U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković, dr Ilije Zindovića, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Miloš Obrenović, advokat iz ..., protiv tužene „UniCredit Bank Srbija“ a.d. Beograd, čiji je punomoćnik Mladen Avramović, advokat iz ..., radi utvrđenja i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 409/20 od 21.01.2021. godine u sednici održanoj dana 18.11.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 409/20 od 21.01.2021. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČAVA SE presuda Višeg suda u Beogradu Gž 409/20 od 21.01.2021. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8789/18 od 04.10.2019. godine u stavovima prvom, drugom i četvrtom izreke tako što se ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 11. stav 1. alineja 1. Ugovora o stambenom kreditu br. ../17 zaključenog dana 01.08.2017. godine između tužilje i tužene „UniCredit Bank Srbija“ a.d. Beograd, a koja glasi „Korisnik kredita se obavezuje da plati pre puštanja kredita u tečaj sledeće naknade i troškove: fiksnu jednokratnu naknadu bakne Banke za obradu kreditnog zahteva od 0,50% od iznosa odobrenog kredita, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS za EUR važećem na dan plaćanja“, kao i da se obaveže tužena da tužilji na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 37.787,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18.08.2017. godine pa do konačne isplate.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj na ime troškova celog postupka isplati iznos od 73.500,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema otpravka ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 7791/18 od 18.10.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno je da je odredba člana 11. stav 1. alineja 1. Ugovora o stambenom kreditu br. ../17 zaključenog dana 01.08.2017. godine između tužilje i tužene „UniCredit Bank Srbija“ a.d. Beograd, a koja glasi „Korisnik kredita se obavezuje da plati pre puštanja kredita u tečaj sledeće naknade i troškove: fiksnu jednokratnu naknadu Banke za obradu kreditnog zahteva od 0,50% od iznosa odobrenog kredita, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS za EUR važećem na dan plaćanja“, ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo. Stavom drugim delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje pa je obavezana tužena da tužilji na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 37.787,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18.08.2017. godine pa do konačne isplate. Stavom trećim, delimično je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj na ime sticanja bez osnova na iznos od 35.787,50 dinara isplati zakonsku zateznu kamatu počev od 02.08.2017. godine pa do 18.08.2017. godine. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 48.673,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti pa do isplate.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 409/20 od 21.01.2021. godine, odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda, a stavom drugim odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 55/14, 87/18 i 18/20).

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je, kao korisnik kredita, sa tuženom bankom zaključila dana 01.08.2017. godine Ugovor o stambenom kreditu br. ../17, kojim je banka stavila na raspolaganje tužilji iznos od 60.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan puštanja sredstava, dok se tužilja obavezala da kredit otplaćuje u mesečnim ratama u skladu sa ugovorom, kao i da plaća kamatu u procentu opredeljenom ugovorom. Ugovorom o kreditu je bilo određeno da nominalna kamatna stopa iznosi 2,56%, kao i da efektivna kamatna stopa koju se tužilja obavezala da plati iznosi 3,26% godišnje i da je u istu uračunata nominalna kamatna stopa. Odredbom člana 11. stav 1. alineja 1. Ugovora o stambenom kreditu br. ../17 tužilja, kao korisnik kredita se obavezala da plati pre puštanja kredita u tečaj fiksnu jednokratnu naknadu Banke za obradu kreditnog zahteva od 0,50% od iznosa odobrenog kredita, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS za EUR važećem na dan plaćanja,, te da je tužilja platila Banci, dana 18.08.2017. godine na ime naknade za obradu kreditnog zahteva i puštanje kredita u tečaj iznos od 35.787,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da je predmetna odredba ugovora o kreditu ništava jer tužilji nije predočeno ugovorom niti u predugovornoj fazi na šta se ova naknada odnosi, u čemu se sastoji i koliko troškovi iznose, kao i zbog čega se vezuju za određeni procenat od odobrenog kredita, uz dodatnu argumentaciju drugostepenog suda da se radi o troškovima koji mogu biti naplaćeni kroz obračun efektivne kamatne stope, što ovde nije slučaj jer je naknada ugovorena kao poseban trošak čija struktura nije opredeljena. Zato tužilac ima pravo na vraćanje naplaćenog po ništavoj odredbi na osnovu članova 210. i 214. ZOO sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja s obzirom da je banka nesavestan sticalac.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. ZOO, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. istog zakona.

Odredbom 1065. Zakona o obligacionim odnosima, propisani su bitni elementi ugovora o kreditu, tako što je određeno da se banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Međutim, saglasno odredbi člana 1066. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da se ugovor o kreditu zaključuje u pisanoj formi i da se u istom mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita. Iz sadržine ove zakonske odredbe nesumnjivo proizlazi zaključak da se ugovorom o kreditu sačinjenom u pisanom obliku, pored bitnih elemenata tog ugovora, mogu ugovoriti i posebne naknade i troškovi kredita kao uslov davanja kreditnih sredstava na korišćenje.

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga zaključenog Ugovora o kreditu proizlazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrasca koji se uručuju korisniku („Sl. glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Sl. glasnik RS“, br.36/11 i 39/14), koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju jer je predmetni ugovor o kreditu zaključen 01.08.2017. godine.

Prema tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga nastalih u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je banka u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, ponudom koja je to sadržala, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, periode u kojima će se menjati i način izmene, što je propisano u članu 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje), i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovorajuća obaveštenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Sl. glasnik RS“, br.45/11), bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrasca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3. visinu i vrstu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Obaveza obaveštavanja korisnika kredita u predugovornoj fazi zasnovana je i na načelu savesnosti i poštenja, odnosno prava korisnika kredita na informisanje. Time se konstituiše dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća obaveštenja o uslovima koji se odnose na bitne elemente ugovora o kreditu, kao i uslove davanja, korišćenja i vraćanja kredita. Navedena obaveštenja se moraju predočiti korisniku kredita u pisanom obliku u predugovornoj fazi. Njihova svrha se iskazuje u davanju objašnjenja korisniku kredita o uslovima koji se odnose na njegova ukupna zaduženja po osnovu odobrenih kreditnih sredstava. Cilj takvog obaveštavanja korisnika kredita je da se istom, na temelju tačnih razumljivih kriterijuma, omogući da proceni ekonomske posledice koje preuzima zaključenjem ugovora o kreditu. Stoga se ugovoreni troškovi kredita moraju uključiti u efektivnu kamatnu stopu u odgovarajućem procentualnom iznosu, bez obzira da li su iskazani u odgovarajućem procentu u odnosu na iznos odobrenog kredita ili u fiksnom iznosu. Prema tome, efektivna kamatna stopa ne predstavlja osnov naplate u njoj obuhvaćenih troškova obrade kredita, već se njome iskazuju ukupne obaveze korisnika kredita u odnosu na naknade i troškove, koji su nastali prilikom odobravanja kredita i koji će nastati u toku realizacije ugovora o kreditu, a koji su poznati prilikom njegovog obračuna. Zato se upoznavanjem korisnika kredita sa visinom efektivne kamatne stope istom omogućava da uporedi cenu, odnosno ukupna davanja po osnovu ponuđenog mu kredita od strane jedne banke u odnosu na efektivnu kamatnu stopu iskazanu u ponudi druge banke, kao davaoca kredita.

U konkretnom slučaju, u ponudi (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu), dostavljenoj i potpisanoj od strane tužilje, povodom zaključenja predmetnog ugovora o kreditu, u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.5 utvrđena je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koje padaju na teret korisnika kredita. Tim dokumentom čija sadržina je inkorporisana u predmetni ugovor o kreditu, tužilji je jasno predočena naknada za obradu zahteva –fiksna 0,50% od iznosa odobrenog kredita, odnosno 36.054,00 dinara. Stoga je pravno neutemeljeno stanovište drugostepenog suda o ništavosti sporne odredbe člana 11. stav 1. alineja 1. Ugovora o stambenom kreditu br. ../17. Pravna valjanost navedene odredbe nije sporna sa stanovišta potpunog obaveštenja korisnika kredita o ekonomskom teretu koji on preuzima prihvatanjem obaveze isplate ugovorenih troškova kredita. Ugovornim ustanovljenjem fiksnog iznosa dugovanih troškova kredita tužiocu je na jasan i nedvosmislen način predočena njegova obaveza po tom osnovu. Ovo je iz razloga što ni jednim pozitivnim propisom nije konstituisana obaveza banke da može naplati samo stvarne troškove obrade kredita, odnosno da korisniku kredita mora prikazati i specifikaciju strukture i visine troškova koji su obuhvaćeni zbirnim iznosom troškova kredita navedenih u ponudi koju je korisnik kredita prihvatio zaključenjem ugovora o kreditu. Obaveza iskazivanja ukupnih troškova kredita kroz efektivnu kamatnu stopu (član 2. stav 1. tačka 21. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga) koja omogućava korisniku da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga, takođe je prikazana u ponudi (tačka 3.2). Kako je tužilja, sadržinom navedene ponude u predugovornoj fazi obaveštena o vrsti i visini troškova koji padaju na njen teret, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu niti stvarne troškove ove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. navedenog zakona. Naime, iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva i puštanje kredita u korišćenje) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) i u smislu člana 50. ZOO.

S obzirom da pobijana ugovorna odredba nije ništava, to tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zateznom zakonskom kamatom na osnovu članova 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Kako je tužena uspela u postupku po reviziji, to joj na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. Zakona o parničnom postupku, pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu i to: na ime sastava jednog obrazloženog podneska u iznosu od 6.000,00 dinara, zastupanja na dva održana ročišta po 7.500,00 dinara, pristup na tri neodržana ročišta po 4.500,00 dinara, na ime troškova veštačenja 15.000,00 dinara, na ime sastava žalbe i sastava revizije po 12.000,00 dinara, sve prema AT važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji.

Tuženoj nisu priznati troškovi sudskih taksi koji nisu opredeljeni u smislu čl. 163. st. 2. ZPP.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud odlučio je kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić