Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju i dopunu revizije, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku (u preinačujućem delu) primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“ broj 72/11... 18/20), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog Zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje. Zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP ne može se izjaviti revizija u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. tog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja duži niz godina živi i radi u ..., dok tuženi sa svojom porodicom, dedom (ocem tužilje), ocem (bratom tužilje), majkom i suprugom živi u domaćinstvu u selu ... . Tuženi je u aprilu 2012. godine odlazio kod tužilje u ..., kada mu je tužilja pozajmila 2.800 švajcarskih franaka da bi kupio automobil. U leto 2012. godine tuženi je kupio automobil marke „Audi A4” a razliku do kupoprodajne cene je dodao tuženi. Kako je registracija za vozilo bila visoka, tuženi je postigao dogovor sa tužiljom da ona otkupi vozilo tako što će mu platiti još 4.000 švajcarskih franaka, za koji novac je hteo da započne posao u stočarstvu (tov junadi), a naknadno mu je tužilja isplatila još 1.000 švajcarskih franaka, kako bi kupio i hranu (za telad), tako da je tužilja na ime otkupa vozila tužiocu platila ukupno 7.800 švajcarskih franaka. Prevođenje vlasništva na automobilu nije izvršeno, a po usmenom dogovoru stranaka, kako bi tuženi ukoliko nađe kupca vozilo mogao prodati bez prisustva tužilje. Vozilo se nalazilo u domaćinstvu tuženog, a tužilja ga je koristila kada bi dolazila u Srbiju. Nakon otkupa vozila tužilja je davala novac za registraciju i zajedno sa tuženim je svake godine odlazila da navedeno vozilo registruje. U toku 2018. godine odnosi između parničnih stranaka su se poremetili, zbog čega je tužilja uzela automobil, koji se i dalje nalazi u njenoj državini.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev primenom odredbe člana 557. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), zaključivši da je tuženi u obavezi da tužilji na ime duga po osnovu zajma isplati 6.800 švajcarskih franaka, koji je učinjen u dva navrata – 2.800 švajcarskih franaka za kupovinu vozila i 4.000 švajcarskih franaka za započinjanje posla (tov junadi), ocenivši da je tužilja za iznos od 4.000 švajcarskih franaka ujedno otkupila vozilo za koje je dala pozajmicu, dok je odbio zahtev tužilje za isplatu iznosa od još 1.000 švajcarskih franaka.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da je tuženi predmetni automobil kupio od novca koji je zaradio povremenim radom dok je boravio u ..., kao i obavljanjem poljoprivredne delatnosti u porodičnom seoskom domaćinstvu, ocenivši da iznos od 6.800 švajcarskih franaka ne predstavlja zajam u smislu odredbe člana 557. ZOO, već kupoprodajnu cenu koju je tužilja isplatila tužiocu za predmetni automobil, koji se sada nalazi u državini tužilje. Dodatna argumentacija drugostepenog suda je da je između tužilje kao kupca i tuženog kao prodavca došlo do zaključenja usmenog ugovora o kupoprodaji predmetnog vozila, u smislu odredbe člana 454. stav 1. ZOO, pri čemu je raniji iznos zajma od 2.800 švajcarskih franaka postao deo kupoprodajne cene, zaključivši da je time došlo do prenova, u smislu odredbe člana 348. stav 1. ZOO. Kako je tužilja nakon isplaćene kupoprodajne cene i sticanjem državine predmetnog vozila postala vlasnik u smislu odredbe člana 34. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (ZOSPO), to tužilja nema pravo da od tuženog potražuje iznos od 7.800 švajcarskih franaka, zbog čega je odlučeno kao u izreci.

Vrhovni sud nije vezan primenom materijalnog prava na kojima je zasnovana pobijana odluka, pa nalazi da tužbeni zahtev nije osnovan, ali iz drugih razloga.

Odredbom člana 308. stav 1. ZOO propisano je da obaveza prestaje ako poverilac u sporazumu sa dužnikom primi nešto drugo umesto onoga što mu se duguje. Odredbom člana 348. stav 1. istog zakona propisano je da obaveza prestaje ako se poverilac i dužnik saglase da postojeću obavezu zamene novom i ako nova obaveza ima različit predmet ili različiti pravni osnov.

Saglasno navedenom, zamena ispunjenja je surogat ispunjenja postojeće obaveze davanjem nečeg drugog umesto onog što se duguje, usled čega postojeći obligacionopravni odnos između poverioca i dužnika prestaje pošto je poverilac namiren ispunjenjem, što nije slučaj kod novacije, gde njenim ugovaranjem poverilac nije namiren, već je samo došlo do promene pravnog identiteta još uvek postojećeg, neugašenog obligacionopravnog odnosa kroz prestanak stare (dotadašnje) glavne obaveze njenim zamenjivanjem sa novom obavezom, koja u odnosu na staru ima ili različit predmet ispunjenja ili različit pravni osnov. U konkretnom slučaju, tužilja tužbenim zahtevom traži da se obaveže tuženi da joj na ime učinjene pozajmice plati 7.800 švajcarskih franaka sa pripadajućom kamatom. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je tužilja pozajmila 2.800 švajcarskih franaka tuženom, kako bi kupio automobil, koji je tuženi kupio u leto 2012. godine, a razliku od tih 2.800 švajcarskih franaka do kupoprodajne cene je dodao tuženi, da je tuženi zbog visoke cene registracije postigao dogovor sa tužiljom da ona otkupi vozilo tako što će mu platiti još 4.000 švajcarskih franaka, a naknadno mu je isplatila još 1.000 švajcarskih franaka, čime je došlo do zaključenja usmenog ugovora o kupoprodaji predmetnog vozila, pri čemu je raniji iznos zajma od 2.800 švajcarskih franaka postao deo kupoprodajne cene. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog suda pravilan je zaključak drugostepenog suda da je tužilja, sticanjem državine na navedenom vozilu,a nakon isplaćene kupoprodajne cene postala vlasnik istog u smislu odredbe člana 34. stav 1. ZOSPO. Stoga je pravilno drugostepeni sud zaključio da iznos od 6.800 švajcarskih franaka ne predstavlja zajam u smislu odredbe člana 557. ZOO, već kupoprodajnu cenu koju je tužilja isplatila tužiocu za predmetni automobil.

Neosnovan je navod revizije da je ugovor o kupoprodaji vozila raskinut voljom parničnih stranaka. S obzirom da iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizilazi da je ugovor o kupoprodaji raskinut, već naprotiv da se vozilo nalazi u državini tužilje, to je u konkretnom slučaju došlo do zamene ispunjenja u smislu odredbe člana 308. ZOO, budući da je na osnovu usmenog sporazuma između tužilje kao poverioca i tuženog kao dužnika postojeći obligacionopravni odnos prestao tako što je tužilja pristala da na ime ispunjenja obaveze - novca na ime izvršene pozajmice primi nešto drugo - automobil, umesto onoga što joj dužnik duguje i što je faktički sadržaj dužnikove obaveze. U konkretnom slučaju, po oceni Vrhovnog suda, postojeći obligacionopravni odnos između tužilje kao poverioca i tuženog kao dužnika je prestao, jer je tužilja namirena, budući da iz činjeničnog utvrđenja proizilazi da je tuženi izvršio zamenu ispunjenja postojeće obaveze i to davanjem nečeg drugog (automobila) umesto onog što se duguje (novca na ime izvršene pozajmice). Stoga je pravilno drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka doneta pravilnom primenom odredaba članova 153. i 154. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je dlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija izjavljena protiv potvrđujućeg dela (stav prvi izreke) nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 10.09.2018. godine, radi isplate. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 1.000 švajcarskih franaka u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu NBS na dan isplate.

Imajući u vidu da se u konkretnoj pravnoj stvari radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da revizija nije dozvoljena, primenom člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić