U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Vesna Maksimović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 1714/16 od 07.03.2017. godine, u sednici veća održanoj 11.03.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 1714/16 od 07.03.2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Zaječaru P 13/14 od 24.11.2015. godine, prvim stavom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje da se tužena obaveže da joj na ime materijalne štete nastale usled postupanja sudije Osnovnog suda u Boru u postupcima po tužbi za iseljenje od 29.10.2009. godine P 216/10 i po predlogu za izdavanje privremene mere od 05.02.2010. godine u postupku R3 35/10, novi broj R 3444/10 i u postupku R3 173/11 isplati iznos od 9.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24.11.2015. godine i na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha, duševnih patnji i narušenog ugleda isplati iznos od 500.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24.11.2015. godine, kao neosnovan. Drugim stavom izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje parnične troškove.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 1714/16 od 07.03.2017. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do nepravilne primene nekih od odredaba ovog zakona, zbog čega nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom tužilje ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, DOO „Zan“ Bor, vlasništvo tužilje i tužilja su 29.10.2009. godine Opštinskim sudu u Boru podneli tužbu radi iseljenja iz objekta u Ulici ... i predaje robe, koja se nalazi u tom objektu protiv STR „Andrea“ Bor, radnje tužiljinog ... . U toku tog postupka tužba je proširena i umesto dotadašnjeg tuženog, kao tuženi je označen DOO „Anfransport“ Bor, čiji je zakonski zastupnik BB. Taj sud je odbacio, kao neurednu tužbu u delu kojim je tražen povraćaj robe, jer u tužbi, koju je podneo advokat nisu navedeni vrsta i količina robe čiji se povraćaj traži. Navedeni postupak je prekinut radi rešavanja pitanja prava svojine na predmetnom lokalu, kao prethodnog pitanja, po tužbi VV u predmetu Opštinskog suda u Boru P 1399/03, koje rešenje je ukinuto. Presudom Opštinskog suda u Boru P 216/10 od 11.05.2011. godine, koja je postala pravnosnažna 27.06.2011. godine, usvojen je zahtev ovde tužilje i naloženo tuženima da isele iz lokala sa svim licima i stvarima i utvrđen je prekid postupka po tužbi DOO „Zan“ Bor protiv tuženih radi iseljenja, zbog otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem DOO „Zan“ Bor. Tužilja je kao vlasnik i odgovorno lice DOO „Zan“ Bor, protiv VV i BB 30.09.2009. godine Opštinskom sudu u Boru podnela predlog za određivanje privremene mere, tražeći da joj se omogući pristup sedištu DOO „Zan“ Bor, dokumentaciji, pečatu i pokretnoj imovini i zabrani pristup BB, koji sud je doneo rešenje 30.09.2009. godine, kojim je određena predložena privremena mera i koja je izvršena 09.10.2009. godine, a prigovor koji je podnela ovde tužilja odbačen je rešenjem od 07.12.2009. godine, kao neblagovremen. DOO „Zan“ Bor i tužilja su protiv STR „Andrea“ Bor i BB, 05.02.2010. godine Osnovno sudu u Boru podneli predlog za određivanje privremene mere, radi ulaska u sedište DOO „Zan“ Bor, koji sud se rešenjem od 09.02. 2010. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje i spise dostavio Privrednom sudu u Zaječaru, pa s obzirom da je taj sud smatrao da nije stvarno nadležan rešenjem od 25.06.2010. godine oglasio se stvarno nenadležnim i spise dostavio Osnovnom sudu u Boru, koji je izazvao sukob nadležnosti, koji je rešen od strane Vrhovnog kasacionog suda rešenjem od 27.10.2010. godine. Nakon toga je Osnovni sudu u Boru rešenjem od 08.02.2011. godine odbio predlog za određivanje privremene mere, koje rešenje je ukinuto rešenjem Višeg suda u Zaječaru od 17.06.2011. godine, da bi nakon toga tužilja podneskom od 19.09.2011. godine, obavestila suda da je privremena mera izgubila svrhu, jer su joj ključevi od strane protivnika predlagača mesec dana pre toga predati, te da više nema interes za taj postupak i povukla predlog za određivanje privremene mere. Tužilja nije mogla da uđe u svoje službene prostorije od dana podnošenja tužbe 29.10.2009. godine do kraja maja 2011. godine, niti u prodavnicu koju je držala u poslovnom objektu u Ulici ... .

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili, kao neosnovan zahtev tužilje za naknadu nematerijalne i materijalne štete, jer tužilja nije dokazala osnov odgovornosti tužene – u čemu bi se sastojao nezakonit rad državnih organa, i da nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 172. i člana 200. Zakona o obligacionim odnosima i člana 6. Zakona o sudijama.

Ustavom Republike Srbije propisano je da je Republika Srbija država koja počiva na vladavini prava, koja se ostvaruju podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i Zakonu (član 3.); da podela vlasti (član 4.) počiva na podeli na zakonodavnu, izvršnu i sudsku (stav 2.) i da je sudska vlast nezavisna (stav 4.) da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i da sude na osnovu Ustava, Zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno Zakonom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora (član 142. stav 2.); da je sudija u vršenju sudijske funkcije nezavisan i potčinjen samo Ustavu i Zakonu (član 149. stav 1.); da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, Zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu Zakona (član 145. stav 2.); kao i da su sudske odluke obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole (stav 3.) i da ih može preispitivati samo nadležni sud u zakonom propisanom postupku (stav 4.). Odredbom člana 36. Ustava propisano je pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, pa svako ko je nezadovoljan odlukom suda ili kakvog državnog organa, ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu u odgovarajućem zakonom propisanom postupku, odnosno na redovan i vanredni pravni lek u skladu sa Zakonom.

Položaj sudske vlasti, sudija i odluka koje oni donose u vršenju sudijske funkcije, na isti način kao što to i Ustav čini, uređeni su i razrađeni odredbama drugih Zakona.

Zakon o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011, 78/2011, 101/2011, 101/2013, 40/2015, 106/2015, 13/2016, 108/2016, 113/2017, 65/2018 – odluka Ustavnog suda 87/2018, 88/2018 – odluka Ustavnog suda) propisuje i da se sudska nadležnost određuje Ustavom i Zakonom i da sud ne može odbiti da postupa i odlučuje o stvarima za koje je nadležan (član 4.), a nadležnost prvostepenih sudova, kao i nadležnost drugostepenih sudova za postupanje po žalbama uređena je odredbama člana 22. – 24. tog Zakona.

Zakonom o sudijama („Službeni glasnik RS“ br. 116/08...63/16) propisano je da je sudija dužan da nepristrasno vodi postupak po svojoj savesti, u skladu sa vlastitom procenom činjenica i tumačenjem prava, uz obezbeđenje pravičnog suđenja i poštovanja procesnih prava stranaka garanovanih Ustavom, Zakonom i međunarodnim aktima (član 3. stav 2.); gde je sudija slobodan u zastupanju svog shvatanja, utvrđivanju činjenica i primeni prava, u svemu o čemu odlučuje i nije dužan da ikome, pa ni drugim sudijama i predsedniku suda, objašnjava svoja pravna shvatanja i utvrđeno činjenično stanje, izuzev u obrazloženju odluke, ili kada to Zakon posebno nalaže (član 22.); da Republika Srbija odgovara za štetu koju sudija prouzrokuje nezakonitim ili nepravilnim radom (član 6. stav 1).

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je prethodno pitanje u ovoj parnici odlučivanje o pravilnosti i zakonitosti postupanja sudova u svim pravnosnažno okončanim postupcima navedenim u tužbi, odnosno preispitivanje pravnosnažnih sudskih odluka, što je u suprotnosti sa citiranim Ustavnim i zakonskim odredbama i predstavljalo bi ugrožavanje pravne sigurnosti. Odgovornost države za štetu koju prouzrokuje sudija postoji shodno citiranim zakonskim odredbama u situaciji kada je šteta prouzrokovana nezakonitim ili nepravilnim radom sudije. Nezakonit rad podrazumeva postupanje protivno Zakonu ili drugom propisu, odnosno propuštanje da se Zakon ili drugi propis primene, dok nepravilan rad podrazumeva činjenje ili nečinjenje protivno uobičajenom načinu obavljanja delatnosti koje šteti pravu ili interesu nekog lica. Dakle, postupanje organa koje je u skladu sa zakonskim propisima ili je u okviru njegovih ovlašćenja, ne može predstavljati ni nepravilan ni nezakonit rad. Čak i pogrešna primena odgovarajuće zakonske norme ili eventualna pogrešna procena ispunjenosti uslova za donošenje određene odluke ne predstavlja, sama po sebi, povredu dužnosti u vršenju funkcije tog organa za koji bi država odgovarala. U takvoj situaciji, shodno navedenim Ustavnim i Zakonskim odredbama stranka nezadovoljna odlukom suda, ili kakvog drugog državnog organa ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njenom pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu u odgovarajućem zakonom propisanom postupku, odnosno ima pravo na redovan i vanredni pravni lek u skladu sa Zakonom. Tužilja se koristila dozvoljenim pravnim sredstvima, kako je sama navela i dostavila sudu drugostepene odluke u kojima su preispitivane odluke i postupanja prvostepenih sudova, a u predmetu R3 173/11 Vrhovni kasacioni sud je odlučivao o nadležnosti, pa ishod po tužilju vođenih parničnih i vanparničnih postupaka, ne znači da su odluke koje su u njima donete posledica nepravilnog i nezakonitog rada sudova.

Naime, suprotno revizijskim navodima, prilikom ocene da li su ispunjeni uslovi za postojanje odgovornosti za nastalu štetu, treba imati u vidu da pogrešna primena prava, odnosno primena pogrešnog zakona ili pogrešne zakonske odredbe, kao i pogrešno tumačenje pravne norme, pa i u situaciji kada je odluka nižestepenog suda u kojoj je izraženo takvo pravno shvatanje, ukinuta ili preinačena po pravnom leku, ne predstavlja ni nepravilan ni nezakoniti rad suda (sudije). Pogrešna primena prava može se kvalifikovati kao nezakonit rad samo u slučaju ako je u pitanju namera ili gruba nepažnja. To znači da za štetu koja nastane zbog pogrešne primene prava, kao posledice pogrešnog tumačenja propisa, Republika Srbija ne odgovara, jer takav postupak sudije ne predstavlja nezakonitu radnju.

Kako tužilja nije dokazala osnov odgovornosti tužene, to njen zahtev za naknadu materijalne štete u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima i člana 6. Zakona o sudijama nije osnovan, kao ni tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Sa iznetih razloga neosnovani su revizijski navodi tužilje o pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane nižestepenih sudova, pa je Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u izreci, primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić