O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 1031/2018 od 12.06.2018. godine, stavovima prvim, drugim i trećim izreke delimično je usvojen primarni tužbeni zahtev, pa je utvrđeno je da je ništava odredba člana 2. tačka 7. Ugovora o dugoročnom stambenom kreditu broj ...-...-..., bliže navedeno u stavu drugom izreke i tužena je obavezana da tužiocu plati 176 evra u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu NBS na dan isplate sa zakonskom zateznom kamatom od 30.08.2017. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je ništava odredba člana 2. tačka 8. stavovi 1. i 2. Ugovora o dugoročnom stambenom kreditu broj ...-...-..., kojim se korisnik kredita obavezao na plaćanje fiksnog administrativnog troška za obradu zahteva za osiguranje kredita u iznosu od 30 evra (stav 1) i za osiguranje kredita od 2,5%, odnosno 940 evra (stav 2), sve bliže navedeno u ovom stavu izreke. Stavom petim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da tužiocu plati preko dosuđenih 176 evra do traženih 1.146 evra u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu NBS na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21.08.2017. godine pa do konačne isplate. Stavom šestim izreke odbijen je zahtev kojim je tužilac tražio zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos od 176 evra od 21.08.2017. godine do 29.08.2017. godine. Stavom sedmim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 54.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti odluke pa do konačne isplate.

Presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž 3737/18 od 02.03.2021. godine, stavom prvim izreke žalba tužene je odbijena, a žalba tužioca usvojena, pa je prvostepena presuda preinačena tako što je utvrđeno da je ništava odredba člana člana 2. tačka 8. stavovi 1. i 2. Ugovora o dugoročnom stambenom kreditu broj ...-...-... i tužena je obavezana da tužiocu isplati pored dosuđenih 176 evra, isplati još i 970 evra u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu NBS na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21.08.2017. godine pa do konačne isplate, kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 71.542,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12.06.2018. godine pa do konačne isplate, a odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova parničnog postupka. Stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 37.042,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude pa do isplate. Stavom trećim izreke odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao korisnik kredita sa tuženom kao davaocem kredita zaključio Ugovor o dugoročnom stambenom kreditu od 18.08.2017. godine, kojim je tužiocu odobren kredit (u iznosu od 37.600 evra sa rokom otplate od 240 meseci). Odredbom člana 2. tačka 7. navedenog ugovora tužilac se obavezao da plati na ime svih troškova za puštanje kredita od strane banke na dan plasmana kredita, iznos od 176 evra u dinarskoj protivvrednosti, dok je odredbom člana 2. tačka 8. stav 1. Ugovora predviđeno da korisnik kredita preuzima na sebe obavezu da pre puštanja kredita u korišćenje plati: fiksni administrativni trošak za obradu zahteva za osiguranje prema važećoj tarifi NKOSK-a, koji u trenutku zaključenja ovog ugovora iznosi 30 evra i stavom 2. da plati na ime naknade za osiguranje kredita prema važećoj tarifi NKOSK-a, koji je u trenutku zaključenja ovog ugovora iznosio 2,5% odnosno iznos od 940 evra.

U obrascu ponude za navedeni kredit (obrazac 1b-osnovni podaci o kreditu) u članu 3.3 utvrđena je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, a između ostalog: troškovi za obradu zahteva od 20.995,04 dinara, trošak osiguranja kredita kod NKOSK-a od 112.132,60 dinara i trošak obrade zahteva kod NKOSK-a od 3.578,70 dinara, sve je predviđeno kao jednokratan trošak, fiksno. U obrascu obaveznih elemenata ugovora (obrazac 1b – OE kredita) u članu 3.5 takođe je predviđena naknada navedenih troškova jednokratno, fiksno, što je navedeno i u kontrolnoj listi troškova za odobrenje stambenog kredita, kao i u informativnom obračunu (od 26.07.2017. godine potpisanom od strane tužioca).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da je ništava odredba člana 2.7 ugovora od 18.08.2017. godine, nalazeći da je predmetna odredba ugovora o kreditu ništava jer je protivna odredbama članova 12, 15, 46, 47, 103 i 1065. ZOO, budući da je tužiocu kao korisniku ostao nepoznat mehanizam po kome se dobija visina ovih troškova, zaključivši da tužilac zato ima pravo na vraćanje naplaćenog po ništavoj odredbi na osnovu članova 104. stav 1, 210. i 214. ZOO sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja s obzirom da je banka nesavestan sticalac. Odbio je tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je ništava odredba člana 2.8 stavovi 1. i 2. ugovora od 18.08.2017. godine, budući da je u navedenom ugovoru predviđeno da korisnik kredita izričito, neopozivo i bezuslovno ovlašćuje banku da može da zaduži tekuće račune korisnika kredita za iznos sredstava na ime sredstava na ime plaćanja osiguranja kredita kod NKOSK-a u dinarskoj protivvrednosti, te da iz sadržaja navedenih odredbi proizilazi obrazloženost troškova koje je korisnik kredita obavezan da plati banci.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tužena revizijom osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Prema odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je propisana mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima – Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“, broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“, broj 36/11 i 139/14), koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 18.08.2017. godine.

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene, što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Navedeno obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u ponudi povodom predmetnog ugovora o kreditu (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu), u članu 3.3 utvrđena je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, a između ostalog i provizija za obradu zahteva od 20.995,04 dinara, trošak osiguranja kredita kod NKOSK-a od 112.132,60 dinara i trošak obrade zahteva kod NKOSK-a od 3.578,70 dinara, a sve je predviđeno kao jednokratan trošak, fiksno, što odgovara i sadržini sporne ugovorne odredbe kojom se tužilac kao korisnik kredita obavezao da davaocu kredita plati fiksnu naknadu – proviziju za obradu zahteva, trošak osiguranja kredita kod NKOSK-a i trošak obrade zahteva kod NKOSK-a. Kako je tužilac, sadržinom navedene ponude u predugovornoj fazi (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu), obavešten o vrsti i visini naknade koja pada na njegov teret, kao i o vrsti i visini naknade za obradu zahteva kod NKOSK-a i premiju osiguranja kod NKOSK-a, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu ove naknade niti od čega se sastoji, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Naime, iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (održavanje kredita) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) i u smislu člana 50. Zakona o obligacionim odnosima. Imajući u vidu navedeno, u konkretnom slučaju ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezuje da plati banci proviziju za obradu zahteva, trošak osiguranja kredita kod NKOSK-a i trošak obrade zahteva kod NKOSK-a nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. Kako predmetna ugovorna odredba nije ništava, tužilac neosnovano potražuje naplaćene novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. i 214. ZOO.

Imajući u vidu navedeno neosnovan je i eventualni tužbeni zahtev, budući da su primarni i eventualni tužbeni zahtevi identični po svojoj sadržini, kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud.

Imajući u vidu napred izneto, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavovima drugom i trećem izreke.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. i 154. i 163. stav 2 ZPP pripadaju potrebni troškovi postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Kako je preinačenjem drugostepene presude potvrđena prvostepena presuda i u delu odluke o troškovima prvostepenog postupka, visina je odmerena na ime traženih troškova za sastav žalbe i revizije od po 12.000,00 dinara, sve prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji, dok trošak sudskih taksi nije priznat jer zahtev nije opredeljen u smislu člana 163. stav 2. ZPP, kao ni troškovi odgovora na žalbu, jer nisu bili nužni za vođenje ove parnice, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić