Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 8714/2019 od 20.11.2019. godine, stavom 1. izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 13664/18 od 31.01.2019. godine u delu stava 1. izreke kojim je tužena obavezana da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode i povrede ugleda i časti isplati iznos od 700.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od presuđenja 31.01.2019. godine do isplate u roku od 15 dana. Stavom 2. izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 13664/18 od 31.01.2019. godine u preostalom delu stava 1. izreke utoliko što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca prema tuženoj da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode i povrede ugleda i časti isplati iznos od 962.000,00 dinara (preko dosuđenog iznosa od 700.000,00 dinara do iznosa od 1.662.000,00 dinara) sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Stavom 3. izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu 3. izreke prvostepene presude i obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 163.720,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti odluke do isplate u roku od 15 dana po prijemu pismenog otpravka presude. Stavom 4. izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je preko punomoćnika izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 55/14), pa je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, protiv tužioca je vođen krivični postupak pred Višim sudom u Beogradu zbog krivičnog dela – produženo krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika. Rešenjem istražnog sudije od 01.03.2001. godine tužiocu je određen pritvor iz razloga propisanih odredbom člana 191. stav 1. tač. 1. i 2. Zakona o krivičnom postupku. Tužilac je živeo u inostranstvu od 1993. do 2001. godine. Bio je nedostupan državnim organima pa je zbog toga raspisana poternica. Tužilac je živeo na ... sa porodicom od 1993. godine kada je po nalogu BB poslat na ... da obavlja određene poslove jer je tamo otvorena Ofšor kompanija. Kasnije su nastupile teškoće sa štedišama banke, pa je tužilac upozoren da ne dolazi u Srbiju dok se situacija ne smiri, pa je ostao da živi na ... . Međutim, kako mu je rok važenja pasoša isticao to se 2001. godine vratio u ... . Nakon dolaska u Srbiju 10-15 dana otišao je u SUP Palilula da preda zahtev za izdavanje dokumenata. Međutim, priveden je u stanicu policije i rekli su mu da je za njim izdata poternica za koju on nije znao. Bio je u pritvoru ukupno 277 dana, tj. od 21.12.2001. do 20.03.2001. godine. Nije imao ni jedan ekces u pritvoru. Nakon izlaska iz pritvora suočio se sa nemogućnošću zaposlenja, omalovažavanjem njega i njegove porodice od strane familije i prijatelja i svi su izbegavali komunikaciju sa njim. Morao je da izdržava porodicu jer je imao dva đaka, a kasnije dva studenta. Kasnije se zaposlio kao ... što radi i danas. Presudom Višeg suda u Beogradu K 39/10 od 20.02.2013. godine tužilac je oslobođen optužbe da je izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret. Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1 2148/13 od 27.09.2013. godine odbio optužbu prema tužiocu zbog apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Čitav događaj u pogledu odgovornosti tužioca je bio propraćen u sredstvima javnog informisanja.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev tužioca delimično osnovan. Naime, prvostepeni sud je cenio i činjenicu da je protiv tužioca bila raspisana poternica. Međutim, isti je živeo u inostranstvu od 1993. do 2001. godine i bez obzira što je po poternici lišen slobode kada je došao u Srbiju, pritvor je trajao neopravdano dugo, suprotno suštini sadržaja odredbe člana 190. ZKP. Osim toga, tužilac je na kraju oslobođen od optužbe za izvršeno krivično delo koje mu je stavljeno na teret lišenjem slobode, povređeno mu je jedno od osnovnih ljudskih prava – fizička sloboda pa je kod istog nastupila šteta u vidu duševnih bolova zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti takvog intenziteta i trajanja koji opravdavaju dosuđivanje odgovarajuće novčane naknade. Shodno odredbi člana 200. ZOO tužiocu je na ime naknade nematerijalne štete po tom osnovu dosudio iznos od 1.662.000,00 dinara, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Odlučujući o žalbi tužene na prvostepenu presudu, drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje i pravilno ocenio da postoji osnov za naknadu štete tužiocu shodno odredbi člana 200. ZOO. Međutim, drugostepeni sud nalazi da je obzirom na okolnosti slučaja i pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava ličnosti lišenjem slobode tužiocu previsoko dosuđen iznos od 1.662.000,00 dinara. Taj sud je stanovišta da adekvatna visina naknade predstavlja iznos od 700.000,00 dinara. Stoga je prvostepenu presudu potvrdio u tom delu, a u preostalom delu preinačio i odbio tužbeni zahtev za iznos od još 962.000,00 dinara.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je drugostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo. Ovo iz razloga što je sud prenisko opredelio visinu nematerijalne štete u konkretnom slučaju. Pravo na slobodu je posle prava na život jedno od osnovnih i najznačajnijih ljudskih prava. Stepen ostvarivanja prava na slobodu odražava i stepen demokratičnosti nekog društva. Ograničenje prava slobode mora biti opravdano i svrsishodno cilju u kome se vrši. Obzirom na značaj tog prava i naknada zbog njegove povrede mora biti adekvatna, a kao oblik zadovoljenja onoga kome je to pravo oduzeto ili povređeno. Stoga Vrhovni kasacioni sud, nalazi da je ceneći sve te okolnosti, prvostepeni sud na osnovu člana 200. ZOO pravilno opredelio visinu naknade nematerijalne štete tužiocu. Činjenično stanje je pravilno utvrđeno ali je drugostepeni sud pogrešno opredelio visinu nematerijalne štete tužiocu, to je ishodovalo neophodnost preinačenja drugostepene presude.

Na osnovu člana 416. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić