Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 2044/2019 od 25.06.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 677/18 od 27.11.2018. godine – dela drugog stava izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje da je tužilja stekla pravo službenosti prolaza pešice u određenim merama i granicama preko KP 1879/3 KO ... kao poslužnog dobra u svojini tužilje u korist KP 1879/2 KO ... kao povlasnog dobra u svojini tužilje. Stavom drugim izreke, ukinuta je presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 677/18 od 27.11.2018. godine u preostalom delu drugog stava izreke – u pogledu odluke o zahtevu za utvrđenje da je tužilja stekla pravo službenosti prolaza kolima u određenim merama i granicama preko KP 1879/3 KO ... kao poslužnog dobra u svojini tužene u korist KP 1879/2 KO ... kao povlasnog dobra u svojini tužilje i trećem stavu izreke i u tom delu predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2735/20 od 22.02.2021. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je tužilja stekla pravo službenosti prolaza kolima preko parcele tužene KP 1879/3 KO ..., kao poslužnog dobra počev od ulice – seoskog puta od detaljne tačke 85 do detaljne tačke 84 u dužini od 33,25 metara, od detaljne tačke 85 do detaljne tačke 10 u širini od 1,55 metara, od detaljne tačke 10 do detaljne tačke 11 u dužini od 33,21 metar i od detaljne tačke 11 do detaljne tačke 84 u širini od 1,50 metara u korist parcele tužilje KP br. 1879/2 KO ... kao povlasnog dobra održajem, pa je tužena dužna da prizna i trpi upis ovog prava tužilje u svim javnim knjigama. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 223.560,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2735/20 od 22.02.2021. godine, tužena je blagovremeno, preko punomoćnika izjavila reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), pa je zaključio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su sestre i vlasnice susednih katastarskih parcela. Tužilja je vlasnica KP br. 1879/2 KO ..., površine 4 ara i 12 m2, koja je nastala tokom 1974. godine deobom KP br. 1879/1 KO ..., koja je bila u svojini oca stranaka VV. Pravo svojine na navedenoj kat.parceli tužilja je stekla po osnovu ugovora o poklonu Ov. 1034/75 od 14.06.1974. godine koji je tužilja zaključila sa svojim ocem kao poklonocavcem. Na toj katastarskoj parceli nalaze se dva objekta sagrađena bez građevinske dozvole i to stambena zgrada i pomoćni objekat koji se sastoji od kotlarnice, prostorije za ogrev, male radionice i garaže. Tužena je vlasnik KP 1879/3 KO ..., površine 4 ara i 62 m2, koja je nastala tokom 1978. godine. Pravo svojine na toj kat.parceli tužena je stekla ugovorom o poklonu Ov. 1388/98 od 10.08.1998. godine koji je zaključila sa ocem VV kao poklonodavcem. Na toj kat.parceli nalazi se porodična stambena zgrada izgrađena bez odobrenja za gradnju. Tužilja je objekte na svojoj katastarskoj parceli gradila nakon zaključenja ugovora o poklonu. U to vreme na susednoj katastarskoj parceli, koja je bila u svojini oca stranaka, već se nalazio objekat koji je on naknadno zajedno sa parcelom poklonio tuženoj. Obe parcele graniče se sa ulicom – seoskim putem, od koje ih razdvaja ograda koju je postavio njihov otac. Na toj ogradi bili su uklonjeni delovi između ulice i tužiljine parcele i između sadašnje parcele tužene i ulice i na tom mestu postavljena je kapija kroz koju se moglo ulaziti pešice i kolima u obe parcele. Ogradu između spornih parcela postavila je tužena tokom 2012. godine, kada je uklonila deo kapije koji se nalazio između njene parcele i ulice i na tom delu postavila ogradu, jer ima drugu kapiju za ulaz pešice i kolima u svoju parcelu. Pre postavljanja ograde između spornih parcela tužena nije branila tužilji i njenim ukućanima da prolaze spornim delom njene parcele, a ogradu je postavila da bi sebe i svoju imovinu zaštitila od ulaska životinja i trećih lica pa i od tužiljinih ukućana koji su je uznemiravali. Stambeni objekat tužilje, njegov severni deo udaljen je od te ograde za 0,97 metara južni ugao za 1,31 metar. Pomoćni objekat nalazi se iznad stambenog objekta, spojen je sa istim, ali nema direktan ulaz iz kuće. Pristup tom objektu moguć je pešice, prolazom pored kuće, ali do njega na taj način nije moguće doći kolima. Putničkim vozilom može se ući u tužiljinu parcelu sa ulice ako se ukloni fiksirani deo kapije i tada se vozilom dolazi do samih ulaznih vrata u njenu kuću. Tužiljina parcela se sa jedne strane graniči sa ulicom, a sa ostalih strana sa parcelama u svojini tužene i trećih lica. Na svim tim parcelama izgrađeni su stambeni objekti.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja na glavnoj raspravi pred drugostepenim sudom u smislu odredbe člana 383. stav 3. i 4. ZPP, drugostepeni sud je zaključio da je tužilja održajem od 1974. do 2012. godine, na osnovu člana 54. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa stekla pravo stvarne službenosti prolaza kolima za potrebe svoje KP br. 1879/2 KO ..., kao povlasnog dobra, preko KP tužene 1879/3, kao poslužnog dobra, jer do pomoćnog objekta na svojoj katastarskoj parceli može doći jedino tim putem (iako je utvrđeno da tužilja svoje vozilo može da parkira na svojoj kat.parceli ispred svoje kuće, a da od 2012. godine po odobrenju suseda koristi prolaz preko njegove kat.parcele da dođe kolima do svog pomoćnog objekta – garaže) zbog čega je usvojio tužbeni zahtev tužilje i odlučio kao u stavu prvom izreke pobijane presude.

Osnovano se revizijom tužene ukazuje da je drugostepeni sud donoseći pobijanu presudu pogrešno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 49. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da je svarna službenost pravo vlasnika jedne nepokretnosti (povlasno dobro) da za potrebe te nepokretnosti vrši određene radnje na nepokretnosti drugog vlasnika (poslužno dobro) ili da zahteva od vlasnika poslužnog dobra da se uzdržava od vršenja određenih radnji koje bi inače imao pravo vršiti na svojoj nepokretnosti. Stvarna službenost se može ustanoviti na određeno vreme ili za određeno doba godine.

Odredbom člana 54. istog Zakona propisano je se stvarna službenost stiče održajem kada je vlasnik povlasnog dobra faktički ostvarivao službenost za vreme od 20 godina, a vlasnik poslužnog dobra se tome nije protivio (stav prvi); stvarna službenost se ne može steći održajem ako je vršena zloupotrebom poverenja vlasnika ili držaoca poslužnog dobra, silom, prevarom ili ako je službenost ustupljena do opoziva (stav drugi).

Odredbom člana 6. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da na stvari na kojoj postoji pravo svojine može se zasnovati pravo službenosti, pravo stvarnog tereta i pravo zaloge, pod uslovima određenim zakonom (stav prvi); zabranjeno je vršenje prava iz stava 1. ovog člana protivno cilju zbog koga su zakonom ustanovljena ili priznata (stav drugi).

Pravo službenosti uopšte, a i pravo službenosti prolaza (u konkretnom slučaju kolima) predstavlja opterećenje i ograničenje prava svojine vlasnika poslužnog dobra, pa se prema načelu restrikcije (član 50. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa) kod zasnivanja i vršenja prava službenosti polazi od neophodnih potreba za korišćenje povlasnog dobra. U konkretnom slučaju tužilja je vlasnik KP 1879/2 – povlasnog dobra, koje ima direktan pristup ulici (celim jednim delom se graniči sa ulicom). Tužilja na povlasnoj parceli ima stambeni objekat za koji ne traži konstituisanje prava službenosti prolaza putničkim automobilom preko poslužnog dobra tužene, već to traži za pomoćne objekte (garažu, malu radionicu, prostoriju za drva, ugalj i kotlarnicu) koji su izgrađeni bez građevinske dozvole, i to preko poslužnog dobra tužene – dvorišta na kome ista ima svoj stambeni objekat. Utvrđena činjenica da je tužilja, nakon što je od oca dobila na poklon katastarsku parcelu 1879/2 – povlasno dobro, 1974. godine, nakon čega je na istoj sagradila stambeni objekat i pomoćne objekte, koji su vanknjižni i prolazila spornim prolazom sve do 2012. godine, ne upućuje zaključak da je stekla pravo službenosti prolaza kolima održajem u smislu člana 54. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Ovo sa razloga što cela njena katastarska parcela – povlasno dobro izlazi – graniči se sa ulicom, a iz odredbe člana 54. navedenog zakona proizilazi da nema održaja – nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 54. stav 1. ako je vlasnik poslužnog dobra dozvolio prećutno ili izričito da određeno lice, u konkretnom slučaju tužilja koristi prolaz preko poslužnog dobra tužene, radi održavanja dobrih sudsedskih odnosno rodbinskih odnosa. Ta tolerancija, predusretljivost, ovde se ne može koristiti na štetu vlasnika poslužnog dobra. Zbog navedenog, kako povlasna parcela izlazi na ulicu sa koje je prilaz na istu slobodan, nema mesta usvajanju tužbenog zahteva tužilje, tim pre što je reč o službenosti preko kućnog dvorišta, pri čemu se mora imati u vidu ne samo ekonomičnost u korišćenju povlasnog dobra, već se mora ceniti i kolika bi šteta nastala za poslužno dobro kao i da li bi bila povređena druga prava vlasnika povlasnog dobra, kao što su pravo na lični mir, nesmetano stanovanje i dr.

Dakle, povlasno dobro – KP 1879/2 koja je u vlasništvu tužilje, graniči se sa ulicom i ima izlaz na istu i tužilja može doći do svojih objekata koji se nalaze na njenoj parceli pešice, može u svoju katastarsku parcelu ući i kolima ukoliko ukloni fiksirani deo kapije, ali ne može kolima i drugim vozilima doći do pomoćnih objekata koji se nalaze iza tužiljine kuće. Okolnost što je tužilja naknadno bez dozvole nadležnog organa izgradila pomoćne objekte, predstavlja protivpravno ponašanje, koje ne vodi utvrđenju vršenja tražene službenosti prolaza kolima, koje je tužilja koristila tolerancijom svoje sestre – vlasnika poslužnog dobra, zbog čega nema mesta primeni odredbe člana 54. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Na osnovu iznetog, primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odluka sadržana u stavu drugom izreke, doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP. Tužilja nije uspela u parnici pa su tuženoj dosuđeni traženi troškovi postupka u ukupnom iznosu od 456.310,00 dinara i to: na ime sastava odgovora na tužbu iznos od 22.500,00 dinara, za zastupanje na 11 održanih ročišta, uključujući i dve rasprave pred drugostepenim sudom, u iznosu od ukupno 258.000,00 dinara, za pristup na šest neodržanih ročišta u ukupnom iznosu od 76.500,00 dinara, za sastav dve žalbe po 45.000,00 dinara, na ime sudske takse za odgovor na tužbu 1.330,00 dinara, na ime dve žalbe za drugostepenu odluku po 2.660,00 dinara, sve prema važećoj Advokatskoj i Taksenoj tarifi.

Predsednik veća-sudija,

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić