Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 3411/2020
16.12.2020. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić, Jelice Bojanić Kerkez, Zorane Delibašić i Vesne Popović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Slobodan Petrović, advokat iz ..., protiv tuženog JP „Vodovod“ Surdulica, koga zastupa punomoćnik Dragan Antić, advokat iz ..., radi sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 880/19 od 15.01.2020. godine, u sednici veća od 16.12.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 880/19 od 15.01.2020. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJE SE presuda Višeg suda u Vranju Gž 880/19 od 15.01.2020. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovana žalba tuženog, a presuda Osnovnog suda u Surdulici P 712/2018 od 13.12.2018. godine potvrđuje.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu na ime troškova revizijskog postupka isplati 15.800,00 dinara u roku od 15 dana po prijemu sudske odluke pod pretnjom izvršenja.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Surdulici P 712/2018 od 13.12.2018. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime sticanja bez osnova u periodu od 01. decembra 2008. do 30. juna 2009. godine isplati 1.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom obračunatom na taj iznos od dana presuđenja do isplate u roku od 15 dana po prijemu presude. Obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova postupka isplati 93.800,00 dinara u roku od osam dana po prijemu presude sa zakonskom zateznom kamatom obračunatom na taj iznos počev od dana izvršnosti odluke o troškovima do dana isplate.

Presudom Višeg suda u Vranju Gž 880/19 od 15.01.2020. godine, preinačena je prvostepena presuda, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Preinačena je i odluka o troškovima spora na taj način što je tužilac obavezan da tuženom na ime troškova postupka isplati 73.900,00 dinara, a tužilac je obavezan i da tuženom na ime troškova drugostepenog postupka isplati 15.800,00 dinara sve u roku od osam dana po prijemu presude.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetnoj dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju.

Odlučujući o dozvoljenosti i osnovanosti izjavljene revizije na osnovu čl. 404 i 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11... 18/20) Vrhovni kasacioni sud je našao da su ispunjeni zakonski uslovi da se o izjavljenoj reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj, kao i da je revizija osnovana.

Odredbom člana 404. ZPP je propisano da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava. O dozvoljenosti i osnovanosti te revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

U konkretnom slučaju predmet potraživanja je novčani iznos za koji tužilac smatra da je neosnovano naplaćen od tuženog jer je tuženi bio dužan da cene komunalnih usluga vrati na prethodni period, a što on nije uradio, pa je u tom periodu od tužioca naplatio više utuženi iznos nego što je po važećem cenovniku imao pravo. Prvostepeni sud je takav zahtev usvojio našavši da je on osnovan prema dokazima koji su izvedeni, dok je drugostepeni sud prvostepenu presudu preinačio i tužbeni zahtev odbio smatrajući da tužilac nije dokazao bitne činjenice na osnovu kojih bi proizašla osnovanost njegovog zahteva.

Svojom odlukom drugostepeni sud je odstupio od ustaljene sudske prakse u ovoj vrsti sporova kod koje je osnovno da ukoliko prvostepeni sud u sporu male vrednosti na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja nađe da je zahtev osnovan, drugostepeni sud ne može da izmeni činjenično stanje u tom smislu da zauzme suprotno stanovište odnosno da potraživanje nije dokazano. Osim toga, u konkretnom slučaju nije pravilno primenjeno ni materijalno pravo, pa su sve to razlozi zbog kojih je ovaj sud odlučio kao u stavu prvom izreke.

U postupku je utvrđeno da je tuženi kao javno preduzeće koje pruža komunalne usluge korisnicima sačinilo predlog cenovnika za korišćenje vode, kanalizacije i iznošenja smeća 12.09.2008. godine te da se Opštinsko veće opštine Surdulica zaključkom od 19.11.2008. godine saglasilo da tuženi poveća cene svojih usluga za 30% u odnosu na postojeće cene. Rešenjem inspektora Ministarstva trgovine i usluga, Sektora tržišne inspekcije, Odeljenja u Vranju od 17.07.2009. godine naloženo je tuženom da cene komunalnih proizvoda i komunalnih usluga vrati na prethodni nivo, odnosno nivo cena po cenovniku od 12.09.2006. godine na koju je dala saglasnost SO Surdulica rešenjem od 16.10.2006. godine, a koji je bio u primeni od 01.10.2006. godine. Tuženi je protiv rešenja inspektora izjavio žalbu drugostepenom organu koja je odbijena rešenjem od 01.09.2009. godine, a potom je tuženi podneo tužbu Upravnom sudu koja je odbijena presudom od 24.03.2011. godine. Tužilac je tvrdio da tuženi nije u svemu postupio prema rešenju inspekcije i da cene nije adekvatno vratio na prethodni nivo već da mu je u spornom periodu naplatio više 1.000,00 dinara koje potražuje po osnovu sticanja bez osnova. Tokom postupka je obavljeno veštačenje kojim je utvrđeno da je tužilac u spornom periodu platio sve račune tuženom za pružene komunalne usluge a da je platio više za najmanje 1.000,00 dinara pri čemu tačan iznos nije utvrđivan s obzirom na iznos potraživanja odnosno da je ono manje od stvarnog iznosa koji je pretplaćen. Kao što je navedeno kod takvog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zahtev usvojio, dok je drugostepeni sud našao da je isti neosnovan, pa je preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev odbio. Osnovano tužilac u reviziji navodi da je odluka drugostepenog suda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Odredbom člana 321. stav 4. ZOO je propisano ako dužnik povremenih davanja kao što su zakupnine i druga potraživanja koja se povremeno obračunavaju kao što su ona koja nastaju utroškom električne energije ili vode ili upotrebom telefona ima priznanicu da je isplatio docnije od dospelog potraživanja pretpostavlja se da je isplatio i ona koja su ranije dospela. Polazeći od ove odredbe zakona, kao i obavljenog veštačenja proizilazi da je tužilac u spornom periodu platio obaveze tuženom kao pružaocu komunalnih usluga. Obavljenim veštačenjem je utvrđeno da zbog neadekvatnog sprovođenja odluke nadležne inspekcije o vraćanju cena na prethodni period od tužioca je u navedenom periodu naplaćeno najmanje 1.000,00 dinara više nego što je bilo potrebno. Kod takvog činjeničnog stanja proizilazi da je na strani tuženog došlo do sticanja bez osnova u smislu člana 210. ZOO, pa postoji obaveza vraćanja toga što je neosnovano primio.

Zbog svega toga je i preinačena drugostepena odluka, odbijena žalba tuženog kao neosnovana i potvrđena prvostepena presuda shodno odredbi člana 416. stav 1. ZPP.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji a troškove tog postupka je opredelio na iznos od 12.000,00 dinara za pisanje revizije po AT i 3.800,00 dinara na ime takse, pa mu ovaj sud po tom osnovu dosuđuje 15.800,00 dinara kao stvarne i nužne troškove na osnovu člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP.