Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi Grad Niš je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijanog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do nepravilne primene nekih od odredaba ovog zakona, zbog čega nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se revizijom ukazuje. Revizija se ne može izjaviti zbog bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP shodno odredbi člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je na osnovu ugovora o zameni nepokretnosti koji je zaključio sa državom SRJ, Saveznim ministarstvom za odbranu dana 15.06.2000. godine, razmenio svoja prava korišćenja, upravljanja i raspolaganja, odnosno prava vlasništva na nepokretnostima, a u zamenu za predate nepokretnosti tužiocu su prenete nepokretnosti i to k.p. br. 250/11, 250/27, 250/28 i 250/29, sve KO Niš, Ćele kula, u ukupnoj površini od 23.567 m2. Tužilac je uknjižen u katastru nepoketnosti sa pravom korišćenja na navedenim katastarskim parcelama, a ustrojavanjem katastra nepokretnosti navedene parcele su ušle u sastav novih parcela i to k.p. br. 1951/1, 1950/1, 1950/2, 1950/3, 1950/6 i 1948/1. Po građevinskoj dozvoli koja je izdata 06.02.2002. godine Jadranska ulica je asfaltirana, postavljeni su ivičnjaci i trotoari sa obe strane sa kompletnom infrastrukturom. Veštačenjem od strane veštaka geometra utvrđeno je da je izradom katastra nepokretnosti od ul. Jadranske formirana posebna katastarska parcela broj 1951/1 (delovi k.p. br. 250/11, 250/27, 250/28 i 250/29 su ušle u sastav novoformirane k.p. br. 1951/1) u površini 1ha 62a 35m2 i prema katastarskom stanju cela k.p. br. 1951/1 čini ul. Jadransku. Katastarska parcela br. 1951/1 upisana je u listu nepokretnosti broj 2126 KO Niš Crveni krst i tužilac je upisan na istoj s pravom korišćenja u udelu od 1384/16235, što znači da tužiocu od cele parcele pripada 1384 m2. Veštak je uz prisustvo parničnih stranaka izvršio identifikaciju predmetnog prostora i našao da je isti pod asfaltom i trotoarom u površini od 628 m2, pod parkingom u površini od 643 m2 i pod zemljanim delom u površini od 113 m2. Dopunskim nalazom veštak je potvrdio napred navedeno i ostao pri mišljenju da je tužilac svoje pravo na k.p. br. 1951/1 stekao po osnovu vlasništva na k.p. br. 250/27, kao i da je od ove parcele u gabarit nove k.p. br. 1951/1 ušao udeo od 1384 m2 koji je zauzet izgradnjom Jadranske ulice, trotoara, parkinga kao i zemljanom površinom. Nakon izjašnjenja veštaka geometra i njegovog saslušanja na raspravi 21.11.2017. godine veštak je u svemu ostao pri datim nalazima i pojasnio dostavljene skice uz iste, te tužena strana nije imala primedbi niti je stavljala dodatne predloge. Poreska uprava, Filijala Niš je dostavila podatke o tržišnoj vrednosti nepokretnosti, prvobitno cenu u iznosu od 9.360,52 dinara po m2, a nakon prigovora tužioca koji je uvažen dostavljena je cena u iznosu od 13.525,00 dinara po m2. Veštak građevinske struke se takođe kao veštak geometar pismeno izjašnjavao u više navrata u pogledu tržišne vrednosti predmetne nepokretnosti. Nalazom od 20.01.2021. godine, koji je dat nakon pribavljanja izveštaja od strane Poreske uprave od 07.12.2020. godine imajući u vidu dostavljenu tržišnu cenu od strane nadležnog organa ali i ostale relevantne parametre kao što su lokacija, infrastrukturna opremljenost, blizina saobraćajnica, škola, fakulteta, bolnice i sl, veštak se izjasnio da je predmetna ulica izgrađena bez odobrenja za izgradnju, utvrdio da je tržišna cena po m2 za predmetnu parcelu 134 evra, što za zauzetih 1384 m2 iznosi 185.456 evra ili 21.805.768,11 dinara, na koji iznos je tužilac podneskom od 29.01.2021. godine konačno opredelio svoje potraživanje. Veštak je u nalazu dao i obračun prema ceni poreske uprave koju je prikazao u evrima kao i iznos od 115 evra po m2 i našao da tržišna vrednost zauzetog dela prema ovoj ceni iznosi od 18.713.905,47 dinara. Tuženi na ovakav nalaz veštaka nije imao nikakvih konkretnih primedbi već je istakao da isti ne prihvata, smatrajući da veštak nije postupio po nalogu Vrhovnog kasacionog suda u odluci Rev 767/2015 od 28.10.2015. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je nakon održane glavne rasprave na kojoj je izvodio dokaz dopunskim veštačenjem ukinuo prvostepenu presudu u usvajajućem delu stava drugog izreke u odnosu na tuženu Direkciju za izgradnju Grada Niša, dok je istu odluku ukinuo u stavu prvom kojim je odbijen osnovni tužbeni zahtev i odbijajućem delu stava drugog izreke u odnosu na eventualni tužbeni zahtev i trećem izreke i odlučio o tužbenom zahtevu usvajajući delimično tužbeni zahtev u odnosu na tuženi Grad Niš. Zaključio je da tužilac osim što ima pravni interes za vođenje parnice ima i pravo na traženu naknadu jer je izgradnjom ul. Jadranske faktički deposediran iz prava korišćenja katastarske parcele 1951/1 u udelu od 1384 m2 kako je to našao veštak geometar čiji nalaz i izjašnjenje je sud prihvatio kao argumentovani i dat od strane stručnog lica tim pre što se veštak pismeno izjašnjavao više puta, a takođe je usmeno saslušavan, izlazio je na lice mesta uz prisustvo obe parnične stranke i dao jasnu identifikaciju spornog prostora i isti detaljno opisao. Odlučujući o tužbenom zahtevu imao je u vidu da su stavom drugim presude Višeg suda u Nišu P 28/13 od 05.08.2014. godine obavezani ovde tuženi Grad Niš i Direkcija za izgradnju Grada Niša da tužiocu solidarno isplate iznos od 18.718.600,00 dinara i presuda je u tom delu potvrđena presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 3097/14 od 08.01.2015. godine protiv koje je tuženi Grad Niš uložio reviziju. Odlukom Vrhovnog kasacionog suda Rev 767/2015 od 28.10.2015. godine ukinute su presude Apelacionog i Višeg suda u Nišu u odnosu na tuženi Grad Niš i predmet je u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Nakon donošenja potvrđujuće odluke apelacionog suda u odnosu na prvostepenu presudu u kojem su tuženi Grad Niš i Direkcija solidarno obavezani na isplatu iznosa od 18.718.600,00 dinara, tužilac je podneo dva odvojena predloga za izvršenje prema tuženima na iznose od po 9.359.300,00 dinara po kome je izvršenje sprovedeno tako da je tužilac naplatio celokupan dosuđeni iznos. Nakon donošenja revizijske odluke budući da su nižestepene presude ukinute samo u odnosu na Grad Niš dok su u odnosu Direkciju za izgradnju ostale pravnosnažne, tuženi Grad Niš je pokrenuo postupak protivizvršenja za plaćeni iznos od 9.359.300,00 dinara koji nije sproveden jer je račun tužioca u blokadi o čemu su se parnične stranke izjasnile na raspravi 25.02.2021. godine. U takvoj procesnoj situaciji drugostepeni sud je našao da tuženi ima pravni interes za vođenje postupka jer su tuženi Grad Niš i ranije tužena Direkcija solidarno obavezani na isplatu dugovanog iznosa i na tužiocu je bilo pravo izbora od koga će i u kolkom iznosu tražiti namirenje. Okolnost da je tuženi Grad Niš po tada pravnosnažnoj sudskoj odluci izvršio delimično namirenje dugovanog iznosa ne predstavlja okolnost koja sprečava vođenje ovog postupka, jer je osnov po kome je ta isplata izvršena donošenjem revizijske odluke otpao na osnovu čega je pokrenuto protivizvršenje, a činjenica da protivizvršenje nije sprovedeno nije od uticaja na postojanje pravnog interesa tužioca za vođenje ovog postupka.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo pri odlučivanju o tužbenom zahtevu kojim se potražuje naknada naknada za faktički eksproprisano zemljište, a revizijskim navodima tuženog Grada Niša se neosnovano ukazuje na suprotno.

Pravo na imovinu je jedno od osnovnih ljudskih prava zaštićenih ustavnopravnim normama i normama međunarodnih konvencija, čiji je Republika Srbija potpisnik. Ustavom Republike Srbije u članu 58. zajemčeno je mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i predviđeno da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Zakonom se može ograničiti način korišćenja imovine, a oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno je samo u skladu sa zakonom.

Protokolom broj 1, uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u članu 1. garantuje se zaštita imovine i propisano je da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine, da niko ne može biti lišen svoje imovine osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Ove odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima.

Ustavne odredbe i Konvencijsko pravo ukazuju na obavezu isplate razumne naknade za oduzetu imovinu, po tržišnim cenama u vreme presuđenja, koja je pobijanom presudom i utvrđena.

Odredbom člana 43. Zakona o eksproprijaciji propisano je da se naknada za eksproprisanu stambenu zgradu, stan ili poslovnu prostoriju određuje prema tržišnoj ceni takve nepokretnosti, dok je članom 43a stav 1. tačka 2. propisano da za oduzeto građevinsko zemljište u državnoj odnosno javnoj svojini korisniku tog zemljišta pripada pravo na naknadu i to licu koje je postalo korisnik građevinskog zemljišta u državnoj svojini do 13. maja 2003. godine u smislu člana 87. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, broj 47/03 i 34/06) u visini sredstava uloženih za pribavljanje tog zemljišta, dok je stavom trećim istog člana propisano da se iznos sredstava za pribavljanje građevinskog zemljišta iz stava 1. tačka 2. ovog člana valorizuje sa rastom cena na malo od dana isplate sredstava za pribavljeno zemljište do dana zaključenja sporazuma o naknadi odnosno donošenja odluke o naknadi za oduzeto zemljište, s tim što taj iznos ne može preći iznos tržišne vrednosti zemljišta, dok je stavom četvrtim propisano da naknada iz ovog člana pripada korisniku zemljišta samo u slučaju kad mu ranije nije isplaćena.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, shodno napred citiranom, tužilac ima pravo na traženu naknadu jer je izgradnjom ul. Jadranske faktički deposediran iz prava korišćenja kat. parc. 1951/1 u udelu od 1384 m2, a kako je to pravilno utvrđeno i veštačenjem, za koji je deo jasno izvršena identifikacija i isti je detaljno opisan. Za oduzeto građevinsko zemljište u državnoj, odnosno javnoj svojini, tužiocu kao korisniku tog zemljišta pripada pravo na naknadu u visini sredstava uloženih za pribavljanje tog zemljišta, zbog čega tuženi kao jedinica lokalne samouprave ima obavezu da mu isplati odgovarajuću naknadu, koja je, suprotno revizijskim navodima, pravilno utvrđena od strane drugostepenog suda. Naime, drugostepeni sud je otvarajući raspravu ponovo izvodio dokaz veštačenjem preko veštaka građevinske struke jer nije mogao prihvatiti prethodni nalaz veštaka iz 2018. godine u kome je opredelio cenu zemljišta na iznos od 1.481,65 m2 po m2 jer je isti dat po takozvanoj rezidualnoj metodi i hipotetičkim pretpostavkama veštaka o ostatku vrednosti parcele i pretpostavci da na predmetnom prostoru treba graditi stanove što prema pravilnoj oceni ovog suda ne može biti relevantan parametar prilikom određivanja tržišne vrednosti, a što suprotno navodima revizije nije ni bio nalog ranije odluke Vrhovnog kasacionog suda kojom su ukinute nižestepene presude, već je trebalo samo utvrditi okolnosti na osnovu kojih bi se na pouzdan način utvrdila visina naknade, iz kojih bi se utvrdila stvarna površina koja je faktički eksproprisana i zauzeta gradnjom ulice, da bi se utvrdila naknada za oduzeto zemljište u skladu sa citiranim odredbama Zakona o eksproprijaciji. I zastupnik tuženog se na zapisniku o glavnoj raspravi od 13.09.2018. godine izjasnio da je veštačenje koje je izrađeno u dve varijante prema rezidualnoj metodi i prema tržišnoj vrednosti obavljeno u skladu sa primedbama iz rešenja ovog suda koji upućuje na primenu člana 43. stav 1. tačka 2. Zakona o eksproprijaciji u vezi sa članom 87. stav 3. Zakona o planiranju i izgradnji, te da je prilikom davanja nalaza i mišljenja veštak pošao od pretpostavke da su stanovi, koji su bili predmet ugovora o razmeni zemljišta koje je stekao tužilac, Ministarstvu odbrane dati, iako ugovor o davanju stanova u vlasništvo nema u predmetu. Kako je u konkretnom slučaju razjašnjeno i nesumnjivo utvrđeno šta je predmet faktičke eksproprijacije, a tuženi tokom postupka nije sporio da je navedena parcela predviđena za javnu površinu i privedena nameni, a da se visina naknade u novcu za eksproprisane nepokretnosti određuje po tržišnoj ceni prema okolnostima u momentu zaključenja sporazuma o visini naknade ako sporazum nije postignut prema okolnostima u momentu donošenja prvostepene odluke o naknadi, to je suprotno navodima revizije drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo prilikom odlučivanja o pravu tužioca na navedenu naknadu, kome kao korisniku koji je to pravo stekao pre 13. maja 2003. godine, pripada naknada u visini sredstava uloženih za pribavljanje tog zemljišta (370 m2 stambenog prostora) u visini tržišne vrednosti predmetne nepokretnosti k.p. br. 1951/1 imajući u vidu izveštaj o ceni poreske uprave uz korektivne faktore. Na navedenoj parceli bi mogao da se ozida objekat od 370 m2, te tržišna vrednost takve parcele, predstavlja ekvivalent, odnosno visinu sredstava uloženih za pribavljanje tog zemljišta. Kako je na osnovu nalaza veštaka građevinske struke, koji je dat u skladu sa utvrđenom tržišnom cenom, opredeljen tužbeni zahtev na iznos od 21.805.768,11 dinara imajući u vidu da je presudom Višeg suda u Nišu P 8/16 od 13.09.2018. godine u usvajajućem delu stava drugog izreke tužiocu pravnosnažno dosuđen iznos od 2.050.603,60 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.09.2018. godine kao dana presuđenja, to je traženi iznos za već dosuđeni pravnosnažni iznos morao biti umanjen u odnosu na tuženi Grad Niš s tim da obaveza tuženog Grada Niša nije samostalna, nezavisno od toga što se samo on pojavljuje kao stranka u parnici, već i dalje solidarna sa obavezom Direkcije Grada Niša do iznosa od 18.718.600,00 dinara, utvrđena ranijom pravnosnažnom presudom Višeg suda u Nišu P 28/13 od 05.08.2014. godine što je pravilno konstatovao i drugostepeni sud u izreci. Pri tom, Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu da shodno odredbi člana 43a stav 1. tačka 2, tužiocu, kao korisniku oduzetog građevinskog zemljišta, pripada pravo na naknadu u visini sredstava uloženih za pribavljanje tog zemljišta, te da je visina uloženih sredstava za pribavljanje navedenog zemljišta vrednost 370 m2 stambenog prostora, kao i da je pravnosnažnom presudom Privrednog suda u Nišu P 1681/2010 od 26.10.2011. godine obavezan Teniski klub „Radnički“ Niš, da u tom predmetu tužiocu Republici Srbiji, Ministarstvu odbrane, Vojnograđevinskom centru isplati iznos od 12.862.259,76 dinara sa pripadajućom kamatom za neizvršeni deo obaveze u predaji nepokretnosti od 196,08 m2 u vrednosti od 12.862.259,76 dinara. Iz navedenog se može utvrditi vrednost m2 stambenog prostora, te bi za stambeni prostor od 370 m2 na datoj lokaciji adekvatna bila vrednost od 24.270.890,00 dinara, tako da je suprotno navodima revizije, u ovoj parnici tužiocu dosuđena adekvatna naknada za oduzeto gradsko građevinsko zemljište u visini uloženih sredstava, a koja je utvrđena veštačenjem na iznos od 21.805.768,11 dinara umanjena za pravnosnažno dosuđeni iznos, pa utvrđeni isnos visine uloženih sredstava shodno zakonskim propisima ne prelazi iznos tržišne vrednosti zemljišta. Stoga su neosnovani navodi revizije koji ukazuju na pogrešnu primenu materijalnog prava jer je drugostepeni sud na izloženi način pravilno utvrdio visinu uloženih sredstava od strane korisnika oduzetog zemljišta za pribavljanje tog oduzetog zemljišta zbog čega je i neosnovano pozivanje na raniju odluku Vrhovnog kasacionog suda, odnosno drugačijeg tumačenja načina utvrđivanja vrednosti oduzetog zemljišta od strane tuženog što nije bio ni nalog ni smisao odluke Vrhovnog kasacionog suda na koju se tuženi neosnovano poziva.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić