Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11...55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužilaca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz navedene zakonske odredbe, koja bi mogla predstavljati osnov za uvažavanje revizije tužilaca, nema.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju delimičnom presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Mladenovcu P 2548/2010 od 30.05.2012. godine, odlučeno je o prvom tužbenom zahtevu u ovoj parnici i utvrđeno da je apsolutno ništavo sudsko poravnanje zaključeno pred Opštinskim sudom u Mladenovcu dana 11.07.2001. godine u predmetu 3R br. 202/01, jer je isto zaključeno između GG(ovde tužene) i DD, lica koje je umrlo 1945. godine, odnosno nije bilo živo u vreme zaključenja poravnanja. Na osnovu navedenog poravnanja, rešenjem Opštinskog suda u Mladenovcu Dn 998/01 od 25.07.2001. godine dozvoljena je uknjižba prava vlasništva sa DD na tuženu, na kući, kućni broj .., sa kućištem i dvorištem u površini od 0.11.14 ha i pravu korišćenja kp. .. starog premera ZKUL 4. Prema novom premeru u LN KO ..., staroj kp. .. odgovaraju kp. .., približne površine 0.10.06 ha (prema izveštaju RGZ) i kp. .. površine 38 m2 i kp. .. površine 70 m2. Na kp.br. .. u ulici ..., koja predstavlja građevinsko zemljište u državnoj svojini u površini od 0.10.73 ha (površina prema LN .. KO ...) nalaze se dva objekta. Upisani korisnici na ovoj parceli su GG i ŽŽ, koje su upisane i kao vlasnice objekata i to ovde tužena na porodičnoj stambenoj zgradi (objekat broj 1), a ŽŽ na stambenoj poslovnoj zgradi (objekat broj 2). U staroj kući sa ZZ živela je tužena sa suprugom dok tužioci nisu bili u posedu predmetne nepokretnosti. Rešenjem Sreskog suda u Mladenovcu O br. ../52 od 21.06.1952. godine pravnom prethodniku tužilaca ĐĐ (dedi stranaka) je pripao suvlasnički deo od 6/40 delova, a pravnom prethodniku tužene 1/8 delova na zaostavštini pok. DD (umrlog ...1945. godine) koju čini nepokretnost upisana u ZKUL 4 KO ... (koja je bila predmet poravnanja). Rešenjem Opštinskog suda u Mladenovcu O br. ../82 od 02.06.1982. godine tužioci su sa po ½ delova nasledili svog dedu pok. ĐĐ, ali tim rešenjem nije obuhvaćena nepokretnost koja je bila predmet ništavog poravnanja, odnosno imovina koju je deda tužilaca nasledio od pok. DD nije ušla u njegovu ostavinsku masu. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka građevinske struke utvrđena je vrednost objekta broj 1 – prvobitnog objekta i parcele starog premera u vreme veštačenja.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tužena po osnovu ništavog poravnanja stekla tržišnu vrednost suvlasničkih udela od 6/40 delova predmetne nepokretnosti koji je pripao dedi tužilaca ĐĐ, pa je obavezao tuženu da isplati tužiocima dinarsku protivvrednost tih udela u iznosima taksativno navedenim u izreci prvostepene presude, usvajajući tužbeni zahtev tužilaca delimično.

Drugostepeni sud je, odlučujući po žalbi tužene, pravilno zaključio da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo zauzimajući pravni stav da je pre zaključenja ništavog poravnanja zemljišno knjižni vlasnik predmetne nepokretnosti bio DD, da je u posedu u vreme zaključenja poravnanja, pre toga, a i posle toga bila tužena; da tužioci i njihovi pravni prethodnici nisu bili u posedu predmetne nepokretnosti koja je bila predmet navedenog poravnanja; tužioci nisu raspravili zaostavštinu pok. ĐĐ u udelu od 6/40 od ½ nepokretnosti koliko je ĐĐ nasledio od DD i nisu bili upisani u zemljišne knjige kao vlasnici, a tužioci nisu ni zaključili predmetno poravnanje.

Odredbom člana 210. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kada to nije moguće – da naknadi vrednost postignutih koristi (stav 1.); obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kada se nešto primi, s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (stav 2.).

Odredbom člana 20. Zakona o osnovima svojinskopravnih odnosa, stavom prvim propisano je da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem, a stavom dva da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa i na način i pod uslovima određenim zakonom.

Odredbom člana 104. Zakona o obligacionim odnosima propisane su posledice ništavosti ugovora.

Vrhovni kasacioni sud prihvata pravni stav drugostepenog suda da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu navedenih odredbi iz članova 104. i 210. Zakona o obligacionim odnosima. Naime, Vrhovni kasacioni sud prihvata pravni stav drugostepenog suda da se tužioci nisu legitimisali kao vlasnici, odnosno suvlasnici na predmetnoj nepokretnosti u smislu člana 20. i člana 13. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer nisu dokazali pravni osnov za sticanje prava svojine na 6/40 idealnih delova od ½ idealnih delova nepokretnosti koja je bila upisana u ZKUL 4 KO ... na pok. DD. Naime, iako je pravnom prethodniku tužilaca, sada pok. ĐĐ, rešenjem O br. ../52 od 21.06.1952. godine uručena zaostavština njegovog sada pok. brata DD u udelu od 6/40 od ½ pokretnih stvari i nepokretnosti upisanih u ZKUL 4 KO ..., ista nije ušla u ostavinsku masu iza smrti sada pok. ĐĐ (pravnog prethodnika tužilaca), pa je tužioci rešenjem O br. ../82 od 02.06.1982. godine nisu nasledili. Tužioci nakon donošenja navedenog rešenja O br. ../82 od 02.06.1982. godine kojim su oglašeni za zakonske naslednike iza smrti svog pravnog prethodnika – dede ĐĐ, nisu postupili po članu 221. Zakona o nasleđivanju kojim je propisano da pravo naslednika da zahteva zaostavštinu ne zastareva (stav 1.), time se ne dira u pravila o održaju, sticanju od nevlasnika i zastarelosti potraživanja. Dakle, tužioci nisu podneli (a mogli su u smislu navedene zakonske odredbe) nasledničku tužbu (ako sebe smatraju pretpostavljenim naslednicima) protiv lica koje se nalazi u pravnom položaju naslednika (pravnom prethodniku tužene je pripala 1/8 od ½ zaostavštine pok. II, udove pok. DD) sa zahtevom da im pripadne nasledno pravo tj. da se utvrdi njihovo nasledničko svojstvo.

Tužioci nisu postupili ni po članu 128. Zakona o vanparničnom postupku – nisu podneli nasledno-pravni zahtev posle pravnosnažnosti navedenog rešenja O br. ../82 od 02.06.1982. godine, u pogledu sporne nepokretnosti koja nije ušla u ostavinsku masu iza smrti pok. ĐĐ. Osim navedenog, na osnovu iskaza saslušanih tužilaca utvrđeno je da isti nikada nisu bili u posedu predmetne nepokretnosti, a nije bio ni njihov pravni prethodnik – deda ĐĐ, već su u posedu iste bili tužena i njeni pravni prethodnici, što je utvrđeno kako na osnovu iskaza svedoka, tako i na osnovu iskaza tužilaca i tužene.

Sa iznetih razloga i po oceni Vrhovnog kasacionog suda u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbe člana 104. Zakona o obligacionim odnosima, jer je pravilan pravni stav drugostepenog suda da se pravne posledice ništavosti poravnanja ne protežu na tužioce, jer je tužilja na osnovu ništavog poravnanja ostavarila upis prava svojine u odnosu na do tada upisanog DD, a ne u odnosu na tužioce, koji nikada nisu bili upisani kao vlasnici (suvlasnici), jer nisu oglašeni nasledncima na zaostavštini pok. ĐĐ, koju čini i 6/40 delova na ½ idealnih delova na imovini koja je bila upisana u ZKUL KO ..., a koja je bila predmet poravnanja, te im ne pripada ni svojinska ni sanaslednička zaštita prava svojine, pa samim tim ni pravo na isplatu dinarske protivvrednosti zaostavštine koju nisu nasledili, odnosno ne pripada im sudska zaštita koju traže postavljenim tužbenim zahtevom. Tužioci dakle nisu dokazali da se tužena ništavošću poravnanja obogatila na njihov račun, pa ista nije u obavezi da po osnovu ništavog poravnanja vrati ono što po osnovu tog poravnanja nije ni stekla od tužilaca, odnosno nije u obavezi da u smislu člana 104. ZOO vrati suvlasničke delove, odnosno njihovu dinarsku protivvrednost tužiocima, pa nisu ispunjeni uslovi ni za primenu člana 210. ZOO.

Sa iznetih razloga neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Odluka o troškovima parničnog postupka doneta je pravilnom primenom odredbe člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Kako se razlozima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je reviziju tužilaca odbio kao neosnovanu, pa je primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća-sudija,

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić