Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, u daljem tekstu: ZPP), revizija se izuzetno može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije, Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

U konkretnom slučaju predmet spora je zahtev za naknadu materijalne štete na poljoprivrednim kulturama tužioca, nastale usled elementarne nepogode (grada), pa Vrhovni kasacioni sud nalazi da je, zbog brojnosti ove vrste sporova (šteta od grada) i protivrečnih odluka u pogledu spornog pitanja da li je za štetu odgovorna država ili opština, da li postoji njihova solidarna odgovornost, kao i u pogledu stepena odgovornosti države za naknadu ove štete, potrebno ujednačiti sudsku praksu, čime su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku), za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, na osnovu čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke. (rešenja Rev-6141/2020 od 27.01.2021. i Rev-3101/2020 od 16.12.2020. i Rev- 4844/2020 od 25.11.2020. i Rev 4363/2020 od 07.11.2020. godine).

Ispitujući pobijanu presudu, primenom člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, na teritoriji Opštine Ivanjica 14.05.2015. godine došlo je do elementarne nepogode - grada i olujnog vetra, koja je nanela štetu na zasadima malina i kupina tužioca. Ukupan iznos štete koju je tužilac pretrpeo na zasadima malina procenjen je na iznos od 360.000,00 dinara, a tužiocu je od namenskih sredstava na ime pomoći Republike Srbije u cilju ublažavanja nastalih posledica od elementarnih nepogoda isplaćeno 2% od visine procenjene štete, odnosno iznos od 7.200,00 dinara. Na zasadima kupina šteta je procenjena na iznos od 45.000,00 dinara, dok je tužiocu od namenskih sredstava na ime pomoći Republike Srbije u cilju ublažavanja nastalih posledica od elementarnih nepogoda isplaćeno 2% od visine procenjene štete, isplaćen iznos od 900,00 dinara. Preostali iznos, u visini od 396.900,00 dinara, tužilac potražuje tužbom u ovoj pravnoj stvari.

Kako je za sistem odbrane od grada bio zadužen Sektor za vanredne situacije MUP-a RS, ali tom prilikom nije izdao naredbu za ispaljivanje raketa, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev i obavezali tuženu da plati tužiocu 396.900,00 dinara, odnosno ceo preostali iznos do pune naknade utvrđene štete nastale od elementarne nepogode, nalazeći da je tužena, primenom člana 2. i 8. Zakona o vanrednim situacijama i člana 18. Zakona o meteorološkoj i hidrološkoj delatnosti, pasivno legitimisana i u obavezi da mu štetu naknadi.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je stanovište nižestepenih sudova o pasivnoj legitimaciji i odgovornosti tužene Republike Srbije za nastalu štetu.

Odredbama Zakona o ministarstvima (''Sl. glasnik RS'' br.44/14), određeno je da su poslovi protivgradne zaštite u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova i obavljaju se preko Sektora za vanredne situacije. Iako sezona odbrane od grada u Republici Srbiji počinje 15. aprila, a završava se 15. oktobra, organ tužene je 14.05.2015. godine, u uslovima postojanja gradonosnih oblaka i opasnosti od grada, propustio da strelcima naredi da dejstvuju u cilju zaštite materijalnih dobara stanovnika Opštine Ivanjica, zbog čega odgovara za štetu koja je tužiocu ovom prilikom naneta. Pri tom, pojava gradonosnih oblaka se, u meteorološkom smislu, može predvideti i preduzimanjem odgovarajućih mera šteta u pretežnom delu sprečiti, zbog čega, suprotno navodima revizije, grad ne predstavlja višu silu da bi tužena, u smislu članu 177. ZOO, bila oslobođena od odgovornosti.

Neosnovano se revizijom ističe da nisu ispunjeni uslovi iz Zakona o vanrednim situacijama, za postojanje odgovornosti tužene.

Naime, u smislu člana 8. stav 1. tačka 3. Zakona o vanrednim situacijama (''Sl. glasnik RS'' br.111/09, 92/11 i 93/12), grad predstavlja elementarnu nepogodu, a u skladu sa odredbom člana 4. stav 1. tačka 1. zakona, subjekti zaštite su i državni organi. Odredbom člana 5. tačkom a) zakona utvrđeno je načelo prava na zaštitu, kojim je utvrđeno da svako ima pravo na zaštitu od nesreća i katastrofa prouzrokovanih elementarnim nepogodama, a tačkom g) istog člana i načelo preventivne zaštite, po kome organi državne uprave, organi autonomne pokrajine i organi jedinica lokalne samouprave i druga pravna lica, prilikom obezbeđenja zaštite od elementarnih nepogoda i drugih nesreća, prioritetno sprovode preventivne mere zaštite u skladu sa svojim nadležnostima. Nadležnosti ovih organa utvrđeni su istim zakonom, pa su odredbom člana 11. utvrđene nadležnosti MUP-a RS, koji, između ostalog, koordinira rad sa svim subjektima sistema zaštite i spasavanja po pitanjima organizacije, planiranja, pripreme i sprovođenja mera i aktivnosti prevencije i smanjenja rizika, zaštite i spasavanja (tačka 5.), organizuje sistem osmatranja, obaveštavanja, ranog upozoravanja i uzbunjivanja na teritoriji Republike Srbije (tačka 6.) i priprema i sprovodi bezbedonosnu zaštitu (član 11. tačka 8. zakona).

Pravilna primena navedenih zakonskih odredaba podrazumeva da Republika Srbija, preko nadležnog sektora MUP-a, vrši isporuku protivgradnih raketa, obučava i finansira naknadu za rad strelaca i daje dozvolu za dejstvo protivgradnih stanica u slučaju vanrednih situacija i elementarnih nepogoda (gradonosni oblaci), pa u slučaju štete nastale ovim štetnim događajima, tužena Republika Srbija jeste odgovorna i u obavezi da istu naknadi oštećenima, primenom člana 35. Ustava RS, člana 172. ZOO i citiranim pravilima i načelima Zakona o vanrednim situacijama.

Osnovano se revizijom ukazuje da je odredbama Zakona o lokalnoj samoupravi (''Sl. glasnik RS'' br.122/07) određeno da opština organizuje zaštitu od elementarnih nepogoda, pa bi za prouzrokovanu štetu nastalu dejstvom elementarnih nepogoda mogla odgovarati i opština, ali kako se radi o šteti za koju odgovara više lica, to je u pitanju njihova solidarna odgovornost, u smislu člana 206. ZOO, u kom slučaju oštećeni ima pravo izbora od koga će zahtevati ispunjenje, odnosno u konkretnom slučaju naknadu nastale štete (član 414. ZOO), što je tužilac i učinio podnošenjem tužbe u ovoj pravnoj stvari samo protiv tužene Republike Srbije. Shodno iznetom, ukazivanje tužene o postojanju odgovornosti opštine, može biti od značaja samo u eventualnoj regresnoj parnici između Republike Srbije i opštine, ali ne i u parnici po tužbi oštećenog protiv jednog od solidarno odgovornih štetnika.

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno pobijanom odlukom utvrđeno da tužena Republika Srbija jeste pasivno legitimisana i time u obavezi da tužiocu naknadi štetu nastalu na poljoprivrednim kulturama, usled dejstva elementarne nepogode, izazvane gradom i olujnim vetrom.

Međutim, odredbom člana 192. stav 1. ZOO, propisano je pravilo o podeljenoj odgovornosti, po kome oštećeni koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu. To u konkretnom slučaju znači da je i tužilac, kao oštećeni, bio u obavezi da preduzme određene mere radi sprečavanja ili smanjenja štete koju mogu da izazovu gradonosni oblaci i grad, s obzirom da je realno pretpostaviti da u toku godine može doći do ove vrste nepogode i izazivanja štete na poljoprivrednim kulturama. Ukoliko to (tužilac, kao oštećeni) nije učinio, štetnik odgovara samo u delu koji tužilac (oštećeni) svojim radnjama nije mogao sprečiti.

Kako pored protivgradnih raketa postoje i drugi, savremeniji i efikasniji načini odbrane od grada, koje može preduzeti i sam poljoprivredni proizvođač, pravilna primena materijalnog prava zahteva utvrđenje činjenice da li postoji, u čemu se sastoji i koliki je eventualni doprinos tužioca nastanku štete, imajući u vidu da je tužena obavezana da nastalu štetu tužiocu naknadi u celosti (deo za koji nije obeštećen).

Pored navedenog nižestepeni sudovi su prilikom odlučivanja o visini naknade propustili da cene činjenicu da protivgradna zaštita, čak i da su preduzete mere, ne bi bila uspešna u potpunosti, jer po mišljenju stručnih institucija ona obezbeđuje uspešnost do 70% zaštite.

Imajući u vidu da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, nije bilo uslova za preinačenje pobijane odluke, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud, primenom člana 416. stav 2. ZPP, ukinuo u celini drugostepenu i prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, odnosno odlučio kao u stavu drugom izreke.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će upotpuniti činjenično stanje imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom, pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu i zakonitu odluku.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić