Presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž 247/18 od 12.08.2020. godine, stavom prvim izreke odbijena je žalba tuženog, a delimično su usvojene žalbe tužilje i umešača na strani tuženog, pa je prvostepena presuda preinačena u delu odluke o naknadi nematerijalne štete, tako što je obavezan tuženi da tužilji na ime naknade nematerijalne štete isplati ukupno 130.000,00 dinara, umesto 100.000,00 dinara i to na ime pretrpljenih fizičkih bolova 60.000,00 dinara i na ime pretrpljenog straha 70.000,00 dinara, umesto po 50.000,00 dinara, kao i u delu odluke o troškovima postupka, tako što je obavezan tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 120.736,00 dinara umesto 137.992,10 dinara. U preostalom delu, odbijene su žalbe tužilje i umešača na strani tuženog i potvrđena prvostepena presuda u preostalom pobijanom, a nepreinačenom delu. Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 18.200,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse u pogledu načina sticanja prava svojine na pokretnoj stvari – vozilu, s obzirom da postoji neujednačena sudska praksa po ovom pitanju. Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku, pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, 09.09.2014. godine, oko 21,50 časova, na putu br. 13 na deonici GP Batrovci- Beograd, došlo je do saobraćajne nezgode kada je vozilo marke „...“ reg. oznake ... ....-..., registrovano na BB iz ..., kojim je upravljala tužilja, kod isključenja sa auto – puta za ..., naletelo na otpali gazeći sloj kamionskog pneumatika, koji pre toga nije primetila, niti je mogla da ga izbegne, jer se kretala levom trakom, a iza su se kretala druga vozila. Na tom delu puta u to vreme nisu postojali reflektori. Ovom prilikom, tužilja je zadobila lake telesne povrede u vidu akutnog vratnog sindroma i bola u predelu desne nadlaktice. Na vozilu je nastala materijalna šteta. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka dr Srđana Ninkovića i veštaka dr Slobodana Drakića utvrđen je intezitet i trajanje fizičkih bolova i straha. Utvrđeno je da je tužilja 25.09.2014. godine na ime nabavke zapisnika o uviđaju saobraćajne nezgode isplatila 1.205,00 dinara, kao i da je na ime lečenja po računima od 06.10.2014. godine, 07.10.2014. godine i 13.10.2014. godine isplatila ukupno 22.200,00 dinara. Iz nalaza i mišljenja veštaka dipl. ing. maš. Vojislava Banjanina, izjašnjenja na primedbe i iskaza, proizilazi da je procenjena visina materijalne štete na vozilu marke „...“ reg. oznake ... ...-.... od 47.931,20 dinara. Iz iskaza svedoka BB utvrđeno je da je tužilji prodala vozilo marke „...“, da je tužilja isplatila kupoprodajnu cenu, te da se ne seća kada je vozilo predala tužilji. Iz iskaza tužilje saslušane u svojstvu parnične stranke, utvrđeno je da je nakon nezgode policija izvršila uviđaj, da je tom prilikom povređena, da je na vozilu nastala materijalna šteta, da je lečenje obavila u privatnoj praksi i da je vozilo popravila o svom trošku.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su delimično usvojili tužbeni zahtev u pogledu naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenih fizičkih bolova i straha i materijalne štete na ime izdavanja zapisnika o uviđaju i na ime troškova lečenja i odlučili kao u izreci, dok su odbili tužbeni zahtev u delu naknade materijalne štete na vozilu, nalazeći da tužilja nije aktivno legitimisana u ovoj pravnoj stvari, budući da nije priložila ugovor o kupovini vozila, kao ni punomoć za upravljanje vozilom, te da se u momentu saobraćajne nezgode vozilo vodilo na ime BB.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana odluka u delu kojim je odlučeno o materijalnoj šteti na vozilu doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 34. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da se pravo svojine na pokretnoj stvari stiče na osnovu pravnog posla i predajom te stvari u državinu sticaoca. Odredbom člana 67. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da zaključenje ugovora ne podleže nikakvoj formi, osim ako je zakonom drugačije određeno.

Dakle, kako je vozilo pokretna stvar, to je za sticanje prava svojine potrebno da je zaključen pravni posao i da je vozilo predato u državinu sticaoca. Shodno načelu konsesualizma predviđenom u članu 67. stav 1. ZOO, takav pravni posao ne mora biti zaključen u pismenoj formi. Sada važeći Zakon o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima, propisuje kao jedan od uslova da se vozilo upiše u jedinstveni registar vozila i da se izda saobraćajna dozvola, da postoje dokazi o poreklu i vlasništvu vozila u pisanoj formi, dok Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju u članu 32. propisuje da ako se u toku važenja ugovora o osiguranju od autoodgovornosti promeni vlasnik motornog vozila, prava i obaveze iz tog ugovora prelaze na novog vlasnika i traju do isteka tekućeg perioda osiguranja.

Imajući u vidu izneto, ne može se prihvatiti zaključak nižestepenih sudova da tužilja nije aktivno legitimisana u ovoj pravnoj stvari za naknadu štete na vozilu, s obzirom da je utvrđeno da je vozilo registrovano na BB, te da je ona samim tim i vlasnik vozila.

Naime, polazeći od odredbe člana 34. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, te člana 454. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da se ugovorom o prodaji obavezuje prodavac da prenese na kupca pravo svojine na stvari i da mu u tu svrhu stvar preda, proizlazi da je za zaključenje ugovora o kupoprodaji pokretnih stvari dovoljna predaja stvari, odnosno da se pravo svojine stiče predajom te stvari i da za punovažnost zaključenja ugovora o prodaji pokretnih stvari nije obavezna pismena forma, već je dovoljna i usmena saglasnost o bitnim elementima ugovora. Imajući u vidu da je između tužilje i BB zaključen usmeni ugovor o kupoprodaji predmetnog motornog vozila, budući da je iz iskaza svedoka BB utvrđeno da je tužilji prodala vozilo marke „...“ i da joj je tužilja isplatila kupoprodajnu cenu, nakon čega joj je predala vozilo, to je po oceni Vrhovnog kasacionog suda pogrešan zaključak nižestepenih sudova da tužilja nije aktivno legitimisana u ovoj pravnoj stvari, jer se u momentu saobraćajne nezgode vozilo vodilo na imenu BB, a da tužilja u prilog tvrdnji da je vlasnik navedenog vozila nije priložila ugovor o kupovini vozila, kao ni punomoć za upravljanje vozilom.

Imajući u vidu da nižestepeni sudovi, zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu cenili pravilnost obračuna i visine materijalne štete na vozilu, koju je dao veštak dipl. ing. maš. Vojislav Banjanin, kao ni okolnost da li je tužilja, te ukoliko jeste koliko je isplatila na ime popravke vozila oštećenog u predmetnoj saobraćajnoj nezgodi, što znači da je na taj način činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 416. stav 2. ZPP ukinuo nižestepene presude u pobijanom delu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić