Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 3353/2020
04.02.2021. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Ivan Maksimović, advokat iz ..., protiv tužene BB iz ..., čiji je punomoćnik Jelena Simonović, advokat iz ..., radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 987/2020 od 29.04.2020. godine, u sednici održanoj dana 04.02.2021. godine, doneo je:

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 987/20 od 29.04.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Prvostepenom presudom Višeg suda u Prokuplju P 462/19 od 24.01.2020. godine odbijeni su tužbeni zahtevi tužioca da se utvrdi da su ništavi ugovori o doživotnom izdržavanju overeni pred Osnovnim sudom u Prokuplju R br. 141/14 dana 30.07.2014. godine, odnosno pred Javnim beležnikom Dejanom Milanovićem iz ... pod OPU .. -2016 od 16.12.2016. godine, zaključeni između pok. VV, kao davaoca izdržava i tužene, kao primaoca izdržavanja. Odbijen je i tužbeni zahtev da se utvrdi da je tužilac nosilac prava svojine sa ½ udela na taksativno navedenim nepokretnostima po osnovu sticanja u toku trajanja porodične zajednice. Takođe, tužilac je obavezan da tuženoj naknadi parnične troškove u iznosu od 214.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 987/2020 od 29.04.2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugostepenom postupku tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama određenim članom 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11), pa je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje tužioca na relativno bitnu povredu odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. Zakona o parničnom postupku, kao i ukazivanje na apsolutno bitnu povredu odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. istog zakona ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog, shodno članu 407. stav 1. tačka 1, 2. i 3. Zakona o parničnom postupku.

U dokaznom postupku pred prvostepenim sudom je utvrđeno da su tužilac i tužena brat i sestra. Osporene ugovore o doživotnom izdržavanju od 30.07.2014. godine i od 14.07.2015. godine, zaključili su njihov otac pok. VV, kao primalac izdržavanja i tužena, kao davalac izdržavanja. Prema slovu ovih ugovora nakon smrti primaoca izdržavanja nekretnine koje su sadržane tim ugovorom prelaze u svojinu tužene. Primalac izdržavanja je preminuo dana 23.04.2018. godine.

Tužilac smatra da su nekretnine koje je tužena stekla na osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju stečene u porodičnoj zajednici primaoca, te da mu po ovom osnovu pripada ½ udela u pravu svojine na ovim nepokretnostima. Takođe smatra da su ugovori o doživotnom izdržavanju nepunovažni.

Nižestepeni sudovi su stanovišta da su osporeni ugovori o doživotnom izdržavanju punovažni. Prema datim razlozima, zaključeni su u zakonom propisanoj formi i postojala je neizvesnost u pogledu dužine trajanja ugovora. Primalac izdržavanja je bio sposoban za rasuđivanje prilikom zaključenja ovih ugovora, a tužena je ispunjavala obavezu davanja izdržavanja sve do smrti primaoca izdržavanja. Uz to, nižestepeni sudovi izvode zaključak da tužilac nije dokazao da su predmetne nekretnine stečene u porodičnoj zajednici u kojoj je i on doprinosio, kao član zajednice.

Vrhovni kasacioni sud je stanovišta da su nižestepene odluke zasnovane na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Osporeni ugovori su zaključeni u zakonom propisanoj formi, sa ciljem da proizvedu pravna dejstva koja shodno članu 194. Zakona o nasleđivanju proizvodi ovaj imenovani ugovor. Bez osnova se revizijom ukazuje da je u ove ugovore uneta napomena da davalac izdržavanja „nasleđuje“ predmetne nepokretnosti i da iz toga proizlazi jasna volja ugovarača da se izigraju zakonska pravila nasleđivanja. Prirodu ugovora određuje njegova suština. Upotreba pojedine reči, bez obzira na njeno uobičajeno značenje, ne menja suštinu ugovora, ako iz njegove preostale sadržine jasno proizlazi koja je njegova pravna priroda. Nižestepeni sudovi daju pravilno tumačenje i jasne razloge iz kojih proizlazi da se radilo o ugovorima o doživotnom izdržavanju. Stoga upotreba navedene formulacije nije od uticaja. Dalje, kod ocene pravne valjanosti ugovora o doživotnom izdržavanju bitna stavka je postojanje neizvesnosti o dužini trajanja ugovora, odnosno dužini trajanja života primaoca izdržavanja, zbog čega ovaj ugovor ima aleatornu prirodu. Ukoliko je primalac u takvom zdravstvenom stanju da je njegova smrt izvesna, shodno članu 203. stav 1. Zakona o nasleđivanju, takav ugovor o doživotnom izdržavanju ne može ispuniti svoj smisao. Neizvesnost trajanja života pok. VV je postojala. Sporni ugovori su zaključeni tokom 2014. i 2015. godine, dok je primalac izdržavanja preminuo nekoliko godina kasnije 2018. godine. Stoji činjenica da je primalac izdržavanja imao srčanih problema tokom 2016. godine. Međutim, pravilno je cenjena okolnost da se radilo o osobi starije životne dobi, te da zdravstvene tegobe nisu bile takve prirode da su upućivale na izvesnu i skoriju smrt primaoca izdržavanja. Takođe, pravilno je cenjena kao značajna okolnost da je tužena prema iskazima saslušanih svedoka svakodnevno obilazila primaoca izdržavanja. Okolnost ispunjenja ugovornih obaveza tužene u pogledu ugovora iz 2014. godine izričito se konstatuje u ugovoru iz 2015. godine. Nema dokaza da je primalac izdržavanja imao primedbe na ispunjenje ugovora tužene.