Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11... 18/20) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a navodima revizije revidenta neosnovano se ukazuje na bitnu povredu propisanu odredbom člana 374.stav 1. Zakona o parničnom postupku. U postupku pred drugostepenim sudom, o tome koje će činjenice da uzme kao dokazane, taj sud je odlučio po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, a osporavanje ocene dokaza u reviziji je bez uticaja na odlučivanje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je po zanimanju ... zaposlen u ekipi hitne pomoći u ..., pa je kao član ekipe hitne pomoći u 3-4 navrata odlazio u stan pok. VV (tužiočevog oca), radi medicinske intervencije. Nekoliko meseci nakon što je tuženi, na taj način, upoznao pok. VV, između njih je zaključen predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju, 28.12.2005. godine, pri čemu tuženi nije imao saglasnost organa starateljstva za njegovo zaključenje, niti je takvu saglasnost tražio. Predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju overen je pred Opštinskim sudom u Temerinu 28.12.2005. godine pod br. 3R .../..., a tim ugovorom je primalac izdržavanja ostavio davaocu izdržavanja, nakon svoje smrti, nekretninu koja u prirodi predstavlja jedan poseban stan od 74 m2 u Ul. ... br. ... u ... . Pokojni VV rođen ... godine, je bolovao i lečen je od hroničnog opstruktivnog bronhitisa i visokog krvnog pritiska, počev od 1985.godine, a preminuo je 10.07.2006. godine. Veštačenjem je utvrđeno da takvi bolesnici u proseku imaju ograničeni životni vek do pet godina, tako što veliki broj pacijenata umre tokom prve tri godine, a oko 5% doživi i pet godina života. Tuženi je stan koji je bio predmet ugovora o doživotnom izdržavanju, zaključenim sa pok. VV, prodao 22.03.2010. godine, a veštačenjem je utvrđeno da je njegova tržišna vrednost 67.998,15 evra.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca usvojili i utvrdili ništavost predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju, primenom odredbe člana 196. Zakona o nasleđivanju i tuženog obavezali da tužiocu isplati iznos od 67.998,15 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do isplate, primenom odredbe člana 104., u vezi člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, pošto su zaključili da je predmetni ugovor ništav, jer ga je tuženi, koji je po zanimanju medicinski tehničar i zaposlen u ekipi hitne pomoći u ..., u svojstvu davaoca izdržavanja zaključio sa primaocem izdržavanja kome je, u okviru svog zanimanja, pružao medicinsku pomoć, a posledica ništavosti predmetnog ugovora je obaveza tuženog da tužiocu vrati ono što je primio po osnovu takvog ugovora.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da je ništav ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje šta drugo. Posledice ništavosti propisane su odredbom člana 104. stav 1. istog Zakona, tako što u slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana je dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje.

Odredbom člana 196. Zakona o nasleđivanju (''Službeni glasnik RS'', br. 46/95...6/2015), propisan je poseban slučaj ništavosti ugovora tako što je ništav ugovor u kome je davalac izdržavanja fizičko ili pravno lice koje se u okviru svog zanimanja, odnosno delatnosti stara o primaocu izdržavanja (medicinsko osoblje, bolnice, različite agencije i slično), ako prethodno za ugovor nije dobijena saglasnost nadležnog organa starateljstva.

U konkretnom slučaju, tuženi je pok. VV, tužiočevog oca, sa kojim je zaključio predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju, upoznao kao član ekipe hitne pomoći, medicinski tehničar, koji je u više navrata dolazio u njegov stan radi medicinske intervencije, imajući u vidu da je pok. VV bolovao od hroničnog opstruktivnog bronhitisa i visokog krvnog pritiska, zbog čega je u dva navrata hospitalizovan, a preminuo je sedam meseci nakon zaključenja predmetnog ugovora. Za zaključenje predmetnog ugovora tuženi nije imao saglasnost organa starateljstva, niti je tražio saglasnost tog organa. To znači da je predmetni ugovor ništav, na osnovu odredbe člana 196. Zakona o nasleđivanju, a posledica njegove ništavosti je obaveza tuženog da tužiocu vrati ono što je primio po osnovu takvog ugovora, na osnovu odredbe člana 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Neosnovani su navodi revizije tuženog o tome da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, jer odnos staranja propisan odredbom člana 196. Zakona o nasleđivanju, podrazumeva stalnost staranja, voljan i obavezan kontakt staraoca sa pacijentom, ali ne i onaj koji je slučajan i koji može biti jednokratan. Suprotno tim navodima revizije revidenta, staranje o primaocu izdržavanja, kao razlog zbog kog je neophodno pribavljanje saglasnosti nadležnog organa starateljstva za zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju u smislu odredbe člana 196. Zakona o nasleđivanju, podrazumeva svaku direktnu ili indirektnu brigu koja se potencijalnom primaocu pruža u okviru zanimanja fizičkog lica ili registrovane delatnosti pravnog lica. Najznačajnije je to da se prilikom obavljanja zanimanja, odnosno delatnosti dolazi u kontakt sa ljudima kojima je potreban neki vid staranja. U konkretnom slučaju, tuženi je u svojstvu medicinskog tehničara zaposlenog u ekipi hitne pomoći upoznao pok. VV pri odlasku na medicinsku intervenciju, na njegov poziv i u njegovom stanu, a odredba člana 196. Zakona o nasleđivanju primenjuje se, između ostalog, i na domove zdravlja, ambulante, bolnice, humanitarne organizacije i sve pojedince koji su u njima zaposleni i u mogućnosti su da stupe u kontakt sa potencijalnim primaocima izdržavanja, što je ovde slučaj.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić