Tužena je podnela odgovor na reviziju. Troškove revizijskog postupka je tražila i opredelila.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), pa je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo ni do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ZPP, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju pred Osnovnim sudom u Subotici u predmetu P 208/2012 vođen je parnični postupak po tužbi tužioca protiv Republike Srbije, radi naknade materijalne štete, zbog neosnovanog vođenja krivičnog postupka. Tužena, kao punomoćnik advokat tužioca u tom postupku, nije pristupila na ročište za glavnu raspravu zakazano za 03.06.2014. godine, iako je bila uredno pozvana, niti je na to ročište pristupio tužilac, pa je sud doneo rešenje da se tužba tužioca smatra povučenom i postupak obustavlja. Tužena je u svojstvu punomoćnika podnela predlog za vraćanje u pređašnje stanje (sa žalbom), koji je rešenjem tog suda odbačen kao nedozvoljen, dok je žalba odbijena i rešenje o povlačenju tužbe i odbačaju predloga za vraćanje u pređašnje stanje potvrđeni. Revizije izjavljene protiv tih rešenja su odbačene. Pošto je tuženoj otkazao punomoćje za zastupanje, tužilac je ponovo podneo tužbu protiv Republike Srbije radi naknade štete, preko drugog punomoćnika advokata. Postupak po novoj tužbi okončan je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Subotici P 195/2015 od 15.03.2016. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca, zbog zastarelosti zahteva za naknadu štete (sud se nije upuštao u osnovanost tužbenog zahteva). Tužilac se obraćao Advokatskoj komori Vojvodine i DDOR Novi Sad radi isplate eventualne naknade štete zbog profesionalne greške, ovde tužene kao advokata, ali u tim postupcima nije ostvario pravo na naknadu.

Tužilac u ovoj pravnoj stvari potražuje naknadu štete u vidu izgubljene zarade zbog nesavesnog postupanja tužene kao advokata punomoćnika (propuštanja da pristupi na ročište 03.06.2014. godine), smatrajući da je takvim postupanjem tužene sprečen uspeh tužioca u sporu koje je vodio pred Osnovnim sudom u Subotici protiv države, radi naknade izgubljene zarade zbog vođenog krivičnog postupa.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su ocenili da iz utvrđenih činjenica ne proizlazi zaključak o postojanju uzročno-posledične veze između nesavesnog postupanja tužene kao advokata punomoćnika (propuštanja da pristupi na ročište 03.06.2014. godine) i materijalne štete koju tužilac potražuje u ovom postupku, i da je s toga zahtev tužioca za obavezivanje tužene na naknadu materijalne štete neosnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano se revizijom ukazuje da su odluke nižestepenih sudova, kojim je odbijen zahteva tužioca za naknadu štete zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Subjektivna odgovornost za štetu regulisana je članom 154 Zakona o obligacionim odnosima kojim je propisano da ko drugome prouzrukuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastale bez njegove krivice i članom 158. koji propisuje da krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili krajnom nepažnjom. Materijalna šteta prema odredbi člana 155 Zakona o obligacionim odnosima predstavlja umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist). Prema članu 189. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima oštećeni ima pravo na naknadu obične štete i izmakle koristi, dok prema stavu 3. istog člana, pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati po redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. To dalje znači da odgovornost za štetu po osnovu krivice (subjektivna odgovornost za štetu) može postojati samo ukoliko postoji šteta (umanjenje imovine oštećenog ili sprečavanje njenog uvećanja), štetna radnja, kao i uzročnoposledična veza između štetne radnje i štete, kao i da je teret dokazivanja postojanja navedenih uslova na oštećenom. Navedeno se odnosi i na odgovornost advokata za štetu, jer je odgovornost advokata za štetu zasnovana na opštim pravilima o subjektivnoj odgovornosti za štetu, u kom slučaju stranka mora dokazati pored postojanja nesavesnog rada punomoćnika (postupanje suprotno Zakonu o advokaturi i Kodeksu profesionalne etike advokata) i postojanje uzročno-posledične veze između propusta punomoćnika i neuspeha stranke u sudskom sporu.

U konkretnom slučaju, tužilac, nije dokazao postajanje uzročno-posledičene veze između nesavesnog postupanja tužene, kao advokata punomoćnika (propuštanja da pristupi na ročište 03.06.2014. godine) i materijalne štete u vidu izmakle koristi (zbog gubitka spora) koju potražuje, pa se nisu stekli uslovi odgovornosti za štetu na strani tužene u smislu člana 154., 158., 155 i 189 stav 3 Zakona o obligacionim odnosima.

Revizijski navodi tužioca o postojanju uzročno-posledične veze nemaju utemeljenje u utvrđenim činjenicama. Prema utvrđenim činjenicama tužena je uredno pozvana u svojstvu punomoćnika na ročište na koje nije pristupila, pa je takvo postupanje tužene pravilno nižestepenim presudama kvalifikovano kao nesavesno (kao štetna radnja), ali isto nije u uzročno-posledičnoj vezi sa štetom koju tužilac potražuje zbog gubitka spora protiv države. Tužilac je dokazao da je usled nesavesnog postupanja tužene raniji postupak za naknadu štete protiv države pravnosnažno okončan povlačenjem tužbe i da je postupak po ponovo podnetoj tužbi okončan odbijanjem tužbenog zahteva zbog zastarelosti potaživanja naknade štete tužioca bez upuštanja u osnovanost tužbenog zahteva. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, za postojanje uzročno posledične veze, koja bi uz nesavesno postupanje tužene stvorila uslove za njenu odgovornost, tužilac je bio dužan da dokaže da bi po redovnom toku stavri uspeo u sporu za naknadu štete prema državi i izdejstvovao izvršni naslov da nije bilo propuštanja tužene, a tužilac to nije učinio. Imajući u vidu izneto, kao i da osnov za zaključivanje da bi tužilac po redovnom toku stvari uspeo u sporu ne proizlazi ni iz činjenica na kojima je zasnovan njegov tužbeni zahtev protiv države u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a kako to pravilno zaključuju i nižestepeni sudovi, sledi da uzročno-posledična veza između nesavesnog postupanja tužene i štete koju tužilac potražuje nije dokazana, odnosno da ista ne proizlazi iz činjeničnog utvrđenja, usled čega nema uslova za odgovornost tužene, a time ni za obavezivanje tužene na isplatu naknade štete tužiocu zbog gubitka spora u smislu člana 154., 158., 155 i 189 stav 3 Zakona o obligacionim odnosima.

Kod takvog stanja, nižestepenim presudama je odlučeno odbijanjem tužebenog zahteva uz pravilnu primenu materijalnog prava, pa su suprotni navodi revizije neosnovani.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. ZPP, odlučio kao stavu prvom izreke.

Zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka odbijen je na osnovu člana 154. stav 1. ZPP jer trošak sastava odgovora na reviziju i taksi za odgovor na reviziju ne predstavljaju nužan trošak za vođenje ove parnice, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić