Presudom Višeg suda u Šapcu Gžrr1 554/2021 od 20.12.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje i tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Loznici Prr1 484/19 od 22.09.2021. godine. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tužilje i tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je, na osnovu člana 404. ZPP, blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Prema navedenoj odredbi (stav prvi), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija).

Navodi revizije kojima se osporava visina štete, u koju je uračunata i zakonska zatezna kamata obračunata komfornom metodom, po oceni Vrhovnog kasacionog suda opravdava odlučivanje o izjavljenoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse u svetlu pravnog shvatanja o sprovođenju izvršenja na osnovu izvršne isprave donete primenom neustavnog propisa, utvrđenog na sednici Građanskog odeljenja ovog suda od 02.04.2013. godine, čija je primena u ovom slučaju moguća po analogiji (stečaj je po svojoj prirodi institu kolektivnog namirenja poverilaca generalnim izvršenjem na imovini stečajnog dužnika).

Iz tog razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Valjevu R4 St 101/2018 od 20.03.2018. godine usvojen je prigovor radi ubrzanja postupka i utvrđeno da je tužilji povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku stečaja HK „Viskoza“ AD „Svila“ DOO iz Loznice. Zaključkom stečajnog suda St 16/09 od 02.10.2002. godine tužilji, kao poveriocu u IV isplatnom redu, priznato je potraživanje u ukupnom iznosu od 436.745,00 dinara - glavni dug u iznosu od 172.113,00 dinara i zatezna kamata, obračunata primenom komforne metode do dana otvaranja stečajnog postupka, u iznosu od 264.632,00 dinara. Zatezna kamata do dana otvaranja stečajnog postupka, obračunata na glavni dug primenom metode prostog interesnog računa, iznosi 162.607,00 dinara a ukupno novčano potraživanje tužilje, nakon takvog obračuna zatezne kamate, iznosi 334.720,00 dinara. Stečajni dužnik je privredno društvo koje posluje sa većinskim društvenim kapitalom. Tužilja u stečajnom postupku nije naplatila svoje potraživanje.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su o pravu tužilje na naknadu materijalne štete, prouzrokovane povredom prava na suđenje u razumnom roku i odgovornosti tužene za tako nastalu štetu odlučili pravilnom primenom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Tužena odgovara za štetu jer tužilja, bivša zaposlena kod stečajnog dužnika, bez svoje krivice nije naplatila svoje novčano potraživanje iz radnog odnosa a pravnosnažnim rešenjem je utvrđeno da joj je u tom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Navodi revizije da stečajni postupak nije okončan i da će tužilja svoje novčano potraživanje namiriti u tom postupku, nisu od uticaja na pravilnost odluke u ovom sporu. Utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku tužilja je stekla pravo da zahteva od tužene naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja u stečajnom postupku, bez obzira na to što stečajni postupak još uvek nije okončan. Isplatom naknade štete tužena stupa u postupak stečaja na mesto tužilje, i u tom postupku može naplatiti svoje potraživanje u visini isplaćene naknade materijalne štete.

Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava pri određivanju visine štete.

Zaključkom stečajnog suda tužilji je priznato potraživanje u određenom novčanom iznosu, u koji je uračunata i pripisana glavnici zakonska zatezna kamata obračunata do dana otvaranja stečajnog postupka. Obračun zakonske zatezne kamate izvršen je primenom odredbe člana 3. stav 1. Zakona o visini stope zatezne kamate („Službeni list SRJ“ broj 9/01), važećeg u vreme donošenja označenog zaključka. Tom odredbom bilo je propisano da se obračun duga uvećanog za zateznu kamatu vrši tako što se fiskna stopa od 0,5% množi iznosom glavnog duga uvećanog za kamatu po stopi iz člana 2. tačka 1. tog zakona, primenom komforne metode. Odlukom Ustavnog suda Uz 82/2009 od 12.07.2012. godine objavljenom u „Službenom glasniku Republike Srbije“ broj 73 od 27.07.2012. godine, utvrđeno je da odredba člana 3. stav 1. navedenog zakona u delu koji glasi: „primenom komforne metode“, nije u saglasnosti sa Ustavom. Nakon objavljivanja ove odluke u stečajnom postupku je, primenom proporcionalne metode (prost interesni račun), obračunata zakonska zatezna kamata na iznos glavnog duga stečajnog dužnika i utvrđena njena visina u iznosu od 162.607,00 dinara.

Prvostepeni sud je dosudio tužilji naknadu štete u iznosu utvrđenom zaključkom stečajnog suda od 02.10.2009. godine. Po stanovištu tog suda, imajući u vidu sadržinu odredbe člana 60. Zakona o Ustavnom sudu, označena odluka Ustavnog suda ne može se primenjivati retroaktivno - na odnose koji su nastali i pravnosnažno rešeni pre dana njenog objavljivanja, a u konkretnom slučaju protekao je i rok propisan članom 61. tog zakona za izmenu konačnog i pravnosnažnog pojedinačnog akta donetog na osnovu neustavnog propisa.

Drugostepeni sud je odbio žalbu tužene, ali u obrazloženju donete presude nije posebno cenio njene navode da je potraživanje tužilje, priznato zaključkom stečajnog suda, bilo nužno korigovati u delu obračunate zakonske zatezne kamate u skladu sa odlukom Ustavnog suda (preračunati je primenom prostog interesnog računa) i članom 60. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu.

Izloženo pravno stanovište prvostepenog suda, čiju ispravnost drugostepeni sud nije cenio kada je odlučivao o žalbi tužene, po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda nije pravilno.

Odredbom člana 60. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se izvršenje pravnosnažnih pojedinačnih akata, donetih na osnovu propisa koji se više ne mogu primenjivati, ne može ni dozvoliti ni sprovesti, a ako je izvršenje započeto, obustaviće se. U konkretnom slučaju, Ustavni sud nije odredio način otklanjanja posledica nastalih primenom neustavne odredbe o načinu obračuna zatezne kamate komfornom metodom. Obračun kamate komfornom metodom praktično predstavlja obračun kamate na kamatu, što je suprotno načelu zabrane anatocizma sadržanom u članu 279. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i suštini zakonske zatezne kamate koja se od pretpostavljene štete pretvara u novčanu kaznu, čija visina znatno premašuje pretrpljenu stvarnu štetu, što nije dozvoljeno. Odredbe o zateznoj kamati su imperativne prirode, što znači da se kod prinudne naplate po službenoj dužnosti primenjuje kamatna stopa propisana zakonom za ceo period u kome se kamata obračunava. U situaciji kada je glavnici pripisana zatezna kamata, obračunata po metodi koja je proglašena neustavnom, nužno je po službenoj dužnosti izvršiti razgraničenje i ponovo obračunati kamatu primenom metode prostog interesnog računa. U konkretnom slučaju to je i učinjeno u postupku stečaja i novim obračunom utvrđena ukupna visina tužiljinog potraživanja od 334.720,00 dinara - glavni dug u iznosu od 172.113,00 dinara i zatezna kamata u iznosu od 162.607,00 dinara.

Imajući izloženo u vidu, Vrhovni kasacioni sud je delimično usvojio reviziju tužene i preinačio presude nižestepenih sudova tako što je odbio tužbeni zahtev za iznos od 102.025,00 dinara - razliku između zatezne kamate obračunate do dana otvaranja stečajnog postupka primenom komforne metode i zatezne kamate obračunate do istog dana primenom metode prostog interesnog računa i pripisanoj glavnici, te primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u drugom stavu izreke.

U preostalom delu revizija tužene nije osnovana, zbog čega je u smislu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Odluka o zahtevima stranaka za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržana u četvrtom stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 1. i 2. ZPP u vezi sa članovima 153. stav 2. i 154. ZPP, imajući u vidu delimičan uspeh tužene u tom postupku i nužnost troškova tužilje za sastav odgovora na reviziju.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić