Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...55/14), prema kojoj odredbi je revizija uvek dozvoljena kada drugostepeni sud preinači presudu i odluči o zahtevima stranaka, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi su rođena braća. Tuženi u svojstvu davaoca izdržavanja sa majkom sada pok. VV, je u svojstvu primaoca izdržavanja, dana 14.12.2001. godine, zaključio i pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu 3R br.981/01 dana 18.12.2001. godine overio ugovor o doživotnom izdržavanju. Pok. VV je bolovala od hotcking sarcoma (psihoorganskog simptoma) vrste malignog oboljenja koje se prvenstveno leči hemioterapijom, demencija srca i želuca. Ove činjenice prvostepeni sud je utvrdio iz iskaza svedoka, a iz medicinske dokumentacije utvrdio je i da je pok. VV primljena na VMA u ... na Kliniku za psihijatriju dana 07.10.1999. godine kada je imala 71 godinu, da je otpuštena dana 22.11.1999. godine, da joj je to bila prva hospitalizacija u psihijatrijskoj ustanovi na osnovu izjave tuženog koji je doveo u bolnicu. U poslednje vreme počela je intenzivno da konzumira alkohol u velikim količinama, da je nakon smrti supruga bila u depresiji, da je poslednjih meseci došlo do propadanja psihičkog stanja, da je zaboravljala, da nije znala gde se šta nalazi, ali da je ipak delimično mogla da kontroliše svoje postupke i ponašanje, da je naročito zaboravljala datume iz novijeg perioda njenog života, da nema dovoljnu orijentaciju u vremenu, delimično u prostoru i ličnostima, misaoni tok nešto usporeniji, deluje dosta prazno i da je prisutno oštećenje svih psihičkih funkcija, kao i da je privremeni zaključak lekara da se radi o psihoorganskom sindromu odnosno organskim promenama kore mozga kao i subkortzikalnih regija, što uslovljava i promenu psihičkih funkcija, odnosno njihovo oštećenje. Pok. VV je primljena na VMA u ..., na Kliniku na neurologiju dana 28.02.2005. godine, odakle je otpuštena 24.03.2005. godine i premeštena u RC „GG“. Tada je bila stara 77 godina. Pri prijemu je konstatovana bol na levoj strani grudi, dezorijentisanost i privremeni zaključak lekara je bio da se radi o pacijentkinji sa hroničnom miokardiopatijom i ekspazivnim procesom u levom plućnom krilu, kada je na kliniku primljena zbog aktuelizacije simptoma psihoorganskog sindroma u cilju daljih pregleda i određivanje terapije. Pok. VV je preminula dana 13.04.2005. godine. U toku postupka tužilac nije stavio predlog za veštačenje od strane veštaka odgovarajuće specijalnosti na okolnost sposobnosti sada pok. VV za zaključivanje predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju. Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju prvostepeni sud je zaključio da se nisu stekli uslovi za utvrđivanje ništavosti spornog ugovora o doživotnom izdržavanju, pa je tužbeni zahtev za utvrđivanje ništavosti ugovora našao da je neosnovan. Pri tome, prvostepeni sud polazi od odredbe člana 26. ZOO nalazeći da volja stranaka podrazumeva svest o značaju i htenju radnje koju ugovorne strane preduzimaju a nedostatak takve svesti bi podrazumevao zaključenje ugovora od strane lica nesposobnog za rasuđivanje u kom slučaju bi bio protivan prinudnom propisu i takav ugovor bi bio ništav. Činjenica da je pok. ... bila bolesna sama za sebe nije dovoljan zaključak da se može utvrditi da se radilo o bolestima koje su uticale na njenu moć rasuđivanja odnosno sposobnost da izrazi volju na način koji podrazumeva svest o značaju i htenje radnje koje zaključenjem osporenog ugovora preduzima i posledicama koje takva radnja proizvodi. Te činjenice se ne mogu utvrditi bez posebnog stručnog medicinskog znanja kojima sud nije raspolagao u postupku a obzirom da je izostalo stručno mišljenje a teret dokazivanja tih činjenica bio je na strani tužioca koji je preko punomoćnika na kome je glavna rasprava zaključena se izjasnila da nema novih dokaza, niti predloga.

Međutim, prvostepeni sud je polazeći od odredbe člana 203. Zakona o nasleđivanju eventualni tužbeni zahtev tužioca za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju usvojio nalazeći da je ugovor zasnovan na činjenici da je primalac izdržavanja bila bolesna, da se radilo o budućem izvesnom događaju a i zbog starosti bila je izvesnost (a imajući u vidu činjenicu da je bila na Klinici da je lečena), da to ne ukazuje na prisutnost aleatornosti ugovora, pa je tužbeni zahtev za poništaj ugovora usvojio kao i zahtev za utvrđivanje svojine na ½ na spornom stanu po osnovu nasleđivanja.

Odlučujući o žalbi Apelacioni sud je našao da je prvostepeni sud pravilno izveo zaključak o neosnovanosti tužbenog zahteva za utvrđenje ništavosti ugovora ali je našao da je prvostepeni sud pogrešno ocenio izvedene dokaze za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju, nalazeći da prema priloženoj medicinskoj dokumentaciji imajući u vidu starost primaoca izdržavanja (73 godine) da sve to ne ukazuje na okolnost da je smrt pok.VV u momentu njenog zaključenja bila izvesna, pa je tužbeni zahtev u tom delu odbio kao neosnovan, a odbio je i deo tužbenog zahteva vezano za utvrđivanje prava svojine na ½ spornog stana.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je postupio nižestepeni sud kada je preinačio odluku prvostepenog suda u pogledu poništaja ugovora o doživotnom izdržavanju. Naime, starost i bolest od koje je bolovala sada pok. VV, kao primalac izdržavanja, nije isključivalo aleotornost spornog ugovora o doživotnom izdržavanju a trajanje ugovora ne ukazuje da je smrt pok. VV u momentu njenog zaključenja bila izvesna. Njene zdravstvene tegobe i bolesti nisu bile predmet analize stručnih lica, pa obzirom na to, sadržini izvedenih dokaza i primenom pravila o teretu dokazivanja u prvostepenom postupku nije utvrđena činjenica koja je bolest dovela do smrtnog ishoda, kao ni težina bolesti od kojih je bolovala pok. VV i njihovog uticaja na dužinu života. Stoga se nisu stekli uslovi iz odredbe člana 203. Zakona o nasleđivanju za poništaj spornog ugovora.

Međutim, u odnosu na preinačenje odluke prvostepenog suda u pogledu utvrđivanja prava svojine na spornom stanu, apelacioni sud nalazi da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo što je za posledicu imalo nepotpuno utvrđeno činjenično stanje. Naime, u tužbenom zahtevu postoji eventualni tužbeni zahtev u odnosu na raskid ugovora o doživotnom izdržavanju. Kako utvrđivanje prava svojine na predmetnom stanu i odlučivanje o tom delu zahteva zavisi od odluke u pogledu zahteva za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju a imajući u vidu da činjenice u tom delu zahteva uopšte nisu utvrđivane u toku postupka (zato što je prvostepeni sud odlučio o primarnom tužbenom zahtevu u jednom delu u korist tužioca), niti su na tu okolnost izvođeni dokazi to bi proizlazilo da bi tužilac ukoliko bi uspeo u delu zahteva za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju morao da vodi novu parnicu kojom bi utvrđivao pravo svojine na predmetnom stanu, što bi bilo apsolutno nelogično. S druge strane, u toku postupka nisu izvođeni dokazi vezano za okolnost da li je tuženi ispunjavao svoje obaveze da bi se moglo odlučiti o eventualnom tužbenom zahtevu vezano za raskid predmetnog ugovora. Deo tužbenog zahteva kojim je tužilac tražio utvrđivanje prava svojine na spornom stanu vezan je kako za primarni tako i za eventualni tužbeni zahtev pa je bilo necelishodno od strane drugostepenog suda da taj deo zahteva preinači i odbije tužbeni zahtev, a da se nije odlučilo o eventualnom tužbenom zahtevu, vezano za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju.

Dakle, pravilna primena materijalnog prava i zakonita odluka u ovoj parnici zahteva utvrđenje napred navedenih činjenica koje u dosadašnjem postupku nisu utvrđene, zbog čega je sud primenom člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u stavu 2. izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić