Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena Opština Žitorađa je podnela odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu troškova sastava ovog odgovora.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11 ... 10/23-dr. zakon) Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bez uticaja su revizijski navodi da je donošenjem pobijane presude učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz citiranog člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP jer ona ne može biti razlog za izjavljivanje revizije na osnovu člana 407. stav 1. ovog zakona. Nije osnovan revizijski navod da je donošenjem pobijane presude učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. ZPP, jer je drugostepeni sud cenio bitne žalbene navode.

Prema činjeničnom stanju utvrđenim, nakon održane rasprave, pred drugostepenim sudom, rešenjem Komisije tužene Opštine Žitorađa za vođenje postupka i donošenja rešenja po zahtevu za vraćanje zemljišta (koja je obrazovana rešenjem tužene RS- Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede od 12.10.2009. godine) br. 461-1148/12-01 od 14.09.2012. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je podnosiocima zahteva AA (ovde tužiocu) i neparničarima BB i VV pravo svojine na parcelama .../..., .../..., .../..., .../..., .../..., .../... i .../..., KO ... (čije su površine bliže navedene u tom rešenju), a stavom drugim izreke obavezana je ZZ „Budućnost“ u stečaju da im navedene parcele ustupi u posed u roku od 15 dana po pravnosnažnosti rešenja, kao pravnim sledbenicima pok. GG iz ..., kome je Sreska komisija PZF oduzela površinu od 10.87.13 ha, koje zemljište se nalazi u svojini građana i da je jedini način namirenja podnosilaca zahteva naknada u drugom odgovarajućem zemljištu kako je to učinjeno ovim rešenjem. Rešenjem SKN Žitorađa od 20.12.2013. godine, dozvoljena je deoba katastarskih parcela prikazanih u A listu, Lista nepokretnosti ... vlasnika AA (ovde tužioca) sa 5/10 idealnih delova, BB 4/10 idealnih delova i VV sa 1/10 idealnih delova na napred navedenim parcelama. Prema stranačkom iskazu tužioca, u državinu su mu predate samo dve (.../... i .../...), dok mu ostale parcele nisu predate u državinu. Predmetne parcele drže bivši vlasnici od kojih su one oduzete, od kojih nije tražio predaju tih parcela (u opredeljenom delu) smatrajući da opština to treba da reguliše. Veštačenjem preko veštaka poljoprivredne struke Žarka Ratkovića (pošto veštaci preko kojih su prethodno obavljena veštačenja nisu mogli da usaglase svoje nalaze i mišljenja) utvrđeno je da tužilac trpi štetu zbog nemogućnosti da obrađuje svoj deo spornih parcela (koje mu nisu vraćene) od 1.33.66 ha (čija je ukupna površina 3.78.89 ha) za kulture: paprika, paradajz, kupus, lubenice i drugo za period od 10 godina u iznosu 5.756.428,00 dinara.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca u odnosu na oba tužena.

U odnosu na tuženu Opštinu Žitorađa tužbeni zahtev je odbijen zbog nedostatka pasivne legitimacije na strani ove tužene. Ovo stoga što je rešenje Opštinske komisije za vođenje postupka i donošenje rešenja o zahtevu za vraćanje zemljišta br. 461- 1148/12-01 od 14.02.2012. godine, kojim je tužiocu utvrđeno pravo suvlasništva na napred navedenim parcelama u određenom udelu, doneto na osnovu odredaba Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda ("Sl. glasnik RS", br. 18/91, 20/92 i 42/98) – u daljem tekstu Zakon o vraćanju zemljišta. Prema članu 2. stav 1. Ovog zakona, postupak po zahtevu za vraćanje zemljišta vodi i rešenje donosi komisija koju obrazuje ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede na predlog skupštine opštine, kako je to učinjeno i u konkretnom slučaju, koja se sastoji od predsednika i četiri člana (koji imaju zamenike), pri čemu se za predsednika komisije imenuje sudija, za članove komisije jedan geodetski stručnjak, jedan diplomirani inženjer poljoprivrede i dva člana iz sastava skupštine opštine, a radu komisije prisustvuju i dva građanina mesta na čijem se području nalazi zemljište koje je predmet zahteva (stavovi 2, 3. i 4. istog člana). Opština, odnosno opštinski organ uprave nadležan za imovinsko-pravne poslove - odsek (ili referat) za vraćanje oduzete zemlje, obavlja samo stručne i administrativne poslove za potrebe komisije (član 2. stav 5.). Raniji sopstvenik podnosi zahtev komisiji preko opštinskog organa uprave nadležnog za imovinsko-pravne poslove prema mestu gde se zemljište nalazi (član 3. stav 1.), a opštinski organ uprave po službenoj dužnosti pribavlja dokumentaciju kojom podnosilac zahteva ne raspolaže (član 4 stav 2.). Shodno tome, tužena opština nije organ koji donosi odluku u ovom postupku, jer ona ne odlučuje o osnovanosti podnetih zahteva, već u postupku donošenja rešenja obavlja samo administrativno-tehničke poslove za Komisiju (prima zahteve, vodi evidencije, pribavlja određene dokaze koje podnosiocu zahteva nisu dostupni ...).

Pored toga, tužena opština nije na bilo koji način nadležna za sprovođenje (izvršenje) rešenja Komisije br. 461-1148/12-01 od 14.02.2012. godine po službenoj dužnosti, pa time ni stranka u postupku u smislu člana 5. Zakona o vraćanju zemljišta, već je stranka u postupku ZZ „Budućnost“ u stečaju, koja je i obavezana da tužiocu parcele preda u posed. Opština je rešenje mogla sprovesti samo prinudnim putem, ali na predlog tužioca kao nosioca prava na vraćanje parcela na kojima mu je utvrđeno pravo susvojine. Naime, rešenje doneto na osnovu odredaba Zakona o vraćanju zemljišta, predstavlja odluku državnog organa donetu u upravnoj stvari, jer se njime odlučuje o pravu ranijeg sopstvenika ili njegovih pravnih sledbenika za vraćanje zemljišta oduzetog po odredbama Zakona o poljoprivrednom zemljišnom fondu društvene svojine i dodeljivanju zemlje poljoprivrednim organizacijama i zemljišta konfiskovanog zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda po propisima i obaveznom otkupu, što znači da se ovaj postupak i sprovodi po odredbama zakona koji reguliše upravni postupak. Odredbom člana 266. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku (“Sl. list SRJ” br. 33/97 i 31/01 i “Sl. glasnik RS”, br 30/10, koji je u spornom periodu bio na snazi), propisano je da se izvršenje radi ispunjenja nenovčanih obaveza izvršenika sprovodi administrativnim putem, a primenom člana 267. stav 1. istog Zakona, sprovodi ga organ koji je stvar rešavao u prvom stepenu, ako posebnim propisom nije drukčije određeno. Zakonom o vraćanju zemljišta, kao posebnim zakonom (lex specialis), nije regulisano izvršenje pravnosnažnog i izvršnog rešenja o vraćanju zemljišta, pa se i ovaj izvršni postupak sprovodi po odredbama Zakona o opštem upravnom postupku. Iz navedenog proizilazi da Komisija za vođenje postupka i donošenje rešenja o zahtevu za vraćanje zemljišta, donosi rešenje o vraćanju zemljišta, kao prvostepeni organ. Dakle radi se o rešenju donetom u dvostranačkoj upravnoj stvari, kojim je tužiocu, kao jednoj strani u tom postupku, priznato pravo (na vraćanje zemljišta), ali kojim je, kao korelativ utvrđena obaveza druge strane (ZZ „Budućnost“ u stečaju), da joj ustupi u posed parcele na kojima joj je utvrđeno pravo susvojine. Ukoliko stranka u obavezi, kao izvršenik, ne postupi dobrovoljno po donetom rešenju, rešenje se tada sprovodi prinudnim putem, u skladu sa odredbama zakona koji reguliše upravni postupak, ali na predlog stranke kojoj je određeno pravo priznato, kao tražioca izvršenja. Kako je u konkretnom slučaju tužilac propustio da pokrene postupak prinudnog izvršenja rešenja o vraćanju zemljišta (tužilac to u ovom u sudskom postupku nije dokazao), proizilazi da tužena Opština Žitorađe nije ni u kakvom materijalno-pravnom odnosu prema predmetu tražene pravne zaštite, pa ne postoji ni njena odgovornost, po bilo kom osnovu, što tužiocu nisu predate u državinu parcele na kojima mu je, navedenim rešenjem Komisije, priznato pravo vlasništva u utvrđenom udelu.

U odnosu na tuženu Republiku Srbiju drugostepeni sud je odbio tužbeni zahtev nalazeći da nisu ispunjeni uslovi za pružanje tražene pravne zaštite tužiocu primenom pravila o naknadi štete iz člana 154. u vezi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, a ni primenom pravila o sticanja bez osnova iz člana 210. ovog Zakona o obligacionim odnosima, odnosno da ne postoji osnov po kome bi bila u obavezi da tužiocu isplati traženi novčani iznos. Prema Zakonu o vraćanju zemljišta, Republika Srbija imala obavezu da obrazuje komisiju za sprovođenje postupka po zahtevima za vraćanje zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda, što je učinila rešenjem Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede od 12.10.2009. godine. Komisija tokom postupka odlučuje o osnovanosti podnetih zahteva, i u slučaju kada nađe da je takav zahtev osnovan ranijem sopstveniku pripada pravo na povraćaj oduzetog zemljišta, a ukoliko to nije moguće pripada mu naknada u drugom odgovarajućem zemljištu ili u slučaju sporazuma stranaka ranijem sopstveniku se može odrediti naknada u novcu, deonicama ili u nekom drugom obliku (član 6. Zakona). Prema članu 12. ovog zakona, u slučaju da organizacija koja je u obavezi da isplati tu naknadu to ne učini, obavezu isplate naknade izvršiće opština, a ako ii na to nije u mogućnosti, ovu obavezu izvršiće Republika Srbija. Zakon ne sadrži odredbe o tome da se postupak izvršenja rešenja kojim je određeno pravo ranijeg sopstvenika na vraćanje zemljišta ili pravo na drugo odgovarajuće zemšište ili novčanu naknadu pokreće po službenoj dužnosti. Samim tim nema ni protivpravne radnje odnosno propuštanja na strani tužene Republike Srbije zbog koje bi ona bila odgovorna za štetu koju tužilac trpi zato što nije koristio drugo odgovarajuće zemljište koje mu je u postupku dodeljeno. Tužilac je bio u obavezi da sam pokrene postupak izvršenja radi predaje dodeljenog zemljišta u posed, a tokom postupka nije dokazao da je takav postupak pokrenuo. Tužena Republika Srbija ne ostvaruje dobit od korišćenja tih parcela, već fizička lica koja ih drže.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, suprotno navodima revizije, drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava odlučio o tužbenom zehtevu.

I po oceni Vrhovnog suda tužena Opština Žitorađa nije pasivno legitimisana u ovoj pravnoj stvari, odnosno ne postoji njena odgovornost za štetu koju tužilac trpi zbog izgubljene dobiti zato što mu nisu prenete u državinu parcele na kojima mu je rešenjem komisije priznato pravo suvlasništva, iz razloga koje je dao drugostepeni sud u pobijanoj odluci.

Po oceni Vrhovnog suda pravilno je pobijanom drugostepenom odlukom odbijen tužbeni zahtev i u odnosu na tuženu Republiku Srbiju jer se u konkretnom slučaju ne radi o nepravilnom i nezakonitom radu organa tužene, pa nema ni odgovornosti tužene Republike Srbije, primenom člana 172. ZOO, a samim tim ni obaveze na isplatu utuženog iznosa tužiocu. Naime, država odgovara za nezakonit ili nepravilan rad svojih organa (član 35. Ustava i član 172. ZOO) ali svaka nezakonitost ili nepravilnost, nema za posledicu naknadu štete. Povreda zakona mora da bude tako očigledna i jasna, da predstavlja adekvatan uzrok štete (uzročna veza je nužan i neophodan uslov za prouzrokovanje štete). Ni zbog pogrešnog tumačenja materijalnopravnih propisa, po pravilu se ne odgovara, osim ako u pogledu određenog pravnog pitanja postoji ustaljena, dosledna i nepromenljiva višegodišnja pravna praksa. Takođe, jedan od osnovnih elemenata za utvrđivanje odgovornost po osnovu krivice je protivpravna radnja (činjenje ili nečinjenje) lica koje po navedenom osnovu odgovara za štetu. U ovom slučaju, suprotno navodima revizije, u proteklom višegodišnjem periodu za koji se traži naknada štete, tužiocu je bilo utvrđeno pravo svojine na drugom odgovorajućem zemljištu, saglasno članu 6. stav 3. Zakona o načinu i uslovima priznanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu PZF-a. Međutim, tužilac nije dokazao da je tražio predaju u državinu tog dodeljenog mu zemljišta, niti da je pokrenuo postupak izvršenja radi predaje u posed. S tim u vezi, dobit koju tužilac potražuje u ovom sporu za period od 03.02.2005. godine do 17.08.2016. godine, primenom člana 189. ZOO nije dobit koju je mogao osnovano da očekuje po redovnom toku stvari ili posebnim okolnostima, a koja je bila sprečena nezakonitim radom odnosno protivpravnim radnjama tužene Republike Srbije. U odsustvu utvrđenja da je došlo do nezakonitog ili nepravilnog rada organa uprave, kao i izvesnosti štete, tužena Republika Srbija nije odgovorna i u obavezi da tužiocu naknadi pretrpljenu štetu, pa su neosnovani suprotni navodi revizije.

Ostalim navodima revizije se ponavljaju navodi koji su isticani tokom potupka i koji su bili predmet ocene drugostepenog suda.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao stavu prvom izreke.

Zahtev tužene Opštine Žitorađa za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen jer nisu bili nužni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP.

Na osnovu člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković