Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi su blagovremeno izjavili reviziju u delu stava 1 izreke kojim je potvrđen stav 2 izreke prvostepene presude koji se odnosi na raskid ugovora o ortakluku, zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tužilac je dao odgovor na reviziju tuženih u kome je osporio osnovanost revizijskih navoda.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. sada važećeg ZPP („Službenig glasnik RS“ broj 72/11...55/14) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje na pogrešnu ocenu dokaza i pogrešno utvrđeno činjenično stanje nije dozvoljen revizijski navod u smislu člana 398. stav 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju prvotuženi je bio tehnički direktor preduzeća „ĐĐ“ sa ..., koje se bavilo istraživanjem građevinskog kamena na lokaciji „DD“. Kao rudarski inženjer imao je saznanja da u toj regiji, gde su bila osnovna geološka istraživanja u širem prostoru, postoji ležište kvalitetnog tehničkog građevinskog materijala. Prvotuženi, kao stručnjak iz te oblasti pokušao je da obezbedi finansiranje projekta koji se odnosi na eksploataciju kamena na toj lokaciji pa je tako stupio u kontakt sa tužiocima u martu, odnosno maju – junu 2004. godine. Prvobitni dogovor je bio da tužioci pronađu potencijalne investitore za taj projekat, ali nakon nekih bezuspešnih pokušaja tužioci su se sa prvotuženim dogovorili da uđu u zajednički projekat, jer je prvotuženi stručnjak iz te oblasti – rudarski inženjer sa velikim iskustvom koji je tužiocima izložio ceo projekat, tako da su se u septembru 2004. godine dogovorili o svim bitnim elementima međusobnog odnosa. Prve radnje koje su preuzeli u realizaciji postignutog sporazuma i usmenog ugovora o ortakluku za projekat eksploatacije kamena na navedenoj lokaciji, bio je ugovor o kupovini nepokretnosti – zemljišta i to katastarskih parcela na lokaciji „DD“, a koji ugovor je zaključen 15.10.2004. godine između tužilaca i prvotuženog, kao kupaca i vlasnika katastarskih parcela na navedenoj lokaciji, kao prodavca za ukupnu kupoprodajnu cenu od 588.288,00 dinara, i to tako da svaki od kupaca plaća po 1/3 iznosa kupoprodajne cene odnosno po 196.096,00 dinara. Nakon toga tužioci su isplatili svoj deo kupoprodajne cene u iznosu od ukupno 5.264,31 evra. Postignut je zajednički dogovor da prvotuženi osnuje drugotuženo preduzeće „GG“ d.o.o koje će se baviti eksploatacijom kamena, a koje preduzeće je i osnovano 17.11.2004. godine tako što je poslove registracije preduzeća realizovala supruga tužioca BB, advokat EE. Nakon zajedničkog dogovora tužilaca i prvotuženog, drugotuženo preduzeće, čiji je direktor i jedini osnivač bio prvotuženi, a veličina uloga uplaćenog 2500 dolara, dana 30.11.2004. godine zaključilo je ugovor o kupoprodaji vikend kuće od prodavca ŽŽ, koja se nalazi u selu ..., sa dve zgrade na kp.br. .. upisanim u ln br. .. KO ..., za kupoprodajnu cenu od 13.000 evra koja će prodavcu biti isplaćena u 5 jednakih rata od po 2.600 evra. Tužioci i prvotuženi su kao jemci zaključili ugovor o jemstvu sa ZZ kao poveriocem dana 30.11.2004. godine, kojim ugovorom su garantovali solidarnom poveriocu naplativost celokupnog iznosa ugovorene kupoprodajne cene iz ugovora koji je zaključio tuženo preduzeće „GG“, kao kupac i glavni dužnik dana 30.11.2004. godine, pa su tužioci i prvotuženi dana 30.11.2004. godine, kao jemci po ugovoru o kupoprodaji za vikend kuću izvršili u ime i za račun preduzeća, ovde drugotuženog uplatu prve rate ugovorenog iznosa kupoprodajne cene u iznosu od ukupno 2.600 evra, odnosno svako od njih po 866,66 evra. Tužioci kao jemci više nisu isplaćivali kupoprodajnu cenu, već je ostatak kupoprodajne cene za vikend kuću isplatilo preduzeće – drugotuženi. Ugovori o kupoprodaji zemljišta, o kupoprodaji vikend kuće i ugovor o jemstvu nisu raskinuti, niti poništeni, niti je utvrđena njihova ništavost. U novembru mesecu 2004. godine preko advokatske kancelarije na Kipru, tužioci su inicirali osnivanje inofirme u američkoj državi Delaver, koja je osnovana pod nazivom „... Investments and consulting company“, kao početna slova prezimena tužilaca i prvotuženog, a tužioci i prvotuženi su imali deponovan potpis i otvoren račun u kiparskoj banci. Preko pomenute firme trebalo je da se nabavlja oprema za postrojenje za eksploataciju kamena. Navedena inofirma je ugašena 2006. godine, jer nije došlo do realizacije zajedničkog projekta tužilaca i prvotuženog i nisu plaćeni godišnji troškovi održavanja. Dogovor između stranaka je bio da se objedine dva placa i da kuća ŽŽ služi kao poslovna zgrada i sedište tuženog preduzeća, koje je prvobitno bilo registrovano na adresi advokatske kancelarije tužilaca, za šta nije plaćalo nikakve troškove. Zajednička volja tužilaca i prvotuženog bila je da to bude zajednički posao, a ne da tužioci budu posrednici, jer su svi ulagali svoja sredstva. Dogovorili su se sa prvotuženim o podeli dobiti i to tako da tužioci i prvotuženi dobiju po 30%, a da preostalih 10% od ukupne dobiti budu sredstva za stimulaciju saradnika prvotuženog. Kada su tužioci dogovarali zajednički posao sa prvotuženim, on im je dao procenu da početna cifra zajedničkog projekta je između 70.000 i 80.000 evra i dogovor je bio da svako finansira po 1/3 projekta. Tužioci su obezbedili sredstva i krenuli u realizaciju projekta. U decembru 2004. godine počeli su da finansiraju radove na rekonstrukciji prilaznog puta, i prosecanju šume i kresanju žbuna pored puta. Pre zaključenja ugovora o ortakluku, prvotuženi je kao stručnjak izložio tužiocima da je potpuno izvesno da će se dobiti eksploataciona dozvola za eksploataciju kamena na lokaciji „DD“, a prvotuženi je tužiocima predočio elaborat o ispitivanju te lokacije i na licu mesta pokazao gde se lokacija nalazi. Tužioci su shvatili da je prvotuženi vrsni poznavalac tog posla i procedure dobijanja svih potrebnih dozvola da bi se počela eksploatacija kamena. Dobijeno je rešenje o dozvoli istražnog prava na preduzeće „GG“ d.o.o koje je osnovao prvotuženi prema zajedničkom dogovoru, a kupljeno je i vozilo marke „BMW“ koji ugovor je zaključilo tuženo preduzeće uz posredovanje tužioca i registrovano kod MUP-a RS. Sredstva za osnivački ulog drugotuženog konvertovana su sa računa prvotuženog. Realizacija zajedničkog dogovora tužilaca i prvotuženog je dobro počela i prema dogovoru je projekat trebalo da počne da se realizuje u proleće 2005. godine nakon dobijanja rešenja nadležnog Ministarstva za eksploataciju kamena. Međutim, prvi nesporazum između tužilaca i prvotuženog pojavio se 2-3 meseca nakon početka zajedničkog finansiranja projekta, kada je prvotuženi rekao tužiocima da on ima problema sa daljim finansiranjem projekta, ali kao izuzetan stručnjak iz te oblasti nije mogao da se isključi iz projekta, jer je i formalno drugotuženo preduzeće bilo njegovo, koje je trebalo da bude nosilac posla, a prvotuženi je bio i suvlasnik kupljenih parcela na lokaciji „DD“ sa 1/3 gde je trebalo da se vrši eksploatacija kamena. Pokušavajući da prevaziđu problem, prvotuženi je predložio da on kao rudarski inženjer radi projekte preko tuženog preduzeća i da na taj način ostvari sredstva na osnovu kojeg će obezbediti dalje finansiranje 1/3 celog objekta, pa je nastavljena saradnja i finansiranje samo od strane tužilaca, dok prvotuženi ne obezbedi sredstva. Podrazumevalo se da će u slučaju da se ne realizuje ekspolatacija kamena iz objektivnih razloga, tužioci i prvotuženi snositi zajednički rizik uloženih sredstava. Kako prvotuženi nije mogao da obezbedi potrebna sredstva tužioci su nastojali da nađu drugo rešenje, pa je krajem februara 2005. godine postignut dogovor da se u finansiranje projekta uključi II, prijatelj tužioca AA, koji je trebao da obezbedi 200.000 evra. Međutim, prvotuženi je pokušao da dogovor sa II postigne mimo tužilaca, o čemu je II obavestio tužioce i istupio iz bilo kakvog razgovora u pogledu uključivanja u projekat, zbog nepoverenja, nakon čega su se odnosi između tužilaca i prvotuženog poremetili, prekinuta je saradnja i raskinut ugovor o ortakluku između tužilaca i prvotuženog početkom marta 2005. godine. Nakon toga, tužioci su podneli tužbu, a nisu podneli krivičnu prijavu protiv prvotuženog. Tužioci su i dalje suvlasnici zemljišta koje su kupili na lokaciji „DD“, zajedno sa prvotuženim sa po 1/3 idealnog dela i nije izvršena fizička deoba. Pisani ugovor o ortakluku nikada nije bio zaključen, između parničnih stranaka je bilo pokušaja mirnog rešenja spora tokom parnice, tako što bi prvotuženi vratio tužiocima ono što su uložili u zajednički projekat koji nije realizovan, ali pošto se prethodno prebije ono što je prvotuženi uložio, ali do mirnog rešenja spora nije došlo.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su tužbeni zahtev tužilaca usvojili i utvrdili da je raskinut ugovor o ortakluku o zajedničkom organizovanju eksploatacije kamena na lokaciji „DD“ u selu ... kod ..., zaključen u septembru 2004. godine između tužilaca i prvotuženog.

Odredbom paragrafa 723. Srpskog građanskog zakonika propisano je da ugovor ortački biva onda, kada se dva ili više njih lica slože, da svoj trud, ili i stvari svoje ulože na to, da korist koja se otud dobije, među sobom dele.

Paragrafom 736. Srpskog građanskog zakonika propisano je da je svaki ortak dužan samo onoliko uložiti, na koliko se obavezao, a ne više. Ali, ako bi se okolnosti okrenule tako, da sa onim ulogom nije moguće nameru postići, onda bi se mogao dodatak zahtevati i koji ne bi hteo dodati može istupiti ili razortačiti se.

Paragrafom 755. Srpskog građanskog zakonika propisano je ako ortak ne bi ugovorene uslove ispunjavao, ili bi pod stecište potpao, ili bi ga sud za raskošnika oglasio, ili bi inače pod stareteljstvo potpao, ili bi zbog učinjenog zlodejstva poverenje izgubio, onda bi se takav i pre vremena i ortakluka isključiti mogao.

Paragrafom 756. Srpskog građanskog zakonika propisano je da ugovor ortački može se pre vremena i u onom slučaju raskinuti, ako je onaj ortak umro ili istupio, od kojega je sposobnosti naročito delovodstvo zavisilo.

Nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo i pravilno zaključili da između tužilaca i prvotuženog je zaključen ugovor o ortakluku u smislu Paragrafa 723. Srpskog građanskog zakonika, koji se primenjuje u smislu člana 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06.04.1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije, s obzirom na to da ova vrsta ugovora nije regulisana pozitivno pravnim propisima. Svi elementi ugovora o ortakluku propisani navedenim Paragrafom 723. SGZ (za koji nije nužno postojanje pisane forme) sadržani su u ortačkom odnosu koji je postojao između tužilaca i prvotuženog. Naime, tužioci i prvotuženi su se dogovrili o svim bitnim elementima međusobnog odnosa, saglasivši se i unoseći u ortakluk ortačke udele i to tako što su se tužioci obavezali da ulože svoj novac i rad kao advokati, što ima imovinsku vrednost, a prvotuženi da uloži svoj novac kao i rad stručnjaka iz oblasti rudarstva, što takođe ima imovinsku vrednost, pri čemu je prva radnja koju su preduzeli u realizaciji postignutog dogovora i usmenog ortakluka za projekat eksploatacije kamena, bio ugovor o kupovini nepokretnosti, (napred navedenih kat.parcela na kojima će se vršiti eksploatacija) čiju su kupoprodajnu cenu snosili u jednakim delovima, zatim finansiranje pristupnog puta, kao i da su se sporazumeli da prvotuženi osnuje drugotuženo preduzeće, a koje će se zapravo baviti eksploatacijom kamena, kupovinu vikend kuće i zaključenjem ugovora o jemstvu, za koje pravne poslove nikada nije traženo da se utvrdi da su ništavi i bez pravnog dejstva. Tužioci i prvotuženi su se dogovorili i o podeli dobiti kada se počne sa obavljanjem delatnosti. Kako su se odnosi između tužilaca i prvotuženog poremetili jer prvotuženi nije ispunio preuzetu obavezu iz ugovora o ortakluku, nije u celosti uneo svoj deo i prekršio je obavezu lojalnosti u ortakluku (jer je nakon pronalaska novog poslovnog partnera II od strane tužilaca pokušao da isključi tužioce iz celog projekta) na koji način je došlo do prestanka – raskida ugovora o ortakluku između tužilaca i prvotuženog shodno Paragrafu 756. u vezi Paragrafa 736. Srpskog građanskog zakonika, kako su to pravilno utvrdili i odlučili nižestepeni sudovi.

Sa iznetih razloga, neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava i samog postojanja predmetnog ugovora o ortakluku, za koji je pravilno utvrđeno da je raskinut u smislu napred navedenog Paragrafa 756. u vezi Paragrafa 736. Srpskog građanskog zakonika.

Neosnovani su i bez uticaja na drugačije odlučivanje i revizijski navodi da je delatnost eksploatacije kamena rezervisana za pravna lica u smislu člana 13. Zakona o rudarstvu. Ovo sa razloga što su isti već isticani u žalbenom postupku i cenjeni od strane drugostepenog suda, a Vrhovni kasacioni sud prihvata date razloge drugostepenog suda da predmet ove parnice nije ocena zakonitosti obavljanja delatnosti, jer predmetno potraživanje nije proisteklo iz eksploatacije kamena (do koje delatnosti nije ni došlo do raskida ugovora o ortakluku) već iz međusobnih dugovanja stranaka i uloženih novčanih sredstava u pripremu za obavljanje te delatnosti.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, primenom člana 405. stav 1. ZPP.

Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju, jer takvi izdaci nisu bili potrebni u ovom postupku, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke presude.

Predsednik veća-sudija,

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić