Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 3259/2019
09.09.2020. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Dragane Marinković, članova veća, u parnici tužioca Udruženja osiguravača Srbije – Garantni fond, Beograd, koga zastupa Dušan Vještica, advokat iz ..., protiv tuženog AA iz ..., čiji je punomoćnik Miloš Mucić, advokat iz ..., radi regresa, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4610/17 od 05.06.2018. godine, u sednici održanoj 09.09.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4610/17 od 05.06.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 43193/13 od 27.01.2016. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi isplati 339.389,26 dinara na ime regresa sa zateznom kamatom počev od 22.05.2007. godine do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4610/17 od 05.06.2018. godine, preinačena je prvostepena presuda, tako što je obavezan tuženi da tužiocu isplati 339.389,26 dinara na ime regresa sa zakonskom zateznom kamatom od 22.05.2007. godine do isplate. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude, tako što je obavezan tuženi da tužiocu isplati 118.500,00 dinara na ime troškova celog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, ali neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je 08.09.2003. godine upravljajući pod dejstvom alkohola, u smeru zabranjenom za saobraćaj, motornim vozilom inostranog registarskog broja za koji nije zaključen ugovor o obaveznom osiguranju od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima, izazvao saobraćajnu nezgodu, tako što je udario pešaka i naneo mu tešku telesnu povredu. Zbog tog događaja tuženi je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Šapcu K 714/04 od 11.01.2005. godine oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 1. u vezi člana 195. stav 1. KZ RS. Pravnosnažnom presudom istog suda P 719/06 od 11.04.2007. godine parnične stranke u ovom postupku su obavezane da solidarno isplate oštećenom 277.500,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete i troškove parničnog postupka od 58.622,00 dinara, što je tužilac i učinio 22.05.2007. godine.

Zaključujući da je tuženi izazvao saobraćajnu nezgodu koja se dogodila 08.09.2003. godine, upravljajući vozilom koje nije njegovo vlasništvo, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev.

Po oceni drugostepenog suda tuženi je vlasnik neosiguranog vozila na osnovu člana 34. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženog da isplati regres tužiocu. Ceneći sve okolnosti slučaja, a naročito da je šteta naneta vozilom nemačke proizvodnje i nemačkih registarskih tablica, pri čemu je tuženi i imao boravak u Nemačkoj, drugostepeni sud je posle održane rasprave zaključio da je vozilo kojim je tuženi upravljao bilo njegovo. S obzirom da je tuženi osporavao činjenicu da je vlasnik vozila, na njemu je bio teret dokazivanja pravog vlasnika vozila.

Stanovište drugostepenog suda je pravilno.

U konkretnom slučaju ne postoje dokazi o vlasništvu vozila (saobraćajna dozvola), pa pošto je tuženi kritičnom prilikom bio vozač, on se smatra pretpostavljenim vlasnikom vozila. Ukoliko nije vlasnik vozila, tuženi je bio u obavezi da to i dokaže dostavljanjem saobraćajne dozvole ili ovlašćenja za vožnju navedenog automobila.

Nisu osnovani revizijski navodi da je teret dokazivanja vlasništva na vozilu na strani tužioca. U ovom slučaju, imajući u vidu da je u pitanju vozilo sa inostranim tablicama, tužilac nije mogao izvršiti uvid u jedinstveni registar vozila i utvrditi pravo vlasništva na vozilu prema registarskim oznakama. Zbog toga je teret dokazivanja činjenice ko je vlasnik vozila bio na tuženom u smislu člana 231. stav 3. ZPP-a.

Na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.