Protiv drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o troškovima postupka.

Tužena je podnela odgovor na reviziju osporavajući revizijske navode sa predlogom da se revizija odbije.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao drugostepenu presudu na osnovu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 55/14) i našao da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac i tužena su zajednicu života započeli 1992. godine, brak su zaključili 1994. godine i iz istog imaju sina GG. Nakon što su se odnosi između supružnika poremetili, došlo je do prekida zajednice života i pokretanja parničnog postupka radi utvrđivanja i deobe zajedničke imovine u parničnom postupku pred Opštinskim sudom u Varvarinu P 292/09. Dana 16.07.2009. godine stranke su u prisustvu punomoćnika u navedenom predmetu zaključile poravnanje kojim su u potpunosti rešile međusobne odnose. Prvostepeni sud je postupajući po primedbama iz rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 160/15 od 06.08.2015. godine utvrdio sporne činjenice da je rešenjem Privrednog suda u Kraljevu posl. br. 2 St 133/2012 od 04.05.2012. godine zaključen postupak stečaja nad privrednim društvom „VV“ ... i odlučeno je da po pravnosnažnosti rešenja imovina stečajnog dužnika prelazi u svojinu Republike Srbije. Utvrdio je i činjenice da su sve parcele koje su predmet sudskog poravnanja u vreme zaključenja prema izveštaju RGZ SKN br. ...-.../... od 07.10.2014. godine, spiskom promena za 2007. i 2008. godinu br. .../..., bile upisane kao privatna svojina na ime AA (AA1) ovde tužioca a da su spisak promena istog organa br. ..../.. iz ln. br. ... upisane sa obimom udela ½ na ime BB, ovde tužene i ½ na ime ovde tužioca AA, kao privatna svojina na osnovu sudskog poravnanja P 292/09 od 16.07.2009. godine.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da predmetno poravnanje nije suprotno imperativnim zakonskim odredbama člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, zato što su sporne nepokretnosti koje su bile predmet poravnanja bile upisane kao privatna svojina na ime tužioca kao fizičkog lica, a nije suprotno ni odredbi člana 13. stav 6. i stav 11. Zakona o privrednim društvima, jer je u konkretnoj situaciji prilikom zaključenja poravnanja AA postupao u svoje lično ime kao fizičko lice, ali i kao zastupnik privrednog društva „VV“ ..., zbog čega je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Razloge date od strane prvostepenog suda prihvatio je i drugostepeni sud nalazeći da poravnanje nije u suprotnosti sa prinudnim propisima, da je tužilac mogao da raspolaže imovinom privrednog društva „VV“ DOO iz ..., kao vlasnik i direktor navedenih nepokretnosti, koje su na osnovu odluke od 09.03.2009. godine upisane kao osnovni kapital privrednog društva „VV“ DOO od strane Agencije za privredne registre rešenjem ... .../... od 16.03.2009. godine.

Osnovano se u reviziji tužioca ističe da su nižestepene presude zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 13. Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, broj 125/04, važećim u vreme osnivanja privrednog društva - osnivača tužioca), stavom 6. propisano je, kada je predmet uloga svojina svi uneti ulozi u imovinu privrednog društva svojina su društva i ne mogu biti korišćeni od ortaka, članova i akcionara kao njihova lična imovina; stavom 11. navedenog člana propisano je da imovinu društva u smislu ovog zakona čini pravo svojine i druga prava koje društvo ima na ulozima ili je steklo poslovanjem.

Odredbom člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, stavom prvim propisano je da ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav je ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Ugovorom o poravnanju, prema članu 1089. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, lice između kojih postoji spor ili neizvesnost o nekom pravnom odnosu, pomoću uzajamnih popuštanja, prekidaju spor, odnosno uklanjaju neizvesnost i određuju svoja uzajamna prava i obaveze. Prema članu 1093. stav 1. istog zakona za ugovor o poravnanju važe opšte odredbe o dvostranim ugovorima ako za njega nije što drugo predviđeno. Sud prema članu 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku neće da dozvoli raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propsima, javnim poretkom, pravilima morala i dobrim običajima.

Iz navedenog proizilazi da se uloga suda prilikom zaključenja sudskog poravnanja zasniva u ocenjivanju da li je taj akt u skladu sa prinudnim propisima i moralnim imperativima, što je u saglasnosti sa obavezom suda da ne dozvoli poravnanje koje je protivno prinudnim propisima i moralnim imperativima, pošto su to opšte granice slobode ugovaranja, koje stranke ni zaključenjem sudskog poravnanja ne smeju da pređu, kako je to i propisano odredbom člana 333. stav 4. Zakona o parničnom postupku (pred sudom ne može da se zaključi poravnanje u pogledu zahteva kojima stranke ne mogu da raspolažu (član 3. stav 3. ZPP).

Paušalno navođenje nižestepenih sudova da predmetno poravnanje nije u suprotnosti sa prinudnim propisima, Vrhovni kasacioni sud ne prihvata.

Kako je napred navedeno, predmetno sudsko poravnanje zaključeno je u parnici stranaka radi utvrđenja deobe zajedničke imovine pred Opštinskim sudom u Varvarinu P 292/09 dana 16.07.2009. godine a predmet istog je utvrđenje da je BB (ovde tužena) vlasnik sa udelom od ½ po osnovu bračne tekovine DOO „VV“ ..., čiji je osnivač AA (ovde tužilac), a imovina DOO „VV“ ... su napred navedene nepokretnosti, to su po oceni Vrhovnog kasacionog suda nižestepeni sudovi odlučili u ovoj parnici pogrešnom primenom materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Ovo sa razloga što nižestepeni sudovi nisu cenili ni utvrđivali da li je predmetno poravnanje zaključeno u pogledu zahteva kojima stranke mogu da raspolažu ili ne (član 3. stav 3. i član 336. stav 4. Zakona o parničnom postupku) obzirom da je predmet spornog poravnanja utvrđenje suvlasničkih udela na ½ DOO „VV“ ... sa navedenom nepokretnom imovinom kao osnivačkom udelu u privrednom društvu, te da li takvo poravnanje uživa sudsku zaštitu ili ne. Nižestepeni sudovi nisu cenili ni utvrdili da li je imovina privrednog društva ili društva čiji je osnivač tužilac odvojena od imovine osnivača, da li vlasnička i osivačka prava na osnivačkom ulogu pripadaju registrovanom osnivaču društva sa ograničenom odgovornošću, te da li je eventualno zajednički stečena imovina supružnika uneta u privredno društvo kao osnivački ulog jednog supružnika (ovde tužioca) postala imovina privrednog društva, te da li bi tužena mogla imati svojinski ili samo obligacioni zahtev prema tužiocu srazmerno svom učešću u sticanju imovine koja je uneta u imovinu privrednog društva.

Od utvrđivanja napred navedenih činjenica zavisi utvrđenje o dozvoljenosti zahteva kojima su stranke raspolagale u zaključenju spornog poravnanja a samim tim i da li je isto zaključeno u skladu sa navedenim prinudnim propisima i moralnim imperativima ili ne, važećim u vreme zaključenja spornog poravnanja a samim tim bila bi pravilno i ocenjena ispunjenost uslova za primenu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima u konkretnom slučaju.

Sa iznetih razloga, nižestepene presude su morale biti ukinute.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će uzeti u obzir sve što je navedeno u ovoj odluci, nakon čega će pravilnom primenom materijalnog prava ponovo odlučiti o tužbenom zahtevu tužioca, donoseći pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka jer ista zavisi od konačnog ishoda parnice.

Sa iznetih razloga, odlučeno je kao u izreci rešenja na osnovu člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić