Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4968/18 od 16.05.2019. godine, stavom prvim izreke, žalba tužioca je odbijena, žalba tuženih delimično usvojena a delimično odbijena i prvostepena presuda preinačena tako što je odbijen tužbeni zahtev u delu u kom je traženo da se obavežu tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplate iznos od 32.000,00 dinara za pretrpljen strah i 20.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti, sa zakonskom zateznom kamatom od 06.09.2018. do isplate, te je dosuđen iznos tužiocu na ime parničnih troškova snižen na 65.000,00 dinara, a u preostalom usvajajućem delu, pobijanom odbijajućem delu i delu odluke o parničnim troškovima prvostepena odluka je potvrđena. Stavom drugim izreke, odlučeno je da svaka strana snosi svoje troškove žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u preinačenom delu tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. ZPP u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 87/18), pa je našao da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stava 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, ćerka tužioca (rođenog .... godine) je vlasnik parcele poljoprivrednog zemljišta broj ... od 1ha 14 ari 55 m2 u KO ... . Sa ovom parcelom graniči se parcela ĐĐ, a dalje sa njegovom parcelom graniči se parcela poljoprvrednog zemljišta EE, koju je više godina u nazad obrađivao tuženi VV (sin pok. DD). Ekonomske 2014. godine na poljoprivrednom zemljuštu bila je zasađena pšenica. ĐĐ je dozvolio tužiocu da sa njegove njive uzme slamu, no kako on to nije učinio, ovlastio je oca tuženog, sada pokojnog DD, da slamu izbalira i prisvoji. O izmeni naloga nije obavestio tužioca. Dana 16.07.2014. godine DD i tuženi VV i GG (njegovi sinovi) izašli su na njivu ĐĐ i otpočeli posao. Oko 19 časova na traktoru pored njive je prolazio tužilac sa još jednim čovekom. Zaustavio je traktor, prišao DD i uputio mu više psovki i uvreda na šta je ovaj odgovorio istom merom. Da bi prevazišao sukob DD je mobilnim telefonom nazvao ŽŽ, pa kada je tužiocu pružio telefon da ovaj kontaktira sa vlasnikom parcele, tužilac mu je izbio telefon iz ruke. Nakon toga DD je udario nogom tužioca u predelu prepona. Tužilac je usled udarca zadobio laku telesnu povredu u vidu otoka u predelu desnog testisa sa crvenilom i bolnom osetljivošću. U okolnostima sukoba trpeo je strah, koji je trpeo i posle kao posledicu zadobijene fizičke povrede i bolova. Tužiocu je povređena čast zbog čega je trpeo duševne bolove. DD je umro dana 14.09.2016. godine, vrednost njegove zaostavštine procenjena je ostavinskim rešenjem od 22.05.2017. godine na 2.000.000,00 dinara a za naslednike su oglašeni tuženi - supruga i sinovi, na osnovu postignutog sporazuma o deobi zaostavštine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je obavezao tužene na isplatu tužiocu nematerijalne štete zbog pretpljenog straha i pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti na osnovu člana 154 Zakona o obligacionim odnosima u vezi člana 222. Zakona o nasleđivanju, pri čemu je odmerenu visinu pravične naknade po traženim osnovima dosudio sa umanjenjem od 20% na ime utvrđenog doprinosa tužioca nastanku štete, zbog upućenih uvredljivih reči kojima je izazvao verbalni sukob sa pravnim prethodnikom tuženih, pozivom na primenu člana 200. i 192. Zakona o obligacionim odnosima. Drugostepeni sud je zauzeo suprotno stanovište prvostepenom sudu, nalazeći da usled navedenog ponašanja tužioca kritičnom prilikom (koji je prvostepeni sud cenio kao doprinos tužioca nastanku štete), po članu 200. Zakona o obligacionim odnosima dosuđenje pravične novčane naknadu za pretrpljeni strah i pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti tužiocu nije opravdano, zbog čega je odlučio preinačenjem prvostepene presude i odbijanjem tužbenog zahteva po navedenim osnovima.

Revizijom se osnovano ističe da je drugostepenom presudom u odnosu na preinačujući deo materijalno pravo pogrešno primenjeno usled čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Član 200. Zakona o obligacionim odnosima - ZOO predviđa da će sud, pored ostalog, i za pretpljeni strah i pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti, ako nađe da okolnosti slučaja to opravdavaju, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, uz uvažavanje svih kriterijuma i ciljeva kojima naknada služi, propisanih navedenom odredbom. Članom 192. stav 1. ZOO propisano je da oštećeni koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu.

Imajući u vidu navedeno, stanovište drugostepenog suda da utvrđene okolnosti konkretnog slučaja pod kojima je došlo do sukoba a koje se odnose na ponašanje tužioca, ne opravdavaju dosuđenje pravične novčane naknadu za pretrpljeni strah i za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti tužiocu, ne može se prihvatiti kao pravilno. Naime, pravo tužioca kao oštećenog na pravičnu novčanu naknadu za pretrpljeni strah i povredu časti po osnovu člana 200 ZOO, a kojeg trpljenja i povrede je bilo prema utvrđenju na kome je zasnovana pobijana odluka, ne može prestati samim tim što je ponašanjem tužioca iniciran sukob koji je doveo do štetnog događaja. Naprotiv, shodno citiranom članu 192. stav 1. ZOO takvo ponašanje tužioca može imati značaja za ocenu postojanja njegovog doprinosa nastanku štete i time prava na srazmerno smanjenu naknadu, ali ne i značaj okolnosti čije postojanje otklanja njegovo pravo na naknadu nematerijalne štete po dosuđenim osnovima saglasno članu 200 ZOO. Pri tom, u pogledu visine dosuđene naknade za pretrpljene fizičke bolova (u kom delu odluka nije predmet razmatranja revizije) drugostepeni sud je prihvato stanovište prvostepenog suda o postojanju doprinosa tužioca nastanku štete od 20%, zanemarujući da je takav doprinos ocenjen upravo u odnosu na utvrđeno ponašanje tužioca kritičnom prilikom. Naime, vidovi nematerijalne štete za koje je prvostepenom presudom dosuđena naknada (fizički bol, strah i čast) proistekli su za tužioca iz istog životnog događaja, zbog čega je utvrđeni doprinos tužioca morao biti na isti način cenjen (kroz srazmerno umanjenje već odmerene pravične naknade) za svaki od dosuđenih vidova nematerijalne štete tužiocu primenom člana 154., 155. i 200. u vezi člana 192 ZOO, o čemu drugostepeni sud nije vodio računa prilikom donošenja pobijane odluke.

Polazeći od navedenog, Vrhovni kasacioni sud nalazi je da zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, jer je u pobijanom delu, propušteno da se razjasni značaj utvrđenih okolnosti slučaja u odnosu na visinu odmerene pravične naknade za pretrpljeni strah i duševne bolove zbog povrede časti i utvrđenog doprinosa tužioca od 20% za dosuđenje srazmerno smanjene naknade saglasno članu 200. i 192. stav 1. ZOO po navedenim osnovima, zbog čega je pobijana odluka morala biti ukinuta i vraćena drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić