Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2425/16 od 14.09.2016. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 723/14 od 15.12.2015. godine u stavu trećem i četvrtom izreke.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju, sa zahtevom da se tužilja obaveže na naknadu troškova postupka po tom pravnom leku.

Ispitujući pravilnost pobijane presude, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/11 ... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, ugovorom o stambenom kreditu od 17.08.2007. godine tužena je odobrila tužilji kredit za kupovinu nepokretnosti navedene u članu 1. stav 2. tog ugovora, u iznosu od 125.833,08 CHF po kupovnom kursu banke važećem na dan puštanja kredita u tečaj. Ugovorena je obaveza tužilje (korisnika kredita) da odobreni kredit vrati u roku od 30 godina - u 360 mesečnih rata, sa kamatom koja se obračunava proporcionalnom metodom i isplaćuje kroz mesečne anuitete. Tužena je ugovorom zadržala pravo da do konačnog izmirenja svih obaveza tužilje po tom ugovoru vrši izmenu kamatne stope u skladu sa aktima svoje poslovne politike koji regulišu visinu način obračuna kamate, i to bez zaključenja posebnog aneksa ugovora (član 2. stav 2. alineja 3). Tužena je u novembru 2011. godine obavestila tužilju da će, ukoliko aneksom ugovora ne usklade odredbe ugovora o kreditu kojima je regulisano utvrđivanje visine i odredivost novčanih obaveza korisnika kredita, neposrednom primenom člana 54. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga počev od 05.12.2011. godine primenjivati nominalnu kamatnu stopu od 2,06% koja je važila u vreme zaključenja ugovora, s`tim da će se njena visina utvrđivati kvartalno - prema datumima definisanim ugovorom o kreditu, tako što će se promenljivi elemanat (tromesečni CHF libor) usklađivati sa vrednostima referentne kamatne stope na taj dan.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava izveli zaključak da ništavost člana 2. stav 2. alineja 3. ugovora o kreditu nema za posledicu ništavost ugovora u celosti.

Odredbom člana 105. Zakona o obligacionim odnosima je propisano: da ništavost neke odredbe ugovora ne povlači ništavost i samog ugovora, ako on može opstati bez ništave odredbe, i ako ona nije bila ni uslov ugovora ni odlučujuća pobuda zbog koje je ugovor zaključen (stav 1); da će ugovor ostati na snazi čak i ako je ništava odredba bila uslov ili odlučujuća pobuda ugovora, u slučaju kad je ništavost ustanovljena upravo da bi ugovor bio oslobođen te odredbe i važio bez nje (stav 2).

Navedena zakonska odredba pravilno je primenjena u sporu u kojem je tužilja zahtevala utvrđenje ništavosti ugovora o kreditu na osnovu člana 47. Zakona o obligacionim odnosima - zato što je visina kamatne stope, kao bitan elemenat tog ugovora u smislu člana 1065. navedenog zakona, neodređen, odnosno neodrediv jer je članom 2. stav 2. alineja 3. ugovora predviđeno pravo tužene banke da do konačnog izmirenja svih obaveza korisnika kredita menja visinu kamatne stope u skladu sa aktima svoje poslovne politike.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni citirane zakonske odredbe, izloženi kroz tvrdnju tužilje da su upravo odredbe o kamati za nju bile odlučujuća pobuda za zaključenje osporenog ugovora.

Tačni su navodi revizije da je prema članu 1065. Zakona o obligacionim odnosima kamata bitan elemenat ugovora o kreditu. U konkretnom slučaju, obaveza tužilje kao korisnika kredita da tuženoj banci, pored glavnog duga - iznosa odobrenog kredita, plati i ugovorenu kamatu u samom ugovoru određena je po svojoj visini (član 2. stav 1. ugovora). Tako određena visina kamate, kako to proizilazi i iz revizijskih navoda, bila je odlučujuća pobuda za zaključenje osporenog ugovora zato što je očigledno bila povoljnija od kamate koju su za tu vrstu ugovora o kreditu nudile druge banke. Ugovorna odredba o kamati (član 2. stav 1) nije ništava jer je visina kamatne stope nominalno određena, a njena promena vezana za promenu efektivne kamatne stope, odnosno podataka koji se javno objavljuju, tako da su poznati obema ugovornim stranama. Pravo tužene banke da menja visinu ugovorne kamate u skladu sa aktima svoje poslovne politike, ugovoreno ništavim članom 2. stav 2. alineja 3. ugovora o kreditu, i po oceni ovog suda nije bilo ni uslov niti odlučujuća pobuda za tužilju da upravo sa tuženom bankom zaključi ugovor o kreditu, a predmetni ugovor može opstati i bez te ugovorne odredbe.

O troškovima postupka odlučeno je pravilnom primenom člana 153. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Shodno izloženom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odluka o zahtevu tuženog za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržana u drugom stavu izreke, doneta je primenom člana 154. stav 1. u vezi člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, podnošenje odgovora na reviziju u ovom slučaju nije bilo potrebno, zbog čega tuženi neosnovano traži troškove za tu preduzetu parničnu radnju.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić