Protiv preinačujućeg dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravnosnažnu presudu, u pobijanom delu, na osnovu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20) i utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP-a, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. istog zakona, na koju revident neosnovano u reviziji ukazuje, pošto je drugostepena odluka doneta u sednici veća na osnovu činjeničnog stanja koje je utvrđeno u prvostepenom postupku. Revident u reviziji ukazuje na učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka propisanu odredbom člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP-a, međutim, ta bitna povreda nije razlog zbog čega revizija može da se izjavi na osnovu odredbe člana 407. stav 1. tačka 2. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je na graničnom prelazu na aerodromu u Prištini, dana 09.10.1998. godine, od strane radnika Savezne uprave carina privremeno oduzet iznos od 927.000 DEM, o čemu je sačinjen zapisnik br.009941. Taj iznos nije deponovan na namenski račun Saveznog deviznog inspektorata, niti je tom organu dostavljen gore navedeni zapisnik, a protiv tužioca nije pokrenut, niti vođen prekršajni postupak. Tužilac je, preko advokata BB iz ..., Opštinskom sudu u Đakovici podneo, dana 24.03.1999. godine, tužbu protiv tužene Države SRJ – Savezne uprave carina, radi vraćanja iznosa od 927.000 DEM, sa zakonskom zateznom kamatom od 09.10.1998. godine. Predmete Opštinskog suda u Đakovici u kojima postupak nije pravnosnažno okončan, popisane po brojevima, preuzeo je Opštinski sud u Leskovcu kome nisu predati prijemni štambilj Opštinskog suda u Đakovici, niti upisnici o evidenciji primljenih predmeta. Tužba tužioca sadrži prijemni štambilj Opštinskog suda u Đakovici i potpis advokata BB, bez njegovog pečata, a ne sadrži broj predmeta. Osnovni sudu u Leskovcu nema predmet tužioca AA. Višem sudu u Beogradu, tužilac je tužbu podneo dana 20.11.2011. godine, a tužena je, u odgovoru na tužbu od 26.11.2012. godine, istakla prigovor zastarelosti potraživanja tužioca.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tuženu obavezao da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 473.967,57 evra, u dinarskoj protivvrednosti, po prodajnom kursu Narodne banke Srbije na dan plaćanja, sa pripadajućom kamatom, primenom odredbe člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda koja se, shodno odredbi člana 145. stav 2. Ustava Republike Srbije, neposredno primenjuje pošto je ocenio da je tužena odgovorna za štetu pričinjenu tužiocu, na osnovu odredbe člana 172. u vezi člana 189. Zakona o obligacionim odnosima, jer sud u Đakovici o njegovom tužbenom zahtevu nije pravnosnažno odlučio, pa je tužiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Prigovor litispedencije i prigovor presuđene stvari, prvostepeni sud je odbio jer izvršenim proveravama nije utvrđeno da je parnica po tužbi tužioca protiv tužene, radi vraćanja oduzetog novčanog iznosa, vođena odnosno okončana.

Drugostepeni sud je, pobijanom presudom, preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev tužioca odbio, pošto je zaključio da tužilac svoja procesna prava nije savesno koristio, niti nastojao da u okviru svojih zakonskih ovlašćenja deluje u cilju okončanja parnice po podnetoj tužbi protiv tužene radi vraćanja oduzetog novčanog iznosa, na osnovu odredbe člana 9. stav 1. ZPP-a („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 sa izmenama i dopunama), člana 9. stav 1. ZPP-a („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 sa izmenama i dopunama) i člana 9. ZPP-a („Službeni list SFRJ“ br. 4/77 sa izmenama i dopunama, „Službeni list SRJ“ br. 27/92... 15/98, važeći u vreme podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Đakovici dana 24.03.1999. godine). Po nalaženju drugostepenog suda, tužilac je postupao mimo tada i sada važećih procesnih odredbi, tako što je učinio sve da svoju procesnu poziciju oteža podnošenjem tužbe mesno nenadležnom sudu, bez oznake broja pod kojim je ista evidentirana, pri čemu se sve do pokretanja ove parnice, tužbom podnetom dana 20.11.2012. godine, uopšte nije interesovao za sudbinu tog postupka, niti je tražio njegovo ubrzanje ili eventualno dostavljanje odluke, niti je pokušao da od nadležnih međunarodnih institucija na Kosovu i Metohiji dobije informaciju o ishodu postupka po njegovoj tužbi za koju nema podataka da je dostavljena tada Opštinskom sudu u Leskovcu, kome su predati samo parnični predmeti Opštinskog suda u Đakovici u kojima postupak nije bio pravnosnažno okončan. Zato se ne može pozivati na odgovornost tužene na osnovu člana 172.ZOO.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je odluka drugostepenog suda pravilna.

U konkretnom slučaju, nižestepeni sudovi su zaključili da nema litispedencije, niti pravnosnažno presuđene stvari, pošto izvršenim proverama nije utvrđeno da je po tužbi tužioca protiv tužene, radi vraćanja iznosa od 927.000 DEM oduzetog tužiocu na graničnom prelazu aerodrom Priština dana 09.10.1998. godine, vođena a ni okončana parnica. Kod takvog stanja stvari sledi da je potraživanje tužioca zastarelo, što znači da je njegov tužbeni zahtev neosnovan.

Odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti. Zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze (član 360.). Zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.). Zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.).

U vreme kada je predmetni novčani iznos tužiocu oduzet na graničnom prelazu aerodrom Priština, u primeni je bio Zakon o deviznom poslovanju („Službeni list SFRJ“ br. 66/85... 82/90), koji je propisivao: da carinski organi vrše kontrolu iznošenja iz zemlje i unošenja u zemlju deviza, dinara, hartija od vrednosti i zlata koje iz zemlje iznose, odnosno u zemlju unose domaći i strani putnici ili šalju putem poštanskih ili drugih pošiljki (član 162.); da se devize koje protivno članu 80. tog zakona i propisu donetom na osnovu tog člana putnik pokuša da iznese iz Jugoslavije bez prijave graničnoj carinarnici kao i prijavljene devize za koje nema potvrdu da su podignute sa deviznog računa ili deviznog štednog uloga ili kupljene kod ovlašćene banke, odnosno za koje nema potvrdu da ih je uneo u Jugoslaviju, privremeno oduzimaju uz izdavanje potvrde, kao i da se rešenje o oduzimanju ili vraćanju – u celini ili delimično privremeno oduzetih deviza, po odredbi stava 1. tog člana, donosi u postupku za devizne prekršaje. Ovo rešenje se donosi i ako se postupak za prekršaje ne može voditi zbog nepostojanja uslova za odgovornost za prekšraje ili što učinilac prekršaja nije dostupan organima nadležnim za vođenje postupka (člana 162.); da se postupak po prekršajima iz ovog zakona ne može pokrenuti kad protekne tri godine od dana kada je prekršaj učinjen (član 181.).

Pošto u ovom slučaju nekadašnji Devizni inspektorat nije pokrenuo niti vodio prekršajni postupak protiv tužioca po zapisniku o privremeno oduzetim sredstvima broj 009941 od 09.10.1998. godine, sledi da je tužilac imao mogućnost da, nakon proteka roka od tri godine od dana kada je prekršaj učinjen, traži vraćanje oduzetog novčanog iznosa, a nije tako postupio. Zastarelost tužiočevog potraživanja počela je da teče prvog dana posle dana kada je on, u svojstvu poverioca, imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze tužene, a to je bilo 10.10.2001. godine, shodno odredbi člana 181. Zakona o deviznom poslovanju. Protekom roka od deset godina, zastarelost je nastupila dana 10.10.2011. godine, pa kako je tužilac tužbu sudu podneo dana 20.11.2012. godine, sledi da se tužena osnovano pozvala na zastarelost.

Revident u reviziji ponavlja da je on podneo tužbu Opštinskom sudu u Đakovici dana 24.03.1999.godine, radi naplate predmetnog potraživanja. Međutim, u ovom postupku je utvrđeno da parnica po toj tužbi nije u toku. U suprotnom bi postojala litispendenicija pa bi sud bio dužan da tužbu tužioca odbaci, primenom odredbe člana 203. stav 3. i 5. ZPP-a, a to ovde nije slučaj jer je pravnosnažnim rešenjem prigovor litispendencije (iz navedenih razloga) odbijen.

Navodima revidenta o tome da mu je povređeno pravo na imovinu, pravo na pravično suđenje i pravo na delotvorni pravni lek, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijanog dela pravnosnažne presude. Tužilac prema tuženoj ima potraživanje iz obligacionog odnosa koji je nastao oduzimanjem predmetnog novčanog iznosa. Međutim, njegovim pasivnim držanjem u pogledu ostvarivanja tog potraživanja došlo je do zastarelosti jer je proteklo vreme u kom je tužilac imao mogućnost da traži obavezivanje tužene da mu predmetno potraživanje isplati. Pošto je prema citiranoj odredbi člana 360. stav 1. ZOO zastarelošću prestalo pravo tužioca, kao poverioca, da od tužene, kao dužnika, zahteva ispunjenje predmetne obaveze u situaciji kada tužilac u dužem vremenskom periodu to svoje pravo nije nastojao da ostvari, to se po stanovištu ovog suda, tužena osnovano pozvala na zastarelost (član 360. stav 3.). Zbog toga, tužilac neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, na osnovu članova 153. stav 1. i 154. ZPP-a.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao izreci doneo na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP-a.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić