U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Dragane Marinković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Damir Drnda, advokat u ..., protiv tužene BB iz ..., čiji je punomoćnik Vojo Beslać, advokat u ..., radi neosnovanog obogaćenja i naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž 4376/2017 od 16.01.2020. godine, u sednici održanoj 23.12.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv prvog stava izreke presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž 4376/2017 od 16.01.2020. godine

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu broj P 20256/10 od 24.04.2017. godine je prvim stavom izreke odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime isplaćene kupoprodajne cene isplati iznos od 110.000 DM u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan zaključenja ugovora 31.03.2000. godine sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31.03.2000. godine pa do konačne isplate. Drugim stavom je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu po osnovu naknade štete na ime uloženih sredstava u stan broj .. u ulici ... broj .. u ... isplati iznos od 12.672.748,81 dinar sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27.03.2015. godine, pa do konačne isplate. Trećim stavom izreke je obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 547.500,00 dinara.

Apelacioni sud u Beogradu je prvim stavom izreke presude broj Gž 4376/2017 od 16.01.2020. godine, potvrdio presudu Višeg suda u Beogradu u prvom stavu izreke i u tom delu je žalbu tužioca odbio kao neosnovanu. Drugim stavom izreke je ukinuo presudu Višeg suda u Beogradu u stavovima drugom i trećem izreke i u tom delu je predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete od strane drugostepenog suda, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. Zakona o parničnom postupku, učinjenu u postupku pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je dala odgovor na reviziju.

Odlučujući o reviziji tužioca na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/05, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/2011 i 55/2014), jer je tužba u ovoj parnici podneta 31.07.2009. godine, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju otac tužene, sada pokojni VV je izdao punomoćje Nikoli Alanderu (overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu 30.03.2000. godine), kojim ga je ovlastio da može u njegovo ime da zaključi i potpiše aneks ugovora o otkupu stana broj .., površine 98 m2, na I spratu stambene zgrade broj .. u ... ulici u ..., na katastarskoj parceli .., sve upisano u zknj. .. KO ..., da može da izvrši uknjižbu prava svojine i da ako postoji potreba zaključi kupopodajni ugovor sa odložnim uslovom u trajanju od 4 meseca, da u njegovo ime kao prodavca može potpisati ugovor o kupoprodaji i da može da preduzima sve potrebne radnje za okončanje tog pravnog posla. Tužilac je 30.03.2000. godine kao kupac zaključio ugovor o kupoprodaji nepokretnosti sa VV kao prodavcem, kojeg je zastupao punomoćnik Nikola Alender. Primopredaja kupoprodajne cene stana se dogodila u advokatskoj kancelariji Nikole Alandera u prisustvu tužioca, prodavca sada pokojnog VV, Nikole Alandera i svedoka GG, koji je bio advokat tužioca i tom prilikom je tužilac iznos od 110.000 DM na ime kupoprodajne cene predao Nikoli Alanderu, a ne prodavcu (iskazi svedoka). Prema sadržini priznanice od 31.03.2000. godine, Nikola Alander je od tužioca AA primio kupoprodajnu cenu u iznosu od 110.000 DM za kupljeni stan i izjavio da nema više nikakvih finansijskih potraživanja. Ugovor o kupoprodaji spornog stana je overen u Prvom opštinskom sudu četiri meseca kasnije, 01.08.2000. godine. U ime prodavca VV, ugovor je u sudu prilikom overe potpisao Nikola Alander kao njegov punomoćnik i kupac lično - ovde tužilac. Predmet ugovora o prodaji je sporni stan broj .. površine 98 na .. spratu stambene zgrade broj .., u ... ulici u ..., u viđenom stanju za cenu od 1.500.000,00 dinara (član 1.). U ugovoru je navedeno da je prodavac primio kupoprodajnu cenu u celini od strane ovde tužioca kao kupca na dan overe ugovora u sudu, s tim što će kupac biti uveden u posed kupljene nepokretnosti ispražnjene od svih lica i stvari do 01.08.2000. godine (član 5. ugovora). Pravnovnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu broj P 6627/03 od 19.03.2008. godine u parnici tamo tužilje BB kao pravnog sledbenika pokojnog VV protiv tuženih Nikole Alandera i ovde tužioca AA je utvrđeno da je ništav ugovor o kupoprodaji stana zaključen između pokojnog VV kao prodavca i tuženog AA kao kupca, a tuženi AA je obavezan da tužilji u toj parnici, BB preda u posed stan slobodan od lica i stvari. U postupku prinudnog izvršenja ovde tužilac AA je 09.03.2012. godine, stan ispražnjen od svih lica i stvari predao ovde tuženoj BB.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su ocenili da tužilac u ovoj parnici nije dokazao da je prodavac spornog stana (sada pokojni VV, čiji je pravni sledbenik tužena), primio kupoprodajnu cenu od 110.000 DM i da zato nema uslova za primenu člana 104. stav 1. ZOO, koji bi se primenio zato što je utvrđeno da je ugovor o kupoprodaji stana ništav (član 103. ZOO).

I po oceni Vrhovnog kasacionog suda tužilac nije dokazao da je sada pokojni VV od njega primio utuženi iznos jer to čak ni sam tužilac nije tvrdio u parnici. Naime, utvrđeno je da otac tužene, iako je bio prisutan prilikom zaključivanja ugovora o prodaji stana, ugovor nije potpisao, već je to učinio njegov punomoćnik Nikola Alander, koji je od tužioca primio 110.000 DM i izdao mu priznanicu o prijemu tog novca u svoje ime. Pravilno su nižstepeni sudovi cenili da iz overenog punomoćja kojim je sada pokojni VV opunomoćio Nikolu Alandera da može da proda sporni stan proizilazi da tim punomoćjem Nikola Alander nije bio opunomoćen da primi kupoprodajnu cenu. Sa druge strane nema dokaza da je Nikola Alander novac predao pokojnom VV, jer izostaje priznanica koja bi u tom slučaju morala biti izdata budući na sadržinu priznanice koju je potpisao Nikola Alander. Činjenice drugačije od ovih utvrđenih je tužilac mogao da dokazuje predlaganjem saslušanja svedoka Nikole Alandera što on nije učinio, a tužbu kojom je bio obuhvaćen i Nikola Alander, u ovoj parnici je u međuvremenu u odnosu na njega povukao. Naime, tužilac je imao pravo da slobodno raspolaže tužbenim zahtevom koji je postavio u tužbi te je u skladu sa tim ovlašćenjem iz člana 3. stav 2. ZPP povukao tužbu u odnosu na Nikolu Alandera, ali je propustio da predloži njegovo saslušanje kao svedoka iako mu je upravo on 31.03.2000. godine izdao priznanicu o primljenom iznosu od 110.000 DM i njemu su poznate činjenice o tome da li je novac predao prodavcu stana VV i zašto nije sačinio priznanicu o toj primopredaji.

Pravilno je prvostepeni sud primenio član 223. ZPP (o teretu dokazivanja), pa se neosnovano revizijom navodi da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu postupka iz člana 361. stav 1. (pogrešno označeno kao 374. stav 1. ZPP), koja je navodno učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, a zbog nepravilne primene navedenog člana 223. ZPP. Naime, tužilac je bio dužan da dokaže (a nije) da je sada pokojni prodavac VV primio kupoprodajnu cenu imajući u vidu sadržinu punomoćja koje je bilo izdato Nikoli Alanderu i priznanice koju je potpisao Nikola Alandar.

Neosnovano se revizijom osporava pravilnost primene materijalnog prava. Pravnosnažnom presudom je utvrđena ništavost kupoprodajnog ugovora, te je suvišno osporavanje sada u reviziji koji su bili razlozi za utvrđenje ništavosti tog ugovora, odnosno da li je pravilno ili ne u toj parnici utvrđeno da pokojni VV nije bio sposoban da shvati značaj preduzete pravne radnje.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana te je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija
Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić