U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miloš Mršović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde RS, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi naknade nematerijalne štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1421/19 od 03.04.2019. godine, na sednici veća održanoj dana 07.10.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1421/19 od 03.04.2019. godine.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka kao neosnovan.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P. 1019/15 od 20.03.2018. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca pa je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od 200.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja do konačne isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenog, a do traženog iznosa od još 12.800.000,00 dinara sa traženom zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka od 62.100,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1421/19 od 03.04.2019. godine, stavom prvim i trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode, pored iznosa dosuđenog stavom prvim prvostepene presude, 20.03.2018. godine do isplate, te u stavu trećem izreke tako što je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 196.350,00 dinara. U preostalom, za iznos od 13.000.000,00 dinara sa kamatom, tužbeni zahtev je pravnosnažno odbijen kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 55/14) i našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu K 597/13 od 20.12.2013. godine, tužilac je oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo razbojništva iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. KZ. Takvim ishodom krivičnog postupka nije opravdano lišenje slobode, koje je u slučaju tužioca trajalo 515 dana. Konkretno, tužiocu je pritvor određen na osnovu člana 142. stav 1. tačka 2), 3) i 5) ZKP a u vezi člana 144. ZKP, kao i ostalim osumnjičenima kojima je na teret stavljeno da su pratili službena vozila, da su sa sobom nosili automatske puške i da su oduzeli novac u vrednosti od preko 80.000.000,00 dinara. Tužilac se u pritvoru nalazio od 30.03.2011. godine do 05.09.2012. godine. Tužilac je prethodno imao osudu, po presudi Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 21567/10 od 15.06.2010. godine na kaznu zatvora u trajanju od 9 meseci, uslovno 4 godine zbog krivičnog dela iz člana 213. stav 2. KZ. Posle pritvora, pravnosnažnom presudom od 26.11.2013. godine razveden je brak zaključen ...2006. godine između tužioca i BB i maloletna ćerka VV rođena ...2006. godine poverena je tužiocu na samostalno vršenje roditeljskog prava. Pre pokretanja ove parnice, tužbom podnetom 19.06.2015. godine, tužilac se obratio Ministarstvu pravde RS radi postizanja sporazuma o isplati naknade, ali Ministarstvo pravde RS nije donelo odluku da se naknada isplati. U parničnom postupku radi naknade štete, tužilac se nije odazvao pozivu suda radi izvođenja dokaza saslušanjem. Prema navodima iznetim od strane njegovog punomoćnika, tužilac se nalazio u inostranstvu, zatim je lišen slobode i opet se nalazi u pritvoru, a vezano za krivični postupak koji se protiv njega vodi u predmetu Višeg suda u Beogradu K.320/18.

Polazeći od ovih činjenica, utvrđenih na osnovu dokaza koji su pruženi i izvedeni, prvostepeni sud je zaključio da tužilac ima pravo na potraživanje naknade nematerijalne štete, u smislu člana 560. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku. Tužilac je pravnosnažnom presudom oslobođen od optužbe za izvršenje krivičnog dela koje mu je bilo stavljeno na teret, a u toku krivičnog postupka bio je u pritvoru. Kako je pritvor prema tužiocu određen na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 2), 3) i 5) ZKP, proizlazi da nema okolnosti usled kojih bi u smislu člana 560. stav 3. ZKP bilo isključeno pravo na naknadu štete. Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda o postojanju osnova tužbenog zahteva.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, prvostepeni sud je imao u vidu objektivne okolnosti slučaja, a u odsustvu subjektivnih okolnosti koje tužilac nije dokazao jer se nije odazivao pozivima za saslušanje, ocenio da objektivne okolnosti slučaja ne opravdavaju dosuđenje većeg iznosa naknade od utvrđenih 200.000,00 dinara, pri tom je imao u vidu da je tužilac bio neosnovano lišen slobode u dužem vremenskom periodu. Međutim, drugostepeni sud je pravilno zaključio da bez obzira na činjenicu da tužilac nije pristupao u sud radi izvođenja dokaza saslušanjem u svojstvu parnične stranke, prvostepeni sud nije u dovoljnoj meri vodio računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, te da shodno tome iznos od 200.000,00 dinara, s obzirom na dužinu trajanja pritvora, ne može u dovoljnoj meri tužiocu pružiti odgovarajuću satisfakciju zbog pretrpljenih duševnih bolova. Radi navedenog, drugostepeni sud je imajući u vidu da je tužilac proveo u pritvoru 515 dana, ocenio da tužiocu pripada pravična naknada u iznosu od 1.700.000,00 dinara, u smislu člana 200. ZOO i 232. ZPP, kojom se tužiocu pruža satisfakcija za duševne bolove koje je trpeo, a da preko toga tužbeni zahtev nije osnovan.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da nisu osnovani navodi revizije tužioca da je materijalno pravo pogrešno primenjeno. Drugostepeni sud je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja pravilno primenio materijalno pravo i visinu naknade nematerijalne štete, na koju tužilac ima pravo u smislu člana 560. stav 1. tačka 1) Zakona o krivičnom postupku važećeg u vreme kada je protiv njega pokrenut krivični postupak, odnosno člana 584. stav 1. tačka 1) sada važećeg Zakonika o krivičnom postupku, odredio u potpunosti pravilnom primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Pri odlučivanju o visini novčane naknade vođeno je računa o svim okolnostima konkretnog slučaja, a naročito o cilju naknade kojom se pruža zadovoljenje za duševne bolove zbog povrede slobode i prava ličnosti.

Naknada nematerijalne štete u smislu člana 200. ZOO ima za cilj materijalnu satisfakciju zbog povrede Ustavom zaštićenih prava i dobara kao što su slobode i prava ličnosti. Pravična naknada nematerijalne štete, kao oblik otklanjanja štetnih posledica, sastoji se u isplati sume novca kao satisfakciji za pretrpljenu nematerijalnu štetu, da bi se kod oštećenog uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre lišenja slobode, u meri u kojoj je to moguće, s obzirom da restitucija po prirodi stvari nije moguća. Pri tome, ona ne sme biti cilj, već mora biti sredstvo za ublažavanje pretrpljene nematerijalne štete i ne sme pogodovati težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i svrhom (podsticanje lukrativnih motiva ili komercijalizaciji ličnih dobara). Naknadu nematerijalne štete sud određuje uzimajući u obzir sve subjektivne i objektivne okolnosti, a naročito one koje utiču na prirodu, težinu i trajanje duševnih bolova izazvanih lišenjem slobode kao što su dužina trajanja pritvora, težina krivičnog dela koja je osobi stavljena na teret, i psihičke boli koje je pritvoreni trpeo zbog lišenja slobode, kao i njegovo lično i porodično stanje. Naknada se ne određuje linearno, isključivo prema broju dana provedenih u pritvoru. Intenzitet trpljenja duševnih boli zbog lišenja slobode je različit, ne može se generalizovati kao da je istovetan kod različitih ličnosti. Svaka ličnost ponaosob ima sopstveni senzibilitet i individualna trpljenja, uslovljena ličnim osećanjima, ličnim i porodičnim prilikama, izdržljivošću i iskustvom i drugim činiocima od uticaja na intenzitet individualnog trpljenja duševnih bolova. Zato se naknada nematerijalne štete individualizuje tako da određenoj ličnosti posluži kao satisfakcija. Na visinu naknade utiču i objektivne i subjektivne okolnosti. Imajući u vidu da tužilac nije omogućio da se bliže utvrde okolnosti i uslovi njegovog boravka u pritvoru i nije dokazao postojanje osobitih okolnosti, prema raspoloživim činjenicama koje su dokazane u sprovedenom postupku, tužiocu je dosuđen odgovarajući iznos pravične novčane naknade, u skladu sa kriterijumima propisanim u odredbi člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Pravična novčana naknada iznosi 1.700.000,00 dinara. Dosuđivanje veće naknade bilo bi u suprotnosti sa značajem povređenog dobra i ciljem kome ta naknada služi, odnosno pogodovalo bi težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200. stav 2. ZOO), zbog čega je pravilno pravnosnažnom presudom odbijen tužbeni zahtev u preostalom delu (preko iznosa 1.700.000,00 dinara), kao neosnovan. Pravilno je odlučeno i o troškovima postupka.

Zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka je neosnovan, jer ni revizija koju je izjavio nije osnovana.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. i člana 165. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić