Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2906/20 od 30.09.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P 4670/19 od 16.01.2020. godine, u stavu prvom izreke tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete kao rehabilitacionog obeštećenja isplati iznos od 1.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16.01.2020. godine do isplate, dok je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca preko dosuđenog, za iznos od još 2.000.000,00 dinara sa kamatom. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom izreke. Stavom trećim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu četvrtom izreke. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 50.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, i to u delu kojim je odbijen zahtev za naknadu nematerijalne štete tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu člana 404. ZPP, a radi ujednačavanja sudske prakse.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11...55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da nema mesta primeni člana 404. ZPP, jer je revizija dozvoljena kao redovna na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, pa je utvrdio da je revizija tužioca delimično osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je rehabilitovan pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Beogradu Reh 83/16 od 24.12.2018. godine i utvrđeno da je presuda Vojnog suda u Splitu K. 51/84 od 12.06.1984. godine (kojom je tužilac oglašen krivim za krivično delo odbijanje prijema i upotrebe oružja iz člana 202. stav 1. KZ SFRJ) ništava od momenta njenog donošenja i da su ništave sve pravne posledice navedene odluke, a rehabilitovano lice AA se smatra neosuđivanim, a vreme koje je proveo u pritvoru i zatvoru se smatra neopravdanim lišenjem slobode. Tužilac je bio lišen slobode u periodu od 12.06.1984. godine do 12.11.1986. godine (ukupno 883 dana). Utvrđeno je da je tužilac bio osuđen jer je odbio da primi oružje odnosno obuče vojnu uniformu iz razloga što je pripadnik verske zajednice „Jehovini svedoci“ i vera mu zabranjuje nošenje oružja i uniforme. Dobio je poziv 09.04.1984. godine, da se javi u kasarnu u Puli gde je izjavio prigovor savesti, zbog čega je 10 dana bio pritvoren u kasarni, a potom prebačen u istražni i civilni zatvor u Splitu, odakle je nakon pravnosnažnosti presude sproveden u zatvor u Rijeci gde je proveo tri dana, a potom je prebačen na Goli otok. Tužilac je u vreme lišenja slobode imao 22 godine (rođen je 1962. godine).Tokom izdržavanja kazne zatvora na Golom otoku tužilac se loše osećao jer potiče iz krajeva bogatih zelenilom. Smetalo mu je što je smešten zbog sopstvenog uverenja. Šest meseci je proveo u spavaonici sa još 10 lica osuđenih za različita krivična dela nakon čega je premešten u deo tzv. „Slobodnjaka“ i imao je veću slobodu kretanja (obavljao je posao redara i vodio računa o higijeni upravne zgrade, pa posle radnog vremena nije bio u obavezi da se vraća u prostor ograđen žicom). Kroz proučavanje Biblije prihvatio je takvu situaciju. Zbog osude prestao mu je radni odnos, a nakon izlaska iz zatvora se zaposlio preko prijatelja u firmi u kojoj nisu tražili dokaz o ispunjenoj vojnoj obavezi. Zahtev za rehabilitaciono oštećenje zbog neosnovanog lišenja slobode tužilac je podneo 13.03.2019.godine, nadležnoj Komisiji Ministarstva pravde, ali sporazum nije postignut.Tužena je učinila nespornim osnov postavljenog zahteva, ali je osporila visinu istog kao previsoko postavljenu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, primenom člana 26. Zakona o rehabilitaciji u vezi člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, delimično usvojio tužbeni zahtev i tužiocu dosudio rehabilitaciono obeštećenje- na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode 3.000.000,00 dinara, a odbio kao neosnovan zahtev tužioca preko dosuđenog, za iznos od 10.245.000,00 dinara, do traženog iznosa od 13.245.000,00 dinara.

Drugostepeni sud je ocenjujući navode žalbe parničnih stranaka prihvatio navode prvostepenog suda u pogledu osnova za naknadu štete, ali je našao da prvostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo u pogledu visine pravične novčane naknade, pa je potvrdio prvostepenu presudu u odbijajućem delu tužbenog zahteva i preinačio u usvajajućem delu tako što je obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode isplati iznos od 1.000.000,00 dinara, a u preostalom delu za iznos od još 2.000.000,00 dinara tužbeni zahtev odbio (do iznosa dosuđenog prvostepenom presudom 3.000.000,00 dinara) smatrajući da bi dosuđivanje naknade štete u većem iznosu bilo protivno cilju kome ona služi i pogodovalo težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom iz člana 200. stav 2. ZOO.

Stanovište drugostepenog suda u pogledu odmeravanja visine naknade nematerijalne štete nije pravilno.

Naime, odredbom člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“ broj 92/11), propisano je da rehabilitovano lice i lice iz člana 7. tačka 5. ovog zakona, ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Dakle, osnov za tužiočevo potraživanje (kao rehabilitovanog lica) novčane naknade za nematerijalnu štetu koju trpi u vidu duševnih bolova zbog neosnovane osude i lišenja slobode sadržan je u citiranoj odredbi Zakona o rehabilitaciji, a ostvaruje se u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Vidovi pravno priznate nematerijalne štete, kao i uslovi i kriterijumi za odmeravanje i dosuđivanje pravične novčane naknade regulisani su članom 200. Zakona o obligacionim odnosima - ZOO koji, između ostalog, propisuje da će sud za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o njenoj visini, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Pravična novčana naknada koja se dosuđuje u skladu sa navedenim zakonskim odredbama predstavlja satisfakciju kojom se ublažavaju poremećaji u duševnoj sferi oštećenog i omogućava da za sebe ostvari neku prijatnost. Naime, duševni bolovi zbog neosnovane osude, odnosno neosnovanog lišenja slobode predstavljaju jedinstveni vid štete koji obuhvata sve štetne posledice vezane za ličnost oštećenog proistekle iz neopravdane osude, odnosno neosnovanog lišenja slobode. Shodno tome, za tu štetu dosuđuje se jedan iznos naknade, pri čijem se odmeravanju uzimaju u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja i to: godine starosti tužioca u momentu pritvaranja (22 godina, rođen 1962. godine), ugled koji je oštećeni ranije uživao u svojoj sredini, porodični i društveni status, odnos sredine prema njemu posle lišenja slobode, težinu i prirodu krivičnog dela koji su mu stavljeni na teret, vreme trajanja ( 883 dana ) i uslovi lišenja slobode, razloge zbog kojih je lišen slobode, mogućnost zaposlenja i sve druge okolnosti koje su uticale na prirodu, težinu i trajanje duševnih bolova i patnji.

Sledom navedenog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su delimično osnovani navodi revizije tužioca kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava prilikom odlučivanja o visini pravične naknade, pa je pobijenu presudu preinačio primenom člana 200. stav 1. ZOO i obavezao tuženu da pored dosuđenog iznosa od 1.000.000,00 dinara tužiocu isplati dodatni iznos od 1.000.000,00 dinara, nalazeći da iznos od 2.000.000,00 dinara, predstavlja pravičnu naknadu kojom će se pružiti satisfakcija tužiocu za duševne bolove koje je pretrpeo zbog neosnovanog lišenja slobode.

Iz tih razloga Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Traženi iznos naknade nematerijalne štete preko dosuđenog iznosa prevazilazi kriterijume pravične naknade imajući u vidu sve okolnosti ovog slučaja koje su od značaja za odmeravanje naknade, pa je Vrhovni kasacioni sud reviziju u preostalom odbijajućem delu potraživanja po ovom osnovu odbio kao neosnovanu vodeći računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada na osnovu člana 200. stav 2. ZOO, ali i o tome da se njom ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Vrhovni kasacioni sud je cenio navode tužioca da se u nekim presudama Apelacionog suda u Beogradu i Apelacionog suda u Novom Sadu koje su u reviziji označene i uz nju dostavljene, drugim licima dosuđivani znatno viši iznosi naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode, ali nalazi da se revizijom neosnovano ukazuje na praksu apelacionih sudova jer se ne radi o presudama koje su donete na osnovu istog ili bitno sličnog činjeničnog stanja kao što je u slučaju tužioca. Visina naknade nematerijalne štete treba da je adekvatna okolnostima konkretnog slučaja, pa je njeno „ tarifiranje“ po jednom danu određenim novčanim iznosom neprimereno prirodi i cilju pravične novčane naknade, kao moralne satisfakcije po članu 200.ZOO.

Iz tih razloga je primenom člana 414. stav 1. ZPP i odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Odluka o troškovima prvostepenog postupka je pravilna i njihova visina odgovara vrednosti predmeta spora sa kojom je tužilac uspeo u parnici. Troškovi drugostepenog postupka prema uspehu tužene sa žalbom iznose 22.500,00 dinara (za sastav žalbe) pa je rešenje o troškovima iz stava četvrtog izreke drugostepene presude preinačeno na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Imajući u vidu delimičan uspeh tužioca u revizijskom postupku Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 165. stav 2. član 153. i 154. ZPP tužiocu priznao troškove sastava revizije u iznosu od 22.500,00 dinara, odmereno prema Tarifi o nagradama i naknadi troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/12...99/20) srazmerno uspehu tužioca u postupku po reviziji, pa je odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić