U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Olivera Sekulić Nikolić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva odbrane, Vojne bolnice u Nišu, koju zastupa Vojno pravobranilaštvo Odeljenje u Nišu, radi izmene visine rente, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 1650/2020 od 09.02.2021. godine, u sednici održanoj 26.10.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž 1650/2020 od 09.02.2021. godine, tako što se ODBIJA, kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime mesečne rente isplaćuje 14.419,86 dinara, počev od 10.05.2017. godine pa ubuduće dok za to postoje zakonski uslovi, svakog petog u mesecu za prethodni mesec i da se obaveže tužena da tužiocu naknadi troškove postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu P 6070/2018 od 12.12.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu isplati razliku između rente koja pripada tužiocu i rente koja mu je isplaćena za period od 01.01.2016. godine do 30.04.2017. godine i to za: januar, februar, mart, april, maj, jun, jul, avgust, septembar, oktobar i novembar 2016. godine iznos od po 2.420,26 dinara i za decembar 2016. godine i januar, februar, mart i april 2017. godine iznos od po 4.380,56 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos počev od petog dana u mesecu za prethodni mesec pa do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime mesečne rente isplaćuje 14.419,86 dinara, počev od 01.05.2017. godine pa ubuduće dok za to postoje zakonski uslovi svakog petog u mesecu za prethodni mesec, te da se menja raniji iznos rente od 10.039,30 dinara dosuđen presudom Osnovnog suda u Nišu P 9946/2013 od 05.02.2016. godine. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova postupka plati 11.250,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 1650/2020 od 09.02.2021. godine, nakon održane rasprave, ukinuta je prvostepena presuda, odbijen, kao neosnovan zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu isplati razliku između rente koja pripada tužiocu i rente koja mu je isplaćena za period od 01.01.2016. godine do 30.04.2017. godine i to za januar, februar, mart, april, maj, jun, jul, avgust, septembar, oktobar i novembar 2016. godine iznos od po 2.426,26 dinara, za decembar 2016. godine i januar, februar, mart i april 2017. godine, iznos od po 4.380,56 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos počev od petog u mesecu za prethodni mesec do konačne isplate; obavezana je tužena da tužiocu na ime mesečne rente isplaćuje 14.419,86 dinara počev od 10.05.2017. godine pa ubuduće dok za to postoje zakonski uslovi, svakog petog u mesecu za prethodni mesec, te da se menja raniji iznos rente od 10.039,30 dinara dosuđen presudom Osnovnog suda u Nišu P 9946/2013 od 05.02.2016. godine, dok je odbijen zahtev za period od 01.05.2017. godine do 10.05.2017. godine i obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova postupka plati 149.196,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20) i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Nišu P 2560/07 od 12.09.2008. godine obavezana je tužena da tužiocu na ime novčane rente plaća mesečno 8.805,46 dinara, u visini razlike između plate koju bi tužilac ostvario u činu starijeg vodnika i invalidske penzije. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Nišu P 9946/2013 od 05.02.2016. godine izmenjena je visina novčane rente, tako što je ista povećana i obavezana tužena da tužiocu na ime novčane rente mesečno plaća 10.039,30 dinara, počev od 01.04.2015. godine pa ubuduće, u visini razlike između plate koju bi tužilac ostvario u činu zastavnika i invalidske penzije. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomske struke sledi da je isti dat u dve varijante. Prema prvoj varijanti razlika između plate koju bi tužilac ostvario u činu starijeg vodnika i penzije koja je isplaćena za mesec novembar 2018. godine iznosi 8.836,08 dinara, dok prema drugoj varijanti razlika između plate koju bi tužilac ostvario u činu zastavnika prve klase i penzije koja je isplaćena za mesec novembar 2018. godine iznosi 14.989,48 dinara. Sudski veštak je imao u vidu da bi tužilac po redovnom toku stvari bio unapređen u čin starijeg vodnika prve klase 01.01.2008. godine, u čin zastavnika 01.01.2012. godine, a u čin zastavnika prve klase 01.01.2016. godine. Tužilac je bio profesionalni pripadnik Vojske Srbije u činu starijeg vodnika, kada je penzionisan. Tužilac je tužbom između ostalog tražio i izmenu dosuđene naknade na ime rente, u tom smislu da se obaveže tužena da mu na ime rente mesečno plaća 14.419,86 dinara počev od 01.05.2017. godine pa ubuduće, u visini razlike između plate koju bi ostvario u činu zastavnika prve klase i penzije koja je isplaćena za mesec novembar 2018. godine.

Prvostepeni sud je odbio, kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade rente mesečno plaća 14.419,86 dinara počev od 01.05.2017. godine pa ubuduće, primenom člana 55, 57. i 58. Zakona o Vojsci Srbije i člana 196. Zakona o obligacionim odnosima, sa obrazloženjem da tužilac nije dokazao da se moglo osnovano očekivati prema redovnom toku stvari da bi bio unapređen u čin zastavnika prve klase da nije bilo štetnog događaja i da je ostao u službi u Vojsci Srbije, jer je tužilac morao da dokaže ne samo da ispunjava opšte uslove propisane članom 55. i uslove propisane članom 57. Zakona o Vojsci Srbije, već da bi prema kriterijumima koje utvrđuje ministar odbrane bio unapređen u viši čin.

Drugostepeni sud je nakon održane rasprave ukinuo prvostepenu presudu i između ostalog obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade rente mesečno plaća 14.419,86 dinara počev od 01.05.2017. godine pa ubuduće, primenom člana 54, 55. i 57. Zakona o Vojsci Srbije, s obzirom da je smatrao da se moglo osnovano očekivati prema redovnom toku stvari da bi tužilac bio unapređen u čin zastavnika prve klase, da nije bilo štetnog događaja i da je ostao na službi u Vojsci Srbije, sa obrazloženjem da bi tužilac samim protekom vremena provedenog na vojnoj službi ostvario pravo na napredovanje u službi i unapređenje u viši čin, a da je teret dokazivanja okolnosti koje bi eventualno mogle sprečiti njegovo napredovanje u službi bilo na tuženoj, a da tužena postojanje takvih okolnosti nije dokazala niti učinila verovatnim.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je svoju odluku o zahtevu tužioca za izmenu dosuđene naknade na ime rente zasnovao na pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega je preinačena drugostepena presuda i odbijen, kao neosnovan zahtev tužioca za izmenu dosuđene rente.

Članom 196. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da sud može na zahtev oštećenika za ubuduće povećati rentu, a može je na zahtev štetnika smanjiti ili ukinuti, ako se znatnije promene okolnosti koje je sud imao u vidu prilikom donošenja ranije odluke. Naknada materijalne štete ima za cilj uspostavljanje stanja koje je bilo pre nego što je šteta nastala, kako je to propisano članom 185. stav 1. istog zakona. Pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir gubitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem, kako je to propisano članom 189. stav 3. istog zakona.

Zakonom o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 116/2007, 88/2009, 101/2010 – dr. Zakon, 10/2015, 88/2015 - Odluka US), članom 55. stav 1. propisano je da za unapređenje u viši čin oficir odnosno u podoficir treba da ispunjava sledeće opšte uslove: 1) da je postavljen na formacijsko mesto višeg čina; 2) da za poslednji period ocenjivanja pre unapređenja ima povoljnu ocenu; 3) da za poslednje dve godine pre unapređenja nije bezuslovno kažnjen za krivično delo kaznom zatvora najmanje tri meseca; 4) da se protiv njega ne vodi krivični postupak za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, ni postupak pred vojnim disciplinskim sudom. Članom 57. propisano je da podoficir koji ispunjava opšte uslove za unapređenje može se unaprediti u viši čin kad u činu koji ima provede najmanje četiri godine. Članom 58. stavom 1. propisano je da radi unapređenja oficira i podoficira u viši čin utvrđuju se liste kandidata na osnovu kriterijuma koje utvrđuje ministar odbrane.

Tužilac tužbom traži da se izmeni dosuđena naknada na ime rente, tako da se ista poveća i obaveže tužena da mu ubuduće na ime rente mesečno plaća 14.419,86 dinara, jer je smatrao da bi se osnovano moglo očekivati da bi napredovao u službi da je ostao u radnom odnosu i da bi 01.01.2016. godine bio unapređen u čin zastavnika prve klase, što bi dovelo do povećanja plate koju bi ostvarivao, a samim tim i povećanja rente.

Shodno napred citiranim odredbama Zakona o obligacionim odnosima, u postupku o zahtevu za izmenu dosuđene naknade na ime rente oštećeni mora da dokaže da su se okolnosti znatno promenile u tom smislu da je razlika između ostvarnih prihoda i onih koje može da ostvari veća, a što je posledica promenjenih okolnosti. Prilikom odlučivanja o zahtevu oštećenog za povećanje rente vodi se računa o porastu zarade koju bi oštećeni ostvario, zbog čega je bitno utvrditi gubitak mogućeg prihoda u sadašnjim okolnostima, odnosno razliku između čistog prihoda koji bi oštećeni ostvario da nije bilo štetnog događaja i čistog prihoda koji oštećeni ostvaruje. Naknada štete u vidu novčane rente može se dosuditi samo za štetu koja postoji u momentu donošenja sudske odluke pa ubuduće. Tužilac je bio podoficir na službi u vojsci u činu starijeg vodnika, kada je penzionisan, zbog štetnog događaja. Međutim, kako tužilac nije dokazao da su se okolnosti znatno promenile u tom smislu da bi bio unapređen u čin zastavnika prve klase, da nije bilo štetnog događaja, s obzirom na to da nije dokazao da bi pored opštih uslova za unapređenje u viši čin propisanih članom 55. i 57. Zakona o Vojsci Srbije, ispunjavo i kriterijume koje je utvrdio ministar odbrane na osnovu kojih se utvrđuju liste kandidata, kako je to propisano članom 58. istog zakona, odnosno da se osnovano moglo očekivati prema redovnom toku stvari da bi, da nije bilo štetnog događaja, bio unapređen u čin zastavnika prve klase, to se ne može prihvatiti kao pravilan zaključak drugostepenog suda da bi tužilac izvesno napredovao u čin zastavnika prve klase po redovnom toku stvari, da nije bilo štetnog događaja. Naime članom 55. i 57. Zakona o Vojsci Srbije propisani su opšti uslovi koje podoficir mora da ispunjava da bi bio unapređen u viši čin, međutim, kako je članom 58. stavom 1. istog zakona propisano da se radi unapređenja podoficira u viši čin utvrđuju liste kandidata na osnovu kriterijuma koje utvrđuje ministar odbrane, to sledi da je unapređenje podoficira u viši čin samo moguće, a ne i obavezno, čak i u slučaju da podoficir ispunjava opšte uslove propisane zakonom, odnosno unapređenje u viši čin nije obavezno po automatizmu. Stoga, kako se napredovanje u službi ne odvija po redovnom toku stvari, jer ne zavisi samo od prethodnog čina i ocene, i od toga da za poslednje dve godine pre unapređenja podoficir nije bezuslovno kažnjen za krivično delo kaznom zatvora najmanje tri meseca i da se protiv njega ne vodi krivični postupak za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, ni postupak pred vojnim disciplinskim sudom, već i od drugih okolnosti, to se, suprotno zaključku drugostepenog suda, a imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje sa sigurnošću ne može zaključiti da bi tužilac pre penzionisanja stekao čin zastavnika prve klase. Kod utvrđenog da razlika između plate koju bi tužilac ostvario u činu starijeg vodnika i penzije koja je isplaćena za mesec novembar 2018. godine iznosi 8.836,08 dinara, što je manji iznos od iznosa koji tužilac prima na ime rente od 10.039,30 dinara počev od 01.04.2015. godine, to je ovaj zahtev tužioca neosnovan.

Stoga, kako iz navedenog sledi da nema znatnije promene okolnosti koje utiču na izmenu visine dosuđene rente, to su osnovani navodi revizije tužene, sa kojih
Rev 5 3276/2021
razloga je Vrhovni kasacioni sud preinačio drugostepenu odluku i na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija
Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić