Viši sud u Beogradu je, presudom Gž 9944/20 od 11.02.2021. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P 9345/19 od 22.01.2020. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložila odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse, na osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ispunjeni su uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, radi ujednačavanja sudske prakse, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravilnost pobijane presude, na osnovu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i našao da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, na osnovu ponude za zaključenje ugovora u kojoj je navedeno da naknada za obradu kreditnog zahteva iznosi 18.000,00 dinara fiksno, parnične stranke su zaključile ugovor o dinarskom kreditu za refinansiranje kredita bez devizne klauzule broj .. od 25.12.2015. godine, kojim je, članom 1, ugovoreno da banka tužiocu odobrava kredit u iznosu od 900.000,00 dinara. Odredbom člana 6. stav 1. tog ugovora, tužilac se, kao korisnik kredita, obavezao da tuženoj banci po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva plati jednokratnu naknadu u iznosu od 2% od iznosa odobrenog kredita, odnosno iznos od 18.000,00 dinara fiksno, koji je tužiocu naplaćen istog dana, 25.12.2015. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je predmetna odredba ugovora o kreditu ništava, na osnovu odredbe člana 46. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi sa članom 11. (načelo ravnopravnosti stranaka u obligacionom odnosu) i 12. (načelo savesnosti i poštenja) istog zakona, jer spornom odredbom ugovora nije precizirano koji su to stvarni troškovi kredita i zbog čega se vezuju za iznos kredita, pa je tužiocu nepoznat mehanizam po kome se dobija visina tih troškova, a što ga dovodi u neravnopravan položaj u odnosu na tuženu. Zbog toga, po mišljenju nižestepenih sudova, tužilac ima pravo na vraćanje novčanog iznosa naplaćenog po osnovu ništave odredbe, na osnovu odredbe člana 104. stav 1. i 3. u vezi člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Na osnovu odredbe člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo. Ugovor je ništav i kada je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv, na osnovu odredbe člana 47. istog Zakona.

Zakon o bankama, u odredbi člana 43. propisuje mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova, a to pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to: Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrasca koji se uručuje korisniku („Službeni glasnik RS“ br. 65/11), donetom na osnovu Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ br. 36/11 i 39/14), u primeni od 05.12.2011. godine.

Odredbom člana 17. stav 1. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, propisano je da su banka i davalac lizinga dužni da korisniku pruže informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na ugovor o depozitu, kreditu ili lizingu, ugovor o dozvoljenom prekoračenju računa, odnosno ugovor o izdavanju i korišćenju kreditne kartice za koje pokazuje interesovanje (u daljem tekstu: ponuda), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu. Saglasno stavu 4. istog Zakona, ponuda se ispisuje na propisanom obrascu, na papiru ili drugom trajnom nosaču podatka i pored ostalog sadrži efektivnu kamatnu stopu i ukupan iznos koji korisnik treba da plati, odnosno koji treba da mu se isplati, a prikazan je na reprezentativnom primeru u kome su naznačeni svi elementi na osnovu kojih je taj iznos obračunat (tačka 8.), kao i vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, periode u kojima će se menjati i način izmene (tačka 10.).

Na osnovu izloženog, sledi da banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga nastalih u vezi sa realizacijom kredita, pod uslovom da je u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na njegov teret, ponudom koja je to sadržala.

U konkretnom slučaju, ponuda dostavljena tužiocu povodom zaključenja predmetnog ugovora sadrži vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, pa tako i podatak o jednokratnoj naknadi za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 18.000,00 dinara, koji je tužiocu i naplaćen pri zaključenju predmetnog ugovora. Pošto je tužilac, sadržinom navedene ponude, u predugovornoj fazi obavešten o vrsti i visini naknade koja pada na njegov teret, to banka nije bila dužna da dokazuje strukturu i stvarne troškove ove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena, u smislu odredbe člana 46. Zakona o obligacionim odnosima u vezi odredbe člana 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. To znači da predmetna ugovorna odredba nije ništava, pa je tužbeni zahtev tužioca kojim traži vraćanje naplaćenog iznosa na odnosu te odredbe, sa pripadajućom kamatom, neosnovan, na osnovu odredbe člana 104. stav 1. i 214. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi odredbe člana 103. stav 1. istog Zakona.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj, na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. Zakona o parničnom postupku, pripadaju troškovi celog postupka. Iznos troškova odmeren je prema opredeljenom zahtevu tužene i to: za sastav odgovora na tužbu 6.000,00 dinara, zastupanje na dva održana ročišta za glavnu raspravu po 7.500,00 dinara, sastav žalbe i revizije po 12.000,00 dinara, primenom važeće Advokatske tarife u vreme presuđenja, sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude, pa do isplate, na osnovu odredbe člana 277. Zakona o obligacionim odnosima. Trošak sudskih taksi tuženoj nije priznat, jer nije opredeljen, a trošak PDV-a joj nije priznat jer nije priložen račun o izvršenim advokatskim uslugama pravnom licu, na osnovu odredbe člana 42.stav 1. i 2. Zakona o porezu na dodatu vrednost („Službeni glasnik RS“ broj 84/2004...5/2016).

Na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom i trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić