Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama određenim članom 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, sa izmenama), pa je utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je privredno društvo koje obavlja delatnost prodaje poljoprivredne mehanizacije i rezervnih delova. Zahtev za isplatu u ovom postupku tužilac zasniva na ugovoru o prodaji robe koji je zaključio sa tuženim. Po tom osnovu tužilac je ispostavio tuženom za 2014. i 2015. godinu više faktura u kojima tuženi, naznačen kao kupac robe, nije platio cenu. Na svakoj fakturi koju je tužilac priložio uz tužbu, kao kupac je naveden tuženi, ali otpremnice uz te fakture tuženi nije potpisao, već su to uradila druga lica. Tuženi je sve fakture primio i sproveo ih kroz svoju poslovnu dokumentaciju, a po tim fakturama je ostvario i pravo na povrat PDV-a kao registrovani nosilac poljoprivrednog gazdinstva. Sve fakture sadrže opis robe koja je predmet prodaje, datum sačinjenja fakture, iznos kupoprodajne cene i rok plaćanja koji je istovetan datumu izdavanja računa. Uz sve račune izdate su otpremnice o isporuci robe. Kao primaoci robe navođeni su BB, VV, GG i u slučaju jedne otpremnice DD. Reč je o licima s kojima je tuženi bio povezan. BB je njegov brat, sa kojim je živeo u zajedničkom domaćinstvu i sa kojim sarađuje na poslovima obrade poljoprivrednog zemljišta. VV je njegov bratanac, a GG i DD su poslovni partneri njegovog brata. Ujedno, GG je zaposlen kod tužioca kao ... . Tuženi i njegov brat su bili u bliskim poslovnim i prijateljskim odnosima sa zakonskim zastupnikom tužioca i zbog dugogodišnje uspešne saradnje i stečenog međusobnog poverenja imali su povlašćeni položaj na tržištu, koji je pored ostalog podrazumevao mogućnost odloženog plaćanja.

Na osnovu utvrđenih činjenica prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, nalazeći da tuženi nije stupio u ugovorni odnos sa tužiocem, pa samim tim nema obavezu da plati cenu po ispostavljenim fakturama.

Izloženo stanovište drugostepeni sud ne prihvata uz obrazlaženje da je prvostepeni sud pogrešno, na štetu tužioca, izveo zaključak da izdavanjem i dostavljanjem faktura tužilac nije zasnovao ugovorni odnos prodaje sa tuženim zato što fakturisana roba nije isporučena neposredno tuženom. Dalje se navodi da prvostepeni sud daje pogrešan značaj činjenici da tuženi svojim potpisom nije potvrdio prijem robe iz sporne fakture, jer su otpremnice uz te fakture potpisala druga lica. Tuženi je na osnovu tih faktura ostvario status obveznika poreza na dodatu vrednost kao nosilac poljoprivrednog gazdinstva i pravo na povrat tog poreza prema Zakonu o porezu na dodatu vrednost. Na osnovu ovih činjenica proizlazi zaključak da je ugovor o prodaji između tužioca i tuženog zaključen saglasnošću volja parničnih stranaka o bitnim elementima tog ugovora koju je tuženi u krajnjem manifestovao prijemom faktura. U suprotnom, da takva volja nije postojala, tuženi je kao kupac iz primljenih faktura imao mogućnost da te fakture vrati tužiocu što nesporno nije učinio, ili da prigovori na njihovu sadržinu što takođe nije učinio. Pravilno je po oceni drugostepenog suda bilo zaključiti da je fakturisanu robu tuženi primio, jer su otpremnice potpisala sa njim povezana lica, a koja činjenica upućuje na zaključak da su to učinili u njegovo ime i za njegov račun. S tim u vezi, bitne su činjenice o dugogodišnjoj poslovnoj saradnji tuženog i njegovog brata sa tužiocem, stečenom međusobnom poverenju, koje je tuženom omogućilo povlašćeni položaj na tržištu i određene pogodnosti, pored ostalog kod plaćanja robe i preuzimanja te robe. Drugostepeni sud nalazi da tuženi i njegov brat godinama unazad ekonomski funkcionišu zajednički, što konkretno podrazumeva da tuženikov brat poljoprivrednu mehanizaciju u svom vlasništvu koristi za obrađivanje poljoprivrednog zemljišta koje je u vlasništvu ili u zakupu tuženog. Iz te ekonomske saradnje proističe i saradnja po pitanju nabavke nove mehanizacije i rezervnih delova po ovde spornim fakturama.

Na izloženih razlozima drugostepeni sud zasniva preinačavajuću odluku kojom je usvojen tužbeni zahtev, a tuženi obavezan na plaćanje.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da revizija tuženog nije osnovana. Pravilno zaključuje drugostepeni sud da nije od značaja na koji način je tuženi kao kupac raspolagao preuzetom robom. Da tuženi nije preuzeo robu, otpremnice bi vratio. Otpremnice su uredno knjižene u dokumentaciji tuženog iako su neke od otpremnica potpisala druga lica. Ta lica otpremnice su potpisala u ime tuženog i za njegov račun. Na osnovu tih otpremnica tuženi je stekao u pravo na povraćaj poreza za dodatu vrednost kao nosilac poljoprivrednog gazdinstva.

Prema članu 17. ZOO propisano je da strane u obligacionom odnosu dužne su da izvrše svoju obavezu i odgovorni su za njeno ispunjenje. Tuženi, kao kupac robe je dužan da plati cenu za preuzetu stvar i shodno članu 454. stav 1. ZOO. Da li je tuženi te stvari ustupao trećim, nije od značaja za ovaj spor jer je to odnos između tuženog i tih lica. Ako su stvari isporučivane od tužioca, a jesu, onda tuženi isplatu i treba da izvrši tužiocu za preuzete stvari.

Neprihvatljivi su navodi tuženog da je ugovorni odnos između stranaka bio fiktivan, te da je bio protivan dobrim običajima u privredi jer tuženi je, ako je to smatrao, mogao tražiti poništaj ugovora, a što nije učinio. Ne mogu se prihvatiti navodi da je obavezivanjem tuženog na isplatu povređeno načelo ravnopravnosti stranaka kupca – prodavca, jer prilikom sklapanja ugovora važe načela autonomije volje stranaka. Stranke same opredeljuju elemente ugovora i dužne su da ih poštuju bez obzira da li je ugovor zaključen u pismenom ili usmenom obliku. Stoga revizijski navod da nije postojala obaveza zaključenja ugovora o pismenoj formi nije od značaja jer drugi izvedeni dokazi ukazuju da je ugovor postojao i da tuženi nije ispunjavao svoju obavezu koja po zaključenom ugovoru postoji.

Ni ostali revizijski navodi nisu od posebnog značaja da mogu da dovedu do drugačije odluke suda.

Na osnovu izloženog, primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić