustavnog suda broj IUZ-850/2010, objavljenom u „Službenom glasniku RS“ broj 71/12 od 25.07.2012. godine i one se ne mogu primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke, shodno odredbi člana 60. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ broj 109/07... 103/15), ako do tad nisu pravnosnažno rešeni.

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe i utvrđeno činjenično stanje, pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužilja na osnovu odluke državnog organa – donošenju zaključka o namirenju i predaji, nije postala vlasnik dosuđene stvari, tj. spornog traktora, te da činjenica da je izvršni postupak obustavljen nema uticaja. Ovo iz razloga što je u periodu između donošenja odluke o dodeljivanju stvari (08.06.2012. godine) i njenoj predaji (08.03.2013. godine), odlukom Ustavnog suda (objavljenoj 25.07.2012. godine), proglašena neustavnom odredba Zakona o stečaju na osnovu koje je tužena Republika Srbija stekla svojstvo izvršnog dužnika i stupila u navedeni izvršni postupak i u odnosu na koji su oba ova zaključka doneta.

Kako, dakle, do donošenja odluke Ustavnog suda nije bio donet zaključak o predaji stvari tužilji kao izvršnom poveriocu, ona odlukom državnog organa nije stekla pravo svojine na toj stvari, pa nema osnova ni za utvrđivanje prava svojine prema Republici Srbiji i predaju državine. Ova predaja nije bila izvršena, niti je sud, shodno citiranoj odredbi člana 133. u vezi sa članom 103. ZIO, naložio izvršnom dužniku da preda stvar, a shodno odredbi člana 60. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, više se prema Republici Srbiji ovo izvršenje ne može sprovesti, te je ovaj deo zahtev tužilje u celosti neosnovan.

Shodno odredbi člana 61. Zakona o Ustavnom sudu, tužilji je na raspolaganju stajala mogućnost da u roku od šest meseci od dana donošenja odluke Ustavnog suda, kojom su oglašene neustavnim odredbe Zakona o stečaju, kod nadležnog privrednog suda traži sprovođenje stečajnog postupka nad PP „BB“, i u njemu kao stečajni poverilac, naplati svoje potraživanje na imovini stečajnog dužnika koja je očigledno postojala.

Propuštanjem da postupi u skladu sa ovim, tužilja je nastavila da vodi postupak izvršenja prema Republici Srbiji, koja više nije imala svojstvo izvršnog dužnika, a u odnosu na koju izvršenje nije bilo sprovedeno, pa se shodno odredbi člana 60. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu više i ne može sprovesti.

Pravilan je stav drugostepenog suda da tužilja u ovoj parnici nije dokazala ni osnov, ni visinu svog potraživanja, u pogledu naknade štete, nije dokazano da za tu štetu odgovara Republika Srbija, te je i taj deo tužbenog zahteva pravilno odbijen.

Ostalim navodima revizije ponavljaju se žalbeni navodi koji su bili predmet ocene apelacionog suda, čije razloge prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić