Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac i tužena su blagovremeno izjavili revizije i to tužilac iz svih zakonom propisanih razloga, a tužena zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su revizije neosnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu K 628/14 od 07.04.2017. godine oslobođen od optužbe za krivično delo teško ubistvo u saizvršilaštvu iz člana 114. stav 1. tačka 4. u vezi člna 33. KZ i razbojništvo iz člana 206. stav 2. KZ. Tužiocu i trećim licima je stavljeno na teret da su delujući kao grupa ušli u kuću oštećenih i pokušali da prisvoje novac upotrebom sile, ali da u tome nisu uspeli, da su fizički povredili oštećene i da je jedan od oštećenih nekoliko dana kasnije podlegao povredama, a da su posle toga upotrebom pretnje oduzeli novac u prodavnici. Tužilac je zbog sumnje da je učestvovao u ovim događajima uhapšen 12.10.2011. godine, pritvor je određen rešenjem istražnog sudije od 13.10.2011. godine iz razloga predviđenih odredbom člana 142. stav 1. tač. 2) i 3) ZKP radi otklanjanja rizika da okrivljeni ne omete postupak uticanjem na svedoke, saučesnike i oštećene i da ne ponovi delo i produžavan je iz istih razloga do donošenja presude K 184/12 od 16.01.2014. godine kojim je tužilac bio oglašen krivim. Posebnim rešenjem pretresnog veća pritvor je produžen do upućivanja tužioca na izdržavanje kazne. Navedena presuda je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž1 426/14 od 11.06.2014. godine, a pritvor je produžen. Rešenjem Višeg suda u Beogradu K 628/14 od 17.04.2015. godine pritvor je ukinut i zamenjen merom zabrane napuštanja boravišta bez odobrenja suda i tužilac je tog dana pušten na slobodu. Ovo rešenje je ukinuto rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2 923/15 od 12.05.2015. godine, predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak, pa je rešenjem prvostepenog suda K 628/14 od 19.05.2015. godine tužiocu ponovo određen pritvor koji će se računati od ponovnog lišenja slobode. Tužilac se po ovom rešenju vratio u pritvorsku jedinicu 02.06.2015. godine. Pritvor je određen na osnovu člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP jer je sud ocenio da postoji rizik da bi okrivljeni ukoliko ostane na slobodi zbog postojanja osobitih okolnosti mogao da ponovi prijavljeno delo. Rešenjem K 628/14 od 19.02.2016. godine mera pritvora je zamenjena merom zabrane napuštanja stana, a ova mera je ukinuta 22.02.2017. godine. Tužilac je rođen ... godine i ranije nije osuđivan. U pritvoru je bio smešten u sobu sa deset pritvorenika, a roditeljima je odobreno da ga posete nakon mesec dana. Prvi kontakt sa spoljnim okruženjem je imao u aprilu 2015. godine, kada je pritvor ukinut, za njega je to bilo stresno jer su ga poznanici izbegavali. U kućnom pritvoru mu je bilo teško da se suočava sa patnjom svojih ukućana. Emotivna veza sa devojkom je prekinuta zbog lišenja slobode, jer devojka nije mogla da izdrži pritisak zbog vođenja postupka. Nije uspeo da se zaposli pa je prihvatio da neprijavljen radi povremene poslove u svojoj struci. Tokom pritvora je utvrđena promena na štitnoj žlezdi. Zahtev za vansudsko obeštećenje je podnet 19.02.2018. godine, s tim što nije došlo do zaključenja sporazuma o naknadi niti isplate dela štete.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, da je tužilac tokom vođenja krivičnog postupka proveo u pritvoru 1598 dana i to počev od 12.10.2011. do 17.04.2015. godine i od 02.06.2015. do 19.02.2016. godine, te u kućnom pritvoru 368 dana počev od 19.02.2016. do 22.02.2017. godine, da je presudom K 628/14 od 07.04.2017. godine oslobođen od optužbi koje su mu stavljene na teret, prvostepeni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 584. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku za odgovornost tužene, te da je tužena u obavezi da tužiocu naknadi štetu zbog neosnovanog lišenja slobode u iznosu od 14.552.000,00 dinara, dok je u preostalom delu za iznos od 20.908.000,00 dinara tužbeni zahtev odbio kao previsoko postavljen.

Drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu, prihvatajući izloženo stanovište prvostepenog suda o osnovu odgovornosti tužene za naknadu štete tužiocu zbog neosnovanog lišenja slobode. Međutim, primenom pravila iz člana 200. ZOO zaključio je da je visina pravične novčane naknade zbog neosnovanog lišenja slobode previsoko odmerena, te da prema težini i načinu izvršenja kažnjivih dela za koje je tužilac bio osumnjičen, činjenici da je u vreme lišenja slobode imao 23 godine, trajanju pritvora, neprijatnostima prilikom hapšenja, nepovoljnim životnim uslovima u izolaciji i zabrinutosti za trajanje pritvora i ishod postupka, nelagodnostima u društvenoj sredini zaključio da pravična naknada predstavlja iznos od 10.000.000,00 dinara, nalazeći da je zdravstvenom stanju i tužiočevom subjektivnom osećaju uskraćenosti beznađa od strane prvostepenog suda dat previsok značaj te da dosuđivanje još iznosa od 4.552.000,00 dinara bilo nespojivo sa društvenom svrhom naknade.

Po stanovištvu Vrhovnog kasacionog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalog prava.

Evropska konvencija o ljudskim pravima je u članu 5. utvrdila da svako ima pravo na slobodu i bezbednost, predvidela je razloge za lišenje slobode, kao i da svako ko je uhapšen ili lišen slobode u suprotnosti sa odredbama tog člana ima utuživo pravo na naknadu. Ustav Republike Srbije u članu 35. stav 1. propisuje da svako ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije ili druga prava utvrđena zakonom.

Odredbom člana 584. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku propisano je da pravo na naknadu štete ima lice koje je, između ostalog, bilo lišeno slobode, a postupak je pravnosnažno okončan odbijajućom ili oslobađajućom presudom.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da postoji osnov odgovornosti tužene za naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode. Visina naknade nematerijalne štete, pravilno je od strane drugostepenog suda utvrđena u skladu sa kriterijumima koji su propisani odredbom člana 200. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima. Ceneći okolnosti konkretnog slučaja, prirodu i težinu krivičnog dela koje je tužiocu stavljeno na teret, vremenski period lišenja slobode, godine života tužioca (23 godine) u vreme lišenja slobode, porodične prilike, reakcije okruženja nakon izlaska na slobodu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od strane drugostepenog suda adekvatan značaju povređenog dobra tužioca i cilju kome ta naknada služi.

Navodima revizija ne dovodi se u sumnju pravilna primena materijalnog prava odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, jer je drugostepeni sud na osnovu okolnosti konkretnog slučaja pravilno odmerio visinu pravične naknade nematerijalne štete.

O troškovima prvostepenog i drugostepenog postupka je odlučeno pravilnom primenom odredaba člana 153, 154 i 165 ZPP.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić