Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., ... ..., sa prebivalištem u ..., koju zastupa Kadman Štanjo, advokat iz ..., protiv tužene BB iz ..., ulica ... ... br. ..., koju zastupa Borivoje Borović, advokat iz ..., radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 186/18 od 14.02.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 21.11.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 186/18 od 14.02.2018. godine i Osnovnog suda u Novom Sadu P 9471/16 od 25.10.2017. godine i predmet se VRAĆA prvostepenom sudu na ponovni postupak.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 9471/2016 od 25.10.2017. godine, prvim stavom izreke odbijen je prigovor litispendencije kao neosnovan. Drugim stavom izreke usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno je da ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen u ... dana 01.03.2011. godine između tužilje AA i tužene BB, overen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu dana 01.03.2011. godine pod Ov.br. ...-.../.., ništav. Trećim stavom izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 558.850,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 186/18 od 14.02.2018 . godine, prvim stavom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda. Drugim stavom izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Blagovremeno izjavljenom revizijom, tužena pobija drugostepenu presudu zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u okviru ovlašćenja iz čl. 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 55/14) i utvrdio da je revizija osnovana.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u postupku koji je prethodio donošenju pravnosnažne presude, tužilja živi i radi u ... od .... godine. Tokom 2007. godine kupila je stan u ulici ... broj ..., površine 71 m2, sa namerom da ga koristi za stanovanje kada boravi u Srbiji. U ... ima stan koji izdaje od februara meseca 2011. godine. Tokom 2010. godine tužilja je upoznala VV, koji je kao ... radio u ..., ... . Započeli su emotivnu vezu koja je trajala godinu dana. Po odobrenju tužilje, VV je živeo u tužiljinom stanu u ..., a po njenom punomoćju koristio je i njeno putničko vozilo. Poslovno su sarađivali tako što je tužilja ..., a VV je ... . ... su pisali i za ..., a povremeno su i zajedno nastupali, pošto se i tužilja bavila ... . Početkom februara 2011. godine, tužilja je želela da prekine vezu sa VV, pa mu je rekla da se iseli iz njenog stana i iznese svoje stvari, što je on i učinio. Dana 19.02.2011. godine VV je bio kod tužilje u stanu, da bi u toku prepodneva otišao da odveze prijatelja na aerodrom, te se oko 11,00 časova vratio u tužiljin stan u pratnji još jednog muškarca. U stan je potom došao i tužiljin brat, koga je pozvao VV da dođe. Tada je VV izvadio pištolj i uperio ga u tužiljinog brata, a potom i u tužilju, govoreći da je to „navlakuša“. Tužilja se od šoka srušila na pod, a VV je počeo da joj preti, zahtevajući od nje da mu preda novac, govoreći joj da će nauditi njoj, njenom bratu i unuci. Zadao joj je više udaraca dok je ležala na podu, šutirajući je u predelu tela, zatim je udario u predelu glave pištoljem. Tužilja je odgovorila da nema novac, a VV je tada od nje zatražio da mu da stan u ... . Za to vreme tužiljinog brata je držao nepoznati muškarac. VV je pretio i tužiljinom bratu navodeći da će mu slomiti lobanju i odseći prste ukoliko mu tužilja ne prenese pravo vlasništva na stanu u ... . Tužilja je bila jako uplašena, bojala se za svoj život i život svog brata, govorila je da nema novac, plakala je i mislila je da će je VV ubiti. U jednom momentu VV je pretio i tužiljinoj unuci, čiju sliku je poneo sa sobom kada je krenuo iz stana rekavši da će joj se nešto strašno dogoditi ako događaj prijavi policiji. Pre izlaska iz stana tužilji je ugasio cigaretu na čelo. VV je u večernjim satima napusti stan sa nepoznatim muškarcem i tužiljinim bratom koji je otišao po tužiljinu ćerku, a potom je tužilju odveo u ćerkin stan. Tužilja o svemu nije obavestila policiju u ..., jer se bojala da će VV nauditi njoj i njenoj porodici. U narednih par dana VV je nastavio sa pretnjama tužilji i njenom bratu sa namerom da tužilja ode u ... kako bi realizovala prodaju stana. Tužiljinog brata je počeo da zove GG, po nadimku GG1, brat blizanac tužene, a kum VV, koji inače živi i radi u ... i koji je pretio tužiljinom bratu i rekao mu da tužilja treba da ode u ... i da se javi advokatu DD radi sastavljanja kupoprodajnog ugovora za stan. Pre dolaska u ... tužilja je javila svom sestriću da ode u stan i pronađe njen kupoprodajni ugovor, da ga odnese ĐĐ, koga je angažovao njegov sin, EE koji je tada živeo u ... i poznavao VV. Tužilja je dana 27.02.2011. godine doputovala u ... i javila se advokatu, kome je tom prilikom i predala ličnu kartu. Dana 01.03.2011. godine tužilja se sastala sa advokatom i tuženom u sudu radi overe ugovora i tom prilikom je došlo do overe ugovora čija pravna valjanost se osporava u ovom postupku. Stranke su se tada prvi put videle jer tužilja nije oglašavala prodaju stana, niti je sa tuženom vodila pregovore o prodaji stana, budući da njena volja i nije bila da stan proda. Tužilja je iz stana iznela samo svoje lične stvari, nameštaj je ostavila u stanu, a ključeve od stana je predala advokatu preko koga je ugovor sastavljen. Tužena je dana 29.07.2011. godine platila porez na prenos apsolutnih prava. Nikada nije živela u stanu, ne zna put do stana i ne zna koliko iznose mesečni troškovi za stan, jer ih ne plaća. U maju 2012. godine oglasila je prodaju stana.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom člana 10, 26, 28, 51. stav 1, 2. i 3, člana 103. i 110. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO, utvrdili da je osporeni ugovor o prodaji predmetnog stana ništav, sa obrazloženjem da prilikom zaključenja ugovora nije postojala saglasnost volja ugovornica. Nižestepeni sudovi su zaključili da ugovor nije ni nastao, jer saglasnost volja podrazumeva da ugovor sadrži sporazum ugovornih strana o bitnim elementima ugovora, pri čemu osnov ugovora mora biti dopušten, tj. ne sme biti protivan prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima.

Osnovani su revizijski navodi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Tužilja je u tužbi podnetoj prvostepenom sudu dana 09.07.2012. godine tražila da se poništi ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen između stranaka, overen u Osnovnom sudu u Novom Sadu pod Ov.br. ...-..../... dana 01.03.2011. godine, a kao razlog za poništaj ugovora navela je mane volje – pretnju, ozbiljan strah koji je doveo do toga da tužilja nije ni imala pravu volju da zaključi ugovor o prodaji stana.

Odredbom člana 60. ZOO propisano je da ako je ugovorna strana ili neko treći nedopuštenom pretnjom izazvao opravdani strah kod druge strane, tako da je ova zbog toga zaključila ugovor, druga strana može tražiti da se ugovor poništi. Stavom 2. propisano je da se strah smatra opravdanim ako se iz okolnosti vidi da je ozbiljnom opasnošću ugrožen život, telo ili drugo značajno dobro ugovorne strane ili trećeg lica.

Ako ugovorna strana zaključuje pravni posao u strahu koji je skrivio saugovarač ili neko drugi ugovor je nastao, ali kod te ugovorne strane postoji mana volje, koja ugovor čini rušljivim. Nasilje može biti toliko jako da utiče na volju stranke da ona pod uticajem nasilja obrazuje svoju volju i tu volju izrazi. Nasilje može biti fizičko ili psihičko i ne mora biti izvršeno isključivo prema ugovornoj strani, već i prema trećem licu, bliskom saugovaraču. Strah mora biti osnovan u subjektivnom smislu, takav da može uticati na volju ugovorne strane.

Sankcija volje izjavljene pod uticajem nasilja ili pretnje je rušljivost, a ne ništavost posla. Pravo podnošenja zahteva za poništaj zbog rušljivosti prestaje istekom roka od jedne godine od dana saznanja za rušljivost, odnosno od tri godine od dana zaključenja ugovora (član 117. ZOO). Rokovi su prekluzivni, pa na njih sud pazi po službenoj dužnosti.

Imajući u vidu činjenično stanje utvrđeno u postupku koji je prethodio donošenju pravnosnažne sudske odluke, osnovani su revizijski navodi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su utvrdili da ugovor nije ni nastao i da je zaključen protivno prinudnim propisima iz člana 103. ZOO.

Tužilja je ugovor overila u sudu u prisustvu advokata, tako što ga je prethodno svojeručno potpisala, pa je ugovor nastao. Ugovor je zaključen u zakonom propisanoj formi, sadrži sve bitne elemente i nije protivan prinudnim propisima iz člana 103. ZOO.

U smislu člana 3. stav 1. ZPP sud odlučuje u granicama zahteva koje su stranke postavile u postupku.

Tužilja je u tužbi od 09.07.2012. godine tražila poništaj osporenog ugovora o prodaji, pozivajući se na manje volje.

U smislu člana 109. ZOO, sud pazi na ništavost pravnog posla po službenoj dužnosti, ali ne može utvrditi ništavost pravnog posla, ako takav zahtev nije postavljen u petitumu tužbe.

U konkretnom slučaju, osporeni pravni posao i nije ništav, niti to tužilja tužbom traži, već se poziva na njegovu rušljivost, mane volje, pretnju iz člana 60. ZOO.

Stoga su osnovani revizijski navodi da je s obzirom na datum zaključenja pravnog posla čiji se poništaj traži i datum podnošenja tužbe u smislu člana 117. ZOO, prvo bilo nužno oceniti blagovremenost tužbe, a potom se upustiti u raspravljanje o bitnim činjenicama i utvrditi da li je ugovor zaključen pod manom volje ili ne.

Stoga će se u ponovnom postupku primenom materijalnog prava na koje je ukazano ovim rešenjem utvrditi činjenice koje u dosadašnjem toku postupka nisu utvrđene, a od kojih zavisi ocena blagovremenosti tužbe, a potom i ocena osnovanosti tužbenog zahteva.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom čl. 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci rešenja.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić