.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev 3299/2023
09.11.2023. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Marije Terzić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa Strahinja Janić, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., koga zastupa Nikola Arsenov, advokat iz ..., radi predaje stvari i isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 658/22 od 09.06.2022. godine, u sednici održanoj 09.11.2023. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 658/22 od 09.06.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Bečeju, Sudska jedinica u Novom Bečeju P 358/17 od 01.10.2019. godine, odbijen je primarni tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu preda u posed putničko motorno vozilo marke „BMW“ tip 530D, reg. ..., broj šasije ..., broj motora ... u ispravnom stanju sa ključevima vozila i svom pratećom dokumentacijom o vlasništvu koja se nalazi u vozilu, s tim što se tuženi može osloboditi obaveze ukoliko tužiocu isplati 3.300 evra sa kamatom prema Zakonu o zateznoj kamati počev od izvršnosti do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, te da se obaveže tuženi da mu isplati troškove parničnog postupka sa kamatom prema Zakonu o zateznoj kamati počev od izvršnosti do konačne isplate. Usvojen je eventualni tužbeni zahtev i obavezan tuženi da po osnovu naknade štete tužiocu isplati 294.625,50 dinara sa kamatom prema Zakonu o zateznoj kamati od 01.09.2017. godine do isplate i obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova postupka isplati 92.340,00 dinara sa kamatom prema Zakonu o zateznoj kamati počev od izvršnosti presude do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 658/22 od 09.06.2022. godine, usvojena je žalba tuženog, preinačena presuda Osnovnog suda u Bečeju, Sudska jedinica u Novom Bečeju P 358/17 od 01.10.2019. godine tako što je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu isplati 294.625,00 dinara sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati počev od 01.09.2017. godine do isplate i obavezan tužilac da tuženom na ime troškova prvostepenog postupka isplati 43.500,00 dinara. Obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 13.900,00 dinara, a odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući dozvoljenost revizije primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 2015. godine kupio vozilo „BMW“ tip 530D od VV. Tužilac je ovo vozilo koristio do isteka registracije 03.09.2016. godine. U aprilu 2017. godine tužilac je sporno vozilo predao GG, a za uzvrat dobio automobil „Opel Korsa“ i doplatu 1.500 evra. GG je predao ključeve od vozila kao i potrebnu dokumentaciju i saobraćajnu dozvolu, a od njega je dobio 500 evra, tj. GG je ostao dužan još 1.000 evra. GG je trećim licima dugovao određeni novac, a između ostalih i DD 900 evra. Tuženi je kupio od GG sporni auto za cenu od 3.400-3.500 evra, ali je novac od 900 evra dao DD, a tužiocu su predati ključevi od spornog auta kao i prateća dokumentacija uključujući i saobraćajnu dozvolu. Tuženi je sporno vozilo u avgustu 2017. godine prodao otpadu za 700 evra. Veštačenjem je utvrđeno da je vrednost predmetnog vozila u avgustu 2017. godine 294.625,50 dinara.
Shodno utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je odbio primarni tužbeni zahtev s obzirom da vozilo više ne postoji, a usvojio eventualni zahtev i obavezao tuženog na plaćanje 294.625,50 dinara.
Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u obavezujućem delu i odbio zahtev za plaćanje štete, nalazeći da je GG shodno članu 34. st. 1. i 2. ZOSPO stekao svojinu na vozilu predajom vozila i saobraćajne dozvole tako da je postao punovažni sticalac. GG je dalje vozilom raspolagao u korist tuženog. Činjenica da saobraćajna dozvola i dalje glasi na tužioca nije od bitnog značaja, jer tužilac sa tuženim nije bio u punovažnom pravnom odnosu. Okolnost da nije izvršena registracija vozila na ime GG a potom na tuženog je bez uticaja na drugačiju odluku, jer registracija nije konstitutivni elemenat za sticanje prava svojine u konkretnom slučaju.
Po oceni Vrhovnog suda, ovako pravno stanovište drugostepenog suda je pravilno. Saobraćajna dozvola jeste dokaz o posedovanju vozila, a registracija dokaz da je vozilo legalno u saobraćaju. Međutim, saobraćajna dozvola ukazuje na pretpostavljeno pravo svojine ali nije konstitutivni elemenat sticanja svojine na vozilu. Tužilac je vozilo prodao GG, a ovaj je vozilo zatim prodao tuženom. Tužilac nije bio u pravnom odnosu sa tuženim koji je kupovinom stekao svojinu na spornom vozilu, pa stoga tužilac od njega i ne može potraživati štetu. Tuženi je savestan sticalac, jer mu je vozilo preneto uz prateću dokumentaciju i saobraćajnu dozvolu. Da li je GG prema tužiocu ispunio svoju obavezu to je odnos između njih lično, a ne između tužioca i tuženog. Stoga se navodi iz revizije tužioca ne mogu prihvatiti kao osnovani da mogu dovesti do drugačije odluke suda.
Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.
Predsednik veća – sudija
Gordana Komnenić,s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
