Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužioci su izjavili reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 407. sta 1. ZPP

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac AA, kao prodavac, zaključio je sa tuženom VV, kao kupcem, ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, koji je 21.03.2008. godine overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod brojem ... Ov.br. ..., kojom prilikom je overen i potpis tužilje BB, supruge tužioca AA, koja je svojim potpisom dala saglasnost za zaključenje ovog ugovora. Predmet ugovora je stan broj …, u zgradi u ... ulici broj ..., u ..., za kupoprodajnu cenu od 25.000 evra. U ugovoru je konstatovano da je kupoprodajna cena isplaćena prodavcu danom overe ugovora, a ugovoreno je da će kupac ući u posed ove nepokretnosti nakon smrti prodavca AA i njegove supruge BB. Ugovor je sastavila advokat GG, u prisustvu sve tri parnične stranke i onako kako su se stranke dogovorile, a prilikom sačinjavanja glasno ga je diktirala, što su tužioci i tužena slušali, a posle sačinjavanja ugovora svako je otišao kući sa svojim primerkom ugovora. Ugovor je overen u sudu dan posle sačinjavanja kod advokata. Nakon zaključenja ovog ugovora, tužioci nisu od tužene zahtevali izvršenje bilo kakvih usluga, niti ih je tužena nudila ili pružala tuženima. Međutim, posle tri meseca tužioci su dali oglas da menjaju stan za manji uz doplatu, pa su parnične stranke, 03.06.2008. godine potpisale pismeno, imenovano kao dopuna ugovora, u kome je navedeno da je to dopuna ugovora o prodaji stana od 21.03.2008. godine, za 25.000 evra, koji je urađen uz uslov da se odmah isplati 12.000 evra a ostatak po 200 evra mesečno do konačne isplate duga, te pod uslovom da kupac preuzme na sebe obavezu prema prodavcima i to u slučaju bolesti svu negu i obaveze koje su potrebne bolesnim licima, nabavku svih namirnica, zimnica i sve što je teže obaviti, da ih kupac ne sme smestiti u dom za stara lica, kao i da snosi sve troškove sahrane po hrišćanskim običajima. U dopuni ugovora određene su pokretne stvari koje će po smrti prodavaca “naslediti” kupac, tužena VV, određeno je da će u slučaju smrti prodavaca ostatak duga kupac (tužena) isplatiti imenovanim naslednicima prodavaca, a uneta je i napomena da se ugovor poništava u slučaju odustajanja od navedenih obaveza i novac se vraća kupcu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, primenom člana 63. ZOO, pa je utvrdio da je ništav ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, koji je overen pred sudom 21.03.2008. godine, nalazeći da ugovor nije ni nastao, jer je postojao neporazum o vrsti ugovora koji se zaključuje, kao bitnom elementu za njegov nastanak, s obzirom da su tužioci smatrali da zaključuju ugovor o doživotnom izdržavanju.

Posle rasprave održane pred drugostepenim sudom u smislu člana 383. stav 3. i 4. ZPP, na kojoj su ponovno saslušane parnične stranake, radi utvrđivanja prave volje ugovornih strana prilikom zaključenja ugovora, pobijanom odlukom preinačena je prvostepena presuda i tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilno ocenio iskaze tužilaca, kada je zaključio da njihova prava volja prilikom zaključenja ugovora od 21.03.2008. godine, jeste bila prodaja neuseljivog stana, a da je kupoprodajna cena od 25.000 evra, koju im je tužena isplatila pre overe ugovora, trebalo da im posluži kao finansijsko obezbeđenje u starosti, zbog čega nakon zaključenja ovog ugovora nisu ni očekivali ni zahtevali od tužene da ih izdržava na bilo koji način, niti im je ona pružala ili nudila bilo koju vrstu usluge. Pri tom tužioci nisu nepismena, niti neobrazovana lica (tužilac je mašinski inženjer, a tužilja ima dva razreda srednje ekonomske škole i radila je kao blagajnik), pa su slušanjem teksta ugovora prilikom njegovog sačinjavanja kod advokata, ali i čitanjem primerka ugovora koji im je dat dan pre overe, u slučaju da je njihova prava volja bila da zaključe ugovor o doživotnom izdržavanju, a ne ugovor o kupoprodaji, lako mogli utvrditi da sadržina iz sačinjenog teksta ugovora ne odgovara ugovoru o doživotnom izdržavanju, jer u njemu nije predviđena nijedna obaveza za tuženu osim isplate kupoprodajne cene, pa su u tom slučaju mogli tražiti izmenu teksta ugovora ili odbiti njegovo zaključenje, što oni nisu učinili. Imajući ovo u vidu, drugostepeni sud osnovano zaključuje da u konkretnom slučaju kod tužilaca nije postojao nesporazum ni u pogledu prirode (vrste) ugovora koji se zaključuje, kao ni u pogledu osnova ili prirode ugovorne obaveze, zbog čega nema mesta primeni odredbe člana 63. Zakona o obligacionim odnosima, a što i tužbeni zahtev čini neosnovanim.

Pravilno drugostepeni sud nalazi i da pismeno od 03.06.2008. godine, imenovano kao dopuna ugovora, ne predstavlja pravu volju stranaka prilikom zaključenja ugovora od 21.03.2008. godine, jer iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da su se tužioci predomislili, nalazeći da bi im više odgovaralo zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju, na šta posebno ukazuje činjenica da nakon 21.03.2008. godine tužioci od tužene nisu zahtevali ni očekivali izvršenje bilo koje usluge koja bi se mogla smatrati obavezom iz ugovora o doživotnom izdržavanju, a da su tri meseca nakon zaključenja spornog ugovora, dali oglas za zamenu stana - za manji uz doplatu, iako su istim već raspolagali u korist tužilje.

Zaključeni ugovor može se menjati, zaključenjem aneksa, ili zaključenjem novog ugovora, kojim se menja osnov, predmet ugovora ili čak i vrsta ugovora, ali to ne znači automatski i da je novi osnov, predmet ili vrsta ugovora, predstavljao pravu volju ugovornih strana i prilikom zaključenja ugovora koji se menja, već se volja ugovornih strana utvrđuje u svakom konkretnom slučaju. Imajući ovo u vidu, kao i da drugostepeni sud, pravilnom ocenom dokaza osnovano nalazi da je volja kako tužilaca, tako i tužene, prilikom zaključenja spornog ugovora od 21.03.2008. godine, bila kupoprodaja neuseljivog stana, za kupoprodajnu cenu od 25.000 evra, koju je tužena isplatila tužiocima, a da je ugovor sačinjen u pismenoj formi i overen pred sudom, to su ispunjeni i uslovi iz člana 4. stav 3. Zakona o prometu nepokretnosti za njegovu pravnu valjanost, pa je pravilno tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić