Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4751/19 od 12.11.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P 12068/18 od 13.11.2018. godine, u delu stava prvog izreke, tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede slobode i prava ličnosti nastale neosnovanim lišenjem slobode, isplati iznos od 4.896.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.11.2018. godine do isplate. Stavom drugim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa od 4.896.000,00 dinara do traženog iznosa do 60.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 20.04.2016. godine do isplate. Stavom trećim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka iz stava drugog izreke prvostepene presude i obavezana tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 356.780,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 45.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno podnela reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11....18/20) – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 10.07.2008. godine lišen slobode na osnovu rešenja MUP, PU za Grad Beograd, UKP - Drugo odeljenje, kojim mu je određeno zadržavanje do 48 sati zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo razbojništva iz člana 206. KZ. Rešenjem istražnog sudije Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu za borbu protiv organizovanog kriminala od 12.07.2008. godine tužiocu je određen pritvor koji se ima računati od 10.07.2008. godine kada je lišen slobode. Prema obrazloženju rešenja, pritvor je tužiocu određen na osnovu člana 142. stav 2. tačka 1, 2, 3. i 5. ZKP, s obzirom da je živeo na neprijavljenoj adresi, da postoji osnovana sumnja da je organizovana kriminalna grupa čiji je jedan od osnivača i on bio izvršila krivično delo razbojništva iz člana 206. stav 3. u vezi stava 1. i 2. KZ na štetu zlatarske radnje „Izrael Diamond Center“, sa sedištem u Izraelu i pribavila imovinsku korist u iznosu od 1.170.000 evra, a ukradena roba još uvek nije pronađena, pa ove okolnosti ukazuju da bi okrivljeni u slučaju boravka na slobodi mogao pobeći, da nije pronađena roba oduzeta na štetu navedene zlatarske radnje, niti novac, pa postoji osnovana bojazan da bi okrivljeni - ovde tužilac, u slučaju boravka na slobodi mogao uništiti i sakriti dokaze i tragove krivičnih dela, uticati na svedoke koje je trebalo saslušati, da za tužioca i ostala lica za koje je određen pritvor postoji osnovana sumnja da su izvršili više krivičnih dela uz upotrebu sile, što su sve osobite okolnosti koje opravdavaju bojazan da bi na slobodi tužilac (kao i ostali okrivljeni) mogao ponoviti delo, da postoji osnovana sumnja da su tužilac i ostali okrivljeni izvršili dela za koje su zaprećene kazne zatvora u trajanju preko deset godina, imajući u vidu visinu pribavljene protivpravne imovinske koristi i nalazeći da se radi o posebno teškim okolnostima. Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebnog odeljenja, Kž1 Po1 7/12 od 29.06.2012. godine tužiocu je ukinut pritvor i pušten je na slobodu. Nakon puštanja na slobodu tužilac je otišao na izdržavanje kazne zatvora u KPZ „Sremska Mitrovica“ za ranije izvršeno krivično delo neovlašćeno posedovanje oružja i izdržao kaznu u periodu od 29.06.2012. godine do 14.07.2013. godine. Nakon toga je odmah otišao u Republiku Crnu Goru, gde je iznajmio stan i nameravao da se nastani i primi državljanstvo. Tužilac je uhapšen u Crnoj Gori u julu 2013. godine i rešenjem Višeg suda u Podgorici 16.10.2013. godine određen mu je ekstradicioni pritvor u cilju vođenja krivičnog postupka zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo razbojništva iz člana 206. stav 3. u vezi stava 1. i 2. KZ RS, po optužnici Okružnog javnog tužilaštva, Specijalno tužilaštvo Beograd KTS 8/08 od 09.12.2008. godine. Tužilac se nalazio u ekstradicionom pritvoru u periodu od 16.10.2013. godine do 21.03.2014. godine, kada je izručen Republici Srbiji, gde mu je rešenjem Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje, od 22.03.2014. godine, ponovo određen pritvor na osnovu člana 211. stav 1. tačka 3. KZ. Ovo sa razloga što je tužilac lišen slobode u Republici Crnoj Gori gde je izvršio novo krivično delo nedozvoljenog držanja oružja i eksplozivnih materija iz člana 403. stav 1. KZ Crne Gore i pravnosnažno osuđen zbog tog dela na kaznu zatvora u trajanju od tri meseca, pa navedene okolnosti predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da će tužilac, ukoliko bi se našao na slobodi, u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo. Pritvor je tužiocu ukinut rešenjem Višeg suda u Beogradu 09.04.2014. godine. Presudom Apelacionog suda u Beogradu, Posebnog odeljenja u trećem stepenu, Kž3 PO1 1/16 od 20.04.2016. godine, preinačena je presuda Apelacionog suda u Beogradu Kž1 PO1 15/15 od 17.11.2015. godine, tako što je tužilac- okrivljeni oslobođen optužbe za izvršenje krivičnog dela koje mu je bilo stavljeno na teret. Tužilac je bio u pritvoru ukupno 1478 dana (ne računajući vreme provedeno u ekstradicionom pritvoru).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovao lišenje slobode, pa je i pored toga što je oslobođen optužbe za delo zbog kojeg mu je određen pritvor, smatrao da tužiocu ne pripada pravo na naknadu štete na osnovu člana 584. stav 2. ZPP.

Drugostepeni sud je ocenio da je nižestepenom presudom pravilno utvrđeno činjenično stanje ali da je iz utvrđenih činjenica izveden nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovana prvostepena presuda, pa je istu delimično preinačio delimičnim usvajanjem tužbenog zahteva. Po nalaženju drugostepenog suda, tužena nije dokazala da je u vreme kada je priveden i zadržan i kada mu je određen pritvor tužilac znao da je protiv njega pokrenut postupak, da mu je upućen bilo kakav poziv od strane mup-a, tužilaštva ili suda, da se nije odazvao pozivu, da se skrivao ili da je skrivio pritvor i da postoji opasnost od bekstva. Kako nije utvrđeno da je tužilac svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovao lišenje slobode i određivanje pritvora u periodu od 10.07.2008. godine do 29.06.2012. godine i kako je pravnosnažnom odlukom sudom oslobođen od opružbe, to tužiocu pripada naknada nematerijalne štete za boravak u pritvoru u tom periodu. Takođe, tužilac je boravio u pritvoru po rešenju suda od 22.03.2014. godine do 09.04.2014. godine zbog opasnosti da će ponoviti delo a ne zbog opasnosti od bekstva, pa mu i za ovaj period pripada naknada nematerijalne štete.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, pobijanom drugostepenom presudom pravilno je primenjeno materijalno pravo u pogledu osnova odgovornosti tužene za traženu naknadu štete, kao i u pogledu visine naknade za iznos od 1.500.000,00 dinara, dok je u preostalom delu - za veći iznos od navedenog a do iznosa od 4.896.000,00 dinara, pobijana presuda zasnovana na pogrešnoj primeni člana 200. stav 1. ZOO.

Naime, tužiočevo pravo na naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog pritvora proizilazi ne samo iz odredbe člana 560. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku („Sl. list SRJ“, 70/200168/2002, „Sl. glasnik RS“, br. 58/2004...76/2010), važećeg u vreme kada je protiv njega pokrenut krivični postupak i člana 584. stav 1. tačka 1. sada važećeg Zakonika o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/2011...55/2014), već i iz odredbe člana 5. stav 5. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a koja se odnosi na pravo na slobodu i bezbednost. Navedena odredba Konvencije predviđa da svako ko je bio uhapšen ili lišen slobode u suprotnosti sa odredbama tog člana Konvencije ima utuživo pravo na naknadu. Ustav Republike Srbije je u članu 35. takođe predvideo pravo na rehabilitaciju i naknadu štete pod zakonskim uslovima.

Revizijski sud prihvata razloge navedene u pobijanoj presudi zbog kojih se ne može isključiti odgovornosti tužene za naknadu štete na osnovu člana 584. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, prema kojima na osnovu utvrđenih činjenica tužena nije dokazala da je tužilac svojim nedozvoljenim postupcima (neprijavljivanjem tačne adrese, skrivanjem, neodazivanjem pozivima nadležnih organa, ili na drugi način), prouzrokovao lišenje slobode, kako za period od 10.07.2008. godine do 29.06.2012. godine, tako i za period od 22.03.2014. godine do 09.04.2014. godine, za koji je u rešenju o pritvoru i navedeno da se ne određuje zbog opasnosti od bekstva iz člana 211. stav 1. tačka 1. ZKP. S obzirom da je tužilac pravnosnažnom presudom oslobođen optužbe za krivično delo koje mu je stavljeno na teret i zbog kojeg mu je određen pritvor, suprotno navodima revizije, tužiocu pripada pravo na naknadu štete po tom osnovu.

Prema okolnostima konkretnog slučaja, a naročito imajući u vidu dužinu perioda u kome je tužilac bio lišen slobode, težinu krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, uslove boravka u pritvoru, kao i višestruku osuđivanost tužioca za različita krivična dela, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilnom primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, tužiocu pripada novčana naknada u iznosu od 1.500.000,00 dinara, jer je ovaj iznos je u skladu sa ciljem naknade kojom se oštećenom pruža zadovoljenje za duševne bolove zbog povrede slobode i prava ličnosti. Stoga, dosuđeni iznos pobijanom presudom preko iznosa od 1.500.000,00 dinara do 4.896.000,00 dinara, nije adekvatan značaju povređenog dobra tužioca i cilju kome naknada služi, jer bi se njime pogodovalo težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, drugostepena presuda je delimično potvrđena za iznos od 1.500.000,00 dinara, dok je preko ovog iznosa a do iznosa od 4.896.000,00 dinara, zahtev neosnovan, pa je u tom delu pobijana presuda prinačena tako što je potvrđena prvostepena odbijajuća presuda.

S obzirom na delimično preinačenje odluke o glavnom zahtevu, preinačena je delimično i odluka o troškovima postupka, primenom članova 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 2, 154. i 163. stav 1. i 2. ZPP i važeće Advokatske i Taksene tarife, pa prema vrednosti sa kojom je uspeo u sporu tužiocu pripadaju troškovi prvostepenog postupka za sastav tužbe i jednog obrazloženog podneska po 11.250,00 dinara, za zastupanja na četiri održana ročišta po 12.750,00 dinara, za zastav žalbe 22.500,00, kao i na ime sudskih taksi za tužbu i presudu po 49.044,00 dinara, ukupno 194.088,00 dinara, kao i troškovi drugostepenog postupka za sastav žalbe 22.500,00 dinara, dok je za veće iznose zahtev neosnovan.

Iz izloženih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, i u stavu drugom izreke na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Odluka o troškovima revizijskog postupka u stavu trećem izreke doneta je na osnovu člana 165. stav 1. i 2. ZPP, s obzirom na delimičan uspeh tužene u postuku po reviziji i to za sastav revizije u iznosu od 22.500,00 dinara.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić