Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1033/19 od 21.03.2019. godine, stavom prvim izreke, žalba tužioca je odbijena a žalbe trećetužene i četvrtotuženog delimično usvojene i delimično odbijene, i presuda Višeg suda u Sremskoj Mitrovici P 87/2017 od 05.10.2018. godine preinačena u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu i zahtevu za naknadu parničnih troškova prema trećetuženoj i četvrtotuženom, tako što je odbijen tužbeni zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos materijalne štete od 5.725.762,84 dinara za period od 17.03.2011. godine do 05.10.2018. godine, a dosuđeni iznos troškova prvostepenog postupka snižen na 1.062.527,89 dinara, dok je ista presuda potvrđena u preostalom pobijanom delu kojim je odlučeno u procesnom odnosu tužioca, trećetužene i četvrtotuženog. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena Autonomna pokrajina Vojvodina je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužene nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je od tužene Republike Srbije uzeo u zakup poljoprivredno zemljište u KO ... ukupne površin od 119 ha 92 a 23 m2 na period od godinu dana - od 30.10.2009. godine do 31.10.2010. godine. Po isplati zakupnine i stupanju u posed tužilac je u jesen 2009. godine izvršio đubrenje zemljišta, i nakon obavljenih poljoprivrednih radova na celoj površini posejao pšenicu. Pored zemljišta koje je tužilac uzeo u zakup prolazi kanal Vrtić (Jelisavetin kanal) sa dve pumpne stanice projektovane da iz kanala crpe vodu u količini od 7m3 u sekundi. Kanal je projektovan za šestodnevnu kišu u količini od 74,99 mililitara. Održavanje kanala mora se vršiti kontinuirano, sa vraćanjem na početnu tačku održavanja svake pete godine. Tokom juna 2010. godine, nakon kontinuiranih padavina u trajanju od četiri do pet dana, voda iz kanala se izlila i poplavila zemljište u zakupu tužioca, a usevi na njemu bili su potpuno uništeni. Tužilac je, kopanjem manjih odvodnih kanala, pokušao da vodu sa zemljišta odvede u glavni kanal. U to vreme kanal je radio sa 35% svog kapaciteta, zbog čega je period odvodnjavanja produžen za dva do tri puta, iako padavine nisu dostigle vrednosti za koje je projektovan. Kanal je sa 65% izgrađen prema projektu i u prethodnih 14 godina nije održavan. Iako je delom izgrađen mimo projekta mogao bi prihvatiti i putem pumpnih stanica sprovesti količinu palih atmosferskih padavina da je redovno održavan i čišćen. Osnovni uzrok plavljenja zemljišta koje je tužilac obrađivao bila je zaraslost kanalske mreže značajnom biljnom vegetacijom (stablima prečnika 30 i 50 cm). Nakon čišćenja kanala tokom 2012. godine, obilne kiše koje su pale u maju 2014. godine nisu dovele do poplava na spornom zemljištu, iako je količina padavina bila znatno veća nego u junu 2010. godine. Očekivani prinos pšenice sa zakupljenog zemljišta bio bi 407.735,82 kg, a prihod koji bi tužilac ostvario sa obračunatim PDV iznosio bi 7.117.114,02 dinara. Troškovi za plaćenu zakupninu i obavljanje poljoprivrednih radova, uz odbitak regresiranih sredstava, iznose ukupno 5.725.762,84 dinara. Neto dobit tužioca od 1.391.351,18 dinara predstavlja razliku ostvarenog prihoda i troškova.

Polazeći od ovako utvrđeno činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su, odlučujući o odgovornosti tužene Autonomne pokrajine Vojvodine, u ovom sporu pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 16. stav 1. Zakona o utvrđivanju nadležnosti Autonomne pokrajine Vojvodine („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 99/09), koji se primenjuje od 01.01.2010. godine, propisano je da Autonomna pokrajina Vojvodina preko svojih organa u oblasti vodoprivrede, u skladu sa zakonom, na njenoj teritoriji donosi, sprovodi i nadzire redovne i vanredne mere odbrane od spoljnih i unutrašnjih voda u skladu sa usvojenim planovima Autonomne pokrajine i Republike Srbije; upravlja vodnim resursima i veštačkim i prirodnim vodotocima; donosi vodoprivrednu osnovu u skladu sa vodoprivrednom osnovom Republike Srbije; osniva javno preduzeće za gazdovanje vodama i vrši inspekcijski nadzor u oblasti vodoprivrede. Prema drugom stavu ove odredbe, poslove inspekcijskog nadzora tužena vrši kao poverene poslove (član 178. stav 1. Ustava Republike Srbije).

Odredbom člana 6. Zakona o vodama („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 30/10) propisano je: da se površinske vode na teritoriji Republike Srbije, prema značaju koje imaju za upravljanje vodama, dele na vode I reda i vode II reda, na osnovu utvrđenih kriterijuma, i to: položaja vodotoka u odnosu na državnu granicu, veličine i karakteristike sliva, režim i karakter vodotoka sa aspekta korišćenja voda, zaštite voda i zaštite od štetnog dejstva voda (stav 1); da Vlada utvrđuje popis voda I reda (stav 2); da sve površinske vode koje nisu utvrđene kao vode I reda smatraju se vodama II reda (stav 4). Prema članu 23. stav 1. tog zakona, u tekstu važećem u vreme štetnog događaja, javno vodoprivredno preduzeće osnovano za obavljanje vodne delatnosti na određenoj teritoriji upravlja vodnim objektima za uređenje vodotoka (član 15) i za zaštitu od poplava (član 16. stav 1. i 2) na vodama I reda i vodnim objektima za odvodnjavanje (član 17) koji su u javnoj svojini, i brine se o njihovom namenskom korišćenju, održavanju i čuvanju. Vodnim objektima za uređenje vodotoka i zaštitu od poplava na vodama II reda, objektima za zaštitu od erozije i bujica (član 16. stav 3) koji su u javnoj svojini, upravlja, brine se o njihovom namenskom korišćenju, održavanju i čuvanju jedinica lokalne samouprave na čijoj teritoriji se objekat nalazi (član 23. stav 4).

Vlada Republike Srbije je donela Odluku o utvrđivanju popisa voda I reda („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 83/10) u kojoj kanal Vrtić nije označen kao veštački vodotok I reda. Po tvrdnji tuženog Grada Sremska Mitrovica isti predstavlja deo Regionalnog hidrosistema „Srem“ koji je označenom odlukom Vlade Republike Srbije utvrđen kao veštački vodotok I reda.

Imajući u vidu navedene odredbe, po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, revident neosnovano osporava svoju pasivnu legitimaciju. Odredbom člana 23. stav 1. Zakona o vodama izričito je propisano da javno vodoprivredno preduzeće osnovano za obavljanje vodne delatnosti na određenoj teritoriji upravlja određenim vodnim objektima na vodama I reda i brine se o njihovom namenskom korišćenju, održavanju i čuvanju. Održavanje kanala Vrtić, vodnog objekta za zaštitu od štetnog dejstva unutrašnjih voda - odvodnjavanje (član 17. Zakona o vodama) vrši JVP „Vode Vojvodine) koje je osnovala tužena Autonomna pokrajina Vojvodina za njenu teritoriju, a koje je te poslove ugovorom od 07.04.2010. godine prenelo na DVP „Hidro-Srem“ iz Sremske Mitrovice. Iz izloženog proizilazi da je kanal Vrtić vodni objekat vode I reda, jer je njegovo održavanje povereno javnom vodoprivrednom preduzeću koje je tužena Autonomna pokrajina Vojvodine osnovala za svoju teritoriju.

Tužena Autonomna pokrajina Vojvodina odgovara je za štetu na osnovu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zbog nepravilnog rada njenih organa u vršenju poslova utvrđenih članom 16. Zakona o utvrđivanju nadležnosti Autonomne pokrajine Vojvodine, odnosno propusta da vrši povereni inspekcijski nadzor u oblasti vodoprivrede u vezi sa održavanjem vodnih objekata namenjenih zaštiti od štetnih dejstva unutrašnjih voda. Ti propusti je čine solidarno odgovornom i obaveznom da sa tuženim JVP „Vode Vojvodine“ nadoknadi tužiocu štetu, u skladu sa članom 206. stgav 4. Zakona o obligacionim odnosima.

Neosnovani su i navodi o višoj sili kao razlogu za oslobađanje revidenta od obaveze da tužiocu naknadi štetu. Prema članu 177. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, imalac se oslobađa od odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ili otkloniti. Iz sadržine ove odredbe sledi da se o šteti nastaloj dejstvom više sile može govoriti samo ako su se kumulativno stekle tri pravno relevantne činjenice: spoljašnost uzroka, njegova nepredvidivost i njegova neizbežnost ili neotklonjivost.

U konkretnom slučaju utvrđeno je da je do izlivanja vode iz kanala i plavljenja okolnog zemljišta došlo zbog njegovog neodržavanja, što je u nadležnosti tuženog javnog vodoprivrednog preduzeća, a nadzor nad obavljanjem tih poslova u nadležnosti inspekcijskih organa tužene Autonomne pokrajine. Kod utvrđenog, da je kanal bio redovno čišćen i održavan mogao je prihvatiti i odvesti atmosferske padavine, pa zato ne postoji osnov da se tužena oslobodi od odgovornosti za štetu u smislu navedene odredbe, jer bi redovnim održavanjem kanala nastale štetne posledice bile otklonjene.

Visina štete određena je u skladu sa članom 189. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac ima pravo na naknadu obične štete - uložena sredstva za poljoprivrednu proizvodnju na zakupljenom zemljištu, i izmakle koristi - dobitka koji se u ovom slučaju mogao osnovano očekivati po redovnom toku stvari.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić