U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge bitne povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti u skladu sa članom 407. stav 1. ZPP.

U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da se, dana 22.10.2004. godine, dogodila saobraćajna nezgoda koju je izazvao tuženi upravljajući pod dejstvom alkohola vozilom koje je bilo osigurano od autoodgovornosti kod „BB“ nad kojim je otvoren stečajni postupak. Tužilac je oštećenoj u navedenoj saobraćajnoj nezgodi, na ime zaključenog vansudskog poravnanja, dana 24.12.2012. godine, isplatio iznos od 399.000,00 dinara. Tužbenim zahtevom tužilac traži da se obaveže tuženi da mu na ime regresa isplati navedeni iznos od 399.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 24.12.2012. godine do isplate.

Prvostepeni sud je, na osnovu odredaba člana 350. ZPP, doneo presudu zbog propuštanja kojom je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da osnovanost potraživanja proizlazi iz činjeničnih navoda tužbe i dostavljenih dokaza.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev ocenivši da je na osnovu činjenica navedenih u tužbi i dokaza koji su uz nju priloženi, prvostepeni sud priznao tužiocu pravo koje mu ne pripada, te da je sledstveno tome pogrešno primenio materijalno pravo. Drugostepeni sud je zaključio da je tužilac izvršio isplatu naknade štete oštećenoj na osnovu člana 99. stav 2. tačka 3) Zakona o osiguranju imovine i lica („Službeni list SRJ“ broj 30/96), a da je pravo tužioca na regres isplaćene naknade regulisano u odredbama čl. 104. i 105. tog zakona u slučajevima isplate naknade štete prouzrokovane vozilom za koje nije bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju i štete prouzrokovane nepoznatim vozilom. Za razliku od isplate u navedena dva slučaja, zakon ne sadrži odredbu koja bi predvidela mogućnost isticanja regresnog zahteva u konkretnom slučaju – kada je tužilac naknadio štetu oštećenoj u saobraćajnoj negodi prouzrokovanoj vozilom osiguranim kod organizacije za osiguranje nad kojom je otvoren stečajni postupak.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je pobijanom presudom, kao neosnovan, odbio tužbeni zahtev.

U skladu sa odredbama člana 99. stav 2. Zakona o osiguranju imovine i lica („Službeni list SRJ“ br. 30/96, 57/98, 21/99, 53/99 i 55/99), koji je važio u vreme nastanka štetnog događaja, oštećena lica koja su pretrpela štetu u saobraćajnoj nezgodi imala su pravo na naknadu štete iz sredstava Garantnog fonda u tri zakonom propisana slučaja – ako je šteta prouzrokovana upotrebom motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva za koje nije bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju; ako je šteta zbog smrti, povrede tela ili narušavanja zdravlja prouzrokovana upotrebom nepoznatog motornog vozila ili vazduhoplova; ako je šteta prouzrokovana upotrebom motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva za koji je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju sa organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren stečajni postupak. Odredbama čl. 104. i 105. navedenog zakona bilo je predviđeno pravo regresa Garantnog fonda u slučajevima kada je šteta prouzrokovana upotrebom prevoznog sredstva za koje nije bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju i kada je šteta zbog smrti, povrede tela ili narušavanja zdravlja prouzrokovana upotrebom nepoznatog motornog vozila ili vazduhoplova, koja se ostvaruje prema vlasniku prevoznog sredstva koji nije zaključio ugovor o obaveznom osiguranju, odnosno prema osiguravajućem društvu kod koga je bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju prevoznog sredstva koje je bilo nepoznato u trenutku nastanka štete. Odredbom člana 106. istog zakona nije bila predviđena mogućnost da Garantni fond, u trećem slučaju kada postoji njegova obaveza naknade štete, ostvaruje regresni zahtev prema drugim licima koja mogu da odgovaraju za štetu, kako po ugovornoj, tako i po vanugovornoj odgovornosti.

Revident neosnovano ukazuje da osnovanost njegovog regresnog zahteva proizlazi iz odredaba člana 87. stav 2. Zakona o osiguranju imovine i lica i člana 939. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo stoga što je odredbama člana 939. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno pravo regresa osiguravajućeg društva prema licu koje je po bilo kom osnovu odgovorno za štetu, kada osiguraniku isplati naknadu iz osiguranja predviđenu posebnim – dobrovoljnim ugovorom o osiguranju imovine, dok je odredbom člana 87. stav 2. Zakona o osiguranju imovine i lica bilo propisano pravo regresa osiguravajućeg društva (dakle neposrednog osiguravača) prema licu koje je odgovorno za štetu (koje je suprotno uslovima osiguranja upravljalo motornim vozilom osiguranim po osnovu ugovora o osiguranju od autoodgovornosti), kada isplati naknadu štete oštećenom licu.

Neosnovani su i navodi revizije da je drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava koja se ogleda u stanku primene odredaba čl. 154, 155. i 158. Zakona o obligacionim odnosima. Prava i obaveze Garantnog fonda u vezi naknade štete proistekle iz štetnog događaja u konkretnom slučaju ne proističu iz opštih odredaba o naknadi štete propisanih Zakonom o obligacionim odnosima, već su u vreme nastanka štetnog događaja bila regulisana odredbama Zakona o osiguranju imovine i lica na koje se pozvao drugostepeni sud u pobijanoj presudi.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane drugostepen presude, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić