U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Branka Stanića, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nemanja Kovačević, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo odbrane, koju zastupa Vojno pravobranilaštvo Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1360/19 od 04.04.2019. godine, u sednici održanoj 25.09.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1360/19 od 04.04.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Užicu P 4951/18 od 29.01.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava ličnosti koja je utvrđena pravnosnažnom presudom Višeg suda u Užicu P 2689/17 od 19.02.2018. godine isplati 60.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom prema Zakonu o zateznoj kamati počev od presuđenja do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1360/19 od 04.04.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Višeg suda u Užicu P 2689/17 od 19.02.2018. godine utvrđeno je da je izvršena diskriminacija tužioca po mestu prebivališta, tako što je ratnim vojnim rezervistima učesnicima rata 1999. godine sa prebivalištem u sedam nerazvijenih opština tužena isplatila ratne dnevnice u formi novčane pomoći, a ne i ostalim rezervistima koji su imali prebivalište van sedam pomenutih opština. Iz ove presude proizlazi da je diskriminatorski akt donet 17.01.2008. godine, a pravnosnažnom presudom od 12.04.2018. godine utvrđena je diskriminacija. Predmet tužbenog zahteva u ovoj parnici je naknada štete zbog diskriminatorskog postupanja.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili zahtev tužioca usvajajući prigovor zastarelosti istaknut od strane tuženog.

Zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze ako zakonom za pojedine slučajeve nije nešto drugo određeno (član 361. stav 1. ZOO). Iz citirane odredbe proizilazi da zastarelost počinje da teče od dospelosti. Kod instituta naknade štete kao izvora obligacije obaveza naknade štete smatra se dospelom od trenutka nastanka štete (član 186. ZOO).

U konkretnom slučaju šteta (štetna radnja) nastala je onog časa kada je objavljen Zaključak Vlade iz 2008. godine, kojim je rezervistima jednog dela zemlje priznato pravo na naknadu i od trenutka donošenja odnosno objavljivanja zaključka počinje da teče zastarni rok radi naknade štete zbog povrede prava ličnosti – diskriminacije kao očigledne razlike u odnosu na lica kojima to pravo nije priznato.

Potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (član 386. stav 1. ZOO); u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (član 376. stav 2. ZOO). Posebnih pravila u vezi zastarelosti naknade štete zbog povrede ljudskog prava (prava ličnosti) ZOO nema.

Kada se navedena pravila tumače u međusobnoj vezi nesumnjivo je da je šteta dospela momentom donošenja, odnosno objavljivanja zaključka. Objavljivanjem je svaki oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. U konkretnom slučaju nastupila je ne samo subjektivna već i objektivna zastarelost potraživanja jer je od momenta nastupanja štete pa do podnošenja tužbe očigledno protekao rok od pet godina.

Neosnovani su revizijski navodi u kojima se ističe da se rokovi zastarelosti u vezi naknade nematerijalne štete usled povrede prava ličnosti računaju od momenta pravnosnažnosti presude kojim je utvrđena diskriminacija jer je tada, po stanovištu revidenta, tužilac saznao za povredu ljudskog prava. Podnošenje tužbe za utvrđenje, kao u ovom slučaju, ne zastareva, ali novčana obaveza podleže zastarelosti. U konkretnom slučaju izvor novčane obaveze je štetna radnja a ona se dogodila, ne kada je sud utvrdio štetnu radnju, nego kada je ona u stvarnosti izvršena. Osim toga, i po praksi Evropskog suda za ljudska prava, samo utvrđivanje diskriminacije može predstavljati satisfakciju kao vid naknade nematerijalne štete, u domaćem pravu izričito predviđeno u članu 199. ZOO po kome u slučaju povrede prava ličnosti sud može narediti na trošak štetnika objavljivanje presude odnosno ispravke i narediti da štetnik povuče izjavu kojom je povreda učinjena ili što drugo, čime se može ostvariti svrha koja se postiže naknadom.

Na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić